OBVNAVLJANJE GOVORA RATA

Budjenje pisaca - drugi put

AIM, BEOGRAD, 11. 5. 1998.

Staru, dobro poznatu i uvezbanu ulogu u pripremi javnog mnenja za nove sukobe i rat, koja je samo kratko napustena tokom perioda deklarativnog mirotvorstva, ponovo su poslednjih dana spremno prihvatili pojedini beogradski kulturni delatnici.

AIM, BEOGRAD, 11. 5. 1998.

Kao i pre deset godina, kada su pisci prvi govorili kako je "srpski narod i s preklanim grlom spreman za ljubav", da su "jame jedina etnicki cista srpska naselja", a granice povucene pobijenim Srbima, Kosovo je ponovo postalo "najskuplja srpska rec". Gotovo preko noci je oziveo kosovski diskurs o nejaci, ugrozenom, napacenom i nezasticenom narodu, vekovnim ognjistima, svetoj srpskoj zemlji, drevnim svetinjama, navodnoj zaveri koja se kuje u svetu i nuznosti da se vlastita sudbina resava bez mesanja sa strane. Preostalo je jos samo da se podseti, kako je rec kojom se car Lazar privoleo carstvu nebeskom "zadata jednom zauvek i vise se nikad nije mogla i ne moze se povuci", sto je vec neko zapisao.

Ko? Matija Beckovic, naravno, povodom sestostogodisnjice bitke na Kosovu Polju. Taj datum je 1989. godine oznacio kulminaciju u nizu pregrejanih veceri u Udruzenju knjizevnika Srbije, na kojima je i formiran okvir jednog opasnog jezika sa podzemnim dejstvom. One su otpocele nakon sto je pocetkom 1986. u Knjizevnim novinama objavljena peticija gradjana Kosova Polja, koja je okarakterisana kao "prvi organizovani protest Srba i Crnogoraca sa Kosova protiv albanskog nacionalizma i separatizma". Narednih godina u Francuskoj 7. se mukotrpno radjao jedan tezak jezik, natopljen anahronom simbolikom i jakim metaforama u kome su se nizali izrazi o ostataku zaklanog naroda, istorijskoj melanholiji, jamama kao cudovisnim dramama, vecnom saboru mrtvih, zivih i jos nerodjenih ili srodstvu Srba i Jevreja koje je zauvek zapecaceno negde pod zemljom.

Prorezimskim medijima je ovih dana samo trebalo da oduvaju prasinu sa svojih starih godista, podsete se nekih imena i ponovo krenu sa izrazima podrske poznatih umetnika i naslovima tipa Mudro odabran pravilan put. "Raspisivanje referenduma na kojem gradjani Srbije treba da se izjasne da li prihvataju ucesce stranih predstavnika u resavanju problema na Kosmetu podrzavaju i mnogobrojni umetnici i drugi kulturni radnici." Tako je glasio pocetak jedne informacije koju je emitovala drzavana agencija "Tanjug" prenoseci nekoliko izjava koje su date "Radio-televiziji Srbije" neposredno uoci odrzavanja famoznog referenduma. U najboljoj tradiciji jezika koji je vec jednom odigrao svoju ulogu nacioalne budnice, operska pevacica Radmila Bakocevic porucuje da je "slusati volju naroda nesto sto je apsolutno najveci moguci vid demokratije", direktor i glavni urednik "Prosvete" Cedomir Mirkovic tvrdi da ce se referendumom "steci slika o stavovima nasih gradjana kako da se uredjuju odnosi u nasoj republici", slikar Momcilo Antonovic misli da Srbija jedina i sama moze da resi problem Kosova i Metohije, prvak Beogradske opere Sergej Dubrovin smatra da je to "iskljucivo problem Srbije", dok se glumac Desimir Stanojevic ponadao, da ce rezultat referenduma biti negativan prema bilo kakvom "stranom uplitanju u nase poslove". "Trebalo je reci ne, da svet vidi da nismo sonje" porucila je nepokolebljivo i cvrsto nesto kasnije pesnikinja Mira Aleckovic.

