TIRANA: WIND OF CHANGE ILI WIND OF CONFLICTS

Albanski premijer je smenio gotovo polovinu svog vladinog kabineta i neocekivano se nasao izmedju nekoliko vatri koje mozda nije ni predvideo. Udaljavanje nekoliko ministara rizikuje da dovede do otvorenog izlaska jedne antinanovske frakcije u Socijalistickoj partiji, ugrozi koaliciju sa liberal-demokratskim saveznicima iz Demokratske Alijanse i sto je najvaznije da dovede na najnizu tacku odnose premijera Nanoa sa predsdnikom zemlje Meidanijem.

Dva najvaznija ministra su smenjena: ministar odbrane Brokaj i ministar inostranih poslova Ceka. Na mesto ministra odbrane postavljen je Luan Hajdaraga, nekadasnji Nanoov kriticar u Socijalistickoj partiji, dok je na funkciju ministra inostranih poslova postavljen Perikli Teta iz Demokratske Alijanse, do sada drzavni sekretar u ministarstvu odbrane. Nije smenjen ministar inostranih poslova Paskal MIlo, cije su pozicije, cini se, veoma jake.

Na cudan nacin Wind of Change nije dodirnuo ekonomski sektor, gde aktuelno ima najvise problema, vec sektor oruzanih snaga. Na kraju ovog procesa, ministarski savet je reduciran za cetiri mesta drzavnih sekretara, dok je cetiri ministra udaljeno da bi ustupili funkcije mladjima. Izmene su dotakle i sektore tradicionalno bez neke tezine u albanskoj vladi, poput ministarstva rada i emigracije, ministrastvo kulture, turizma i sekretarijat za lokalnu vlast. Da bi zauzeli ispraznjena mesta, pozvane su poznate licnosti politickog zivota iz Socijalisticke partije, ali koji su se tokom poslednje dve godine pokazali kao Nanoovi protivnici unutar partije.

Od trenutka kada je Nano poslao na adresu predsednika Meidanija koverat sa imenima novih ministara, pa do trenutka kada je parlament izglasao cetvrti kabinet predvodjen od strane Nanoa tokom poslednjih sedam godina, bilo je potrebno skoro tri nedelje. I dok je stampa pravila uobicajenu buku, oko ovakvih slucajeva, malo kome je padalo na pamet da je Nanou testera naisla na ekser, upravo kod osobe koju je on sam pozvao pre dve godine u politiku i kojeg je cak predlozio da zauzme najvisu funkciju u zemlji- Meidanija.

Meidani je odbio da zatvorenih ociju potpise promene u vladinom kabinetu i zatrazio od premijera obrazlozenje za svaku izmenu. Prema pisanju stampe, predsednik se ustrucavao da potpise odlazak Ceke i Brokaja, kao sto je imao otpora i da potpise ponovni ostanak u kabineti Finoa, o kojem je stampa pisala o umesanosti u svercu.

Albanci, koji su do kasno bili navikli da gledaju monokolornu vlast i bez konflikta institucija, postali su svedoci optuzbi i protivoptuzbi, ponekad i ostrih, izmedju vrha drzave i vlade, koji su proizasli iz iste partije. U tom nerazradjenom delu albanskog zakonodavstva, svaka strana je davala za pravo sebi, dok su eksperti isticali da interpretacija moze biti i dvojaka.

Na zavrsetku svega ovoga, albanska politika se nasla u ozbiljnoj krizi koja je odlozila okupljanje nove Vlade za relativno dug period, nesto anormalno posebno ako se ima u vidu situacija na severnoj granici zemlje. Stavise, ona je podsetila vecinu da osim uobicajenih prepreka koje su joj dolazile iz opozicije, mora da u svojim planovima uzme u obzir jos jednog moguceg oponenta Meidanija coveka kojeg je ona sama izabrala za sefa drzave jula 1997.godine.