Nakon onoga sto se dogadjalo poslednjih godina na prostoru bivse Jugoslavije, vise nije potrebno pokazivati vezu izmedju reci i njihovog prerastanja u delo. Obnavljanje te vrste govora ce nakon svega jos lakse nasi put do slusalaca, jer se svih ovih godina nije ni gasio politicki radikalizam. Kao u Pavlovljevom eksperimentu gde je poznati naucnik izazivao lucenje zeludacnih sokova zvukom zvoncica koje je u svim ranijim ranijim slucajevima pratilo davanje hrane, reci poput "ugrozenost naroda", "nejac" ili "vekovna ognjista" pouzdano izazivaju lucenje nacionalnog adrenalina. Na to i racunaju oni koji su ponovo otvorili stranice stampe za poruke sa jasnim podtekstom.

No, da ne bi doslo do zasicenja i slabljenja njihovog dejstva zbog visegodisnje upotrebe, pobrinuo se nedavno pisac Antonije Isakovic rekavsi da ce knjizevnicima, ako dodje do sankcija nase nacionalne muke dati inspiraciju da pisemo nove lepe price. Na nase pitanje o tome kakvu uopste nalazi vezu izmedju sankcija i lepih prica Isakovic kaze: "Pisci poseduju duhovni vitalitet. Nesreca ne moze da se savlada drugacije nego umetnickom istinom. Kada nesreca prodje kroz umetnost ona dobije jedan novi smisao. Taj bol i nesrecu mi oduhovimo i kada tako uradimo, mi je ovekovecimo da se ne zaboravi. Ona ostaje i svedoci da nismo za badava patili. Ne moze jedna knjizevna misao da se oglusi na to, kada se teska i velika nesreca spusti na zamlju."

Reci Antonija Isakovica koji je pocetkom devedesetih govorio o srpskom narodu kao bastinicima stare anticke filozofije i kulture Periklovog doba mladi pisac Vladimir Arsenijevic dozivljava kao nesto morbidno i krajnje cinicno. "Bolje je da imamo losu knjizevnost, a dobru istoriju", kaze Arsenijevic. Na nasu pitanje Isakovicu, da se povezivanje sankcija i lepih prica moze protumaciti da njemu odgovaraju vanredne situacije na sto su vec regaovali neki drugi pisci, Isakovic odgovara: To je primitvno. Zao mi je sto su moje kolege ispale glupave i slabe inteligencije i sto nisu shvatile potekst svega toga. Antonoje Isakovic ni sada nije ostao usamljen u sirenju vokabulara jednog jezika sa koga ce se kasnije lako preci na delo. Njegove reci bi u nekoj drugoj sredini posluzile kao primer onog, vec trivijalnog zakljucka, da ulazeci u sferu ideologije pisac izlazi iz knjizevnosti.

Naravno, ovde nije tako jer se na fonu prebiranja po tananim nitima jezika i pricama o nepravednom i trulom Zapadu nasao i predsednik SANU Aleksandar Despic rekavsi nedavno, da mi "po treci put placamo svoju nepokornost, nepokoravanje zahtevima silnika". Silnik je inace domaca rec, koja oznacava sve ono sto zivi zapadno od granica majcice Srbije. Naravno odrednice svet i Zapad u recniku novog srpskog jezika, ne bi bile zaokruzene bez Dobrice Cosica. On je nedavnom na skupu posvecenom Jovanu Raskovicu u Sremskim Karlovcima rekao da nam "nista nam ne pomaze moralisticka retorika protiv takvog sveta i busanje u prsa da smo u pravu, da nam se cini zlo i nanose nepravde. Jer ti koji odlucuju o nasoj sudbini i koja nam cine zla i nepravde dobro znaju sta nam cine; ali nam to cine zato sto im je to interes i sada korisno."

Na kraju je i Vlada Srbije shvatila da se duhovna elita ponovo odazvala pozivu krvi, vere i tla, pa su se nadlezni dosetili da bi trebalo iskoristiti nacionalne delatnike i organizovati knjizevno vece u Srbici ili Drenici na kojem bi trebalo da ucestvuje provereni autori poput Brane Crncevica, Dragosa Kalajica ili Mome Kapora. Mozda se nadaju da ce se roditi nastavak onog pesnickog pojanja o mladom govorniku kome sunce koje zalazi pali nakosresenu kosu... i njegovom razgovoru sa svojim narodom na ledini u skolskom dvoristu, i na njivi, koje je, nakon jedne davne Miloseviceve posete Kosovu Polju, osvanulo na prvoj strani "Knjizevnih novina"? Naravno, ako u medjuvremenu nisu sa Kosova nestali i oni, koji uopste mogu razumeti jezik ovih pisaca.

Slobodan Kostic (AIM)