Odnosi izmedju predsednika i premijera nisu bili nimalo ruzicasti jos od trenutka kada su oni stupili na vlast pre devet meseci. Meidani je izabran za predsednika posle jedne munjevite desetomesecne politicke karijere, snazno sponzorisane i podrzane od strane Nanoa. Medjutim, cim je seo na mesto predsednika drzave, on je odbacio crvenu clansku kartu i odabrao je mnogo razlicitiji model od onoga sto je svojevrmeneno nudio njegov prethodnik Berisa. Dokazujuci na samom pocetku politicku nezavisnost od partije koja ga je kandidovala i izabrala, Meidani je vratio neke zakone i amandmane koje je usvojila vecina. Sam Nano cini se da nije ni pomisljao o nekom eventualnom konfliktu sa predsednikom, koji izgleda nije patio od protagonizma, ali koji nije pristajao ni da ostane u senci ili pak bude potcenjen.

Bilo kako bilo, Meidani je posle razgovora sa americkom ambasadorkom u Tirani Marizom Lino, potpisao izmene, poslavsi Parlamentu, zajedno sa dekretom o naimenovanju novih ministara, poruku u kojoj nije tesko razabrati kritike i optuzbe na adresu Vlade i samog premijera. "Pitanje je: Kakvu drzavu izgradjujemo, pravno-institucionalnu ili politicko-partijsku drzavu", postavljao je pitanje Meidani.

Problem je otezavao jos jedan faktor: Stav koalicionih partija koje nisu spremne da zrtvuju svoje vojnike sa vladine klackalice. Cak, stvar je stigla dotle da se i postojanje koalicije stavljalo pod znakom pitanja. Ceka, jedan od glavnih aktera albanske politicke scene, dao je do znanja da se njegovo smenjivanje povezuje sa cinjenicom sto je on postao prepreka svercu ili da se pak ovo smenjivanje zahteva od strane vladinih krugova povezanih sa svercom. Cak se govori i o jednom Dosijeu o svercu, koji je on dostavio na sto predsedniku Meidaniju. Samo sporazum u poslednjem trenutku dovelo je do pronalazenja kompromisne formule. Ministar unutrasnjih poslova Ceka zamenjen je od strane Tete, isto tako iz Demokratske Alijanse.

Promene nisu dodirnule ostale partije u vladinoj koaliciji. Socijaldemokratska partija sacuvala je svoja dva mesta u vladi. Partija Unije za ljudska prava isto tako jos uvek je na celu ministarstva zdravlja, a mala Agrarna partija ministarstva poljoprivrede i hrane.

Kako se onda objasnjava to da je upravo Demokratska Alijansa podvrgnuta tako jakoj operaciji i rizikovala da izgubi citav svoj uticaj u vladanju zemljom? Prvi je razlog buka koju je partija Demokratske Alijanse izazvala u stampi pri otvaranju teme promena i njihovo koncipiranje kao svojevrsnog politickog izazova. Poziv na ovaj dvoboj partije koja je dobila 65 odsto glasova od strane partije koja je za sobom imala samo 2,8 odsto istih, isprovocirao je bes u Socijalistickoj partiji i kod samog Nanoa. Koncipirano sada vec kao personalno pitanje, sudar izmedju Socijalisticke partije i Demokratske Alijanse postedeo je redukcija u Vladi Socijaldemokratsku partiju. Predsednik ove partije Djinusi, osetio je da Nano ne moze otvoriti rat na tri fronta: unutar partije, sa partijom Demokratske Alijanse i Socijaldemokratskom partijom. On je precutno ponudio svoju pomoc i nagradjen je ocuvanjem mesta u kabinetu.

Bez obzira na pritisak unutar partije kako bi reducirao mesta manjih saveznika, njihova podrska je i dalje znacajna za Nanoa, vise zbog inostranstva nego u zemlji. Socijaldemoksratska i liberalna garnitura jos uvek je potrebna Nanou kao argument kojim bi dokazao odvajanje njegove partije od komunisticke proslosti, optuzbu koju jos uvek ponavlja opozicija predvodjena Berisom.

Pronalazenje kompromisa, u najmanju ruku privremeno, sa koalicionim saveznicima i pojava konflikta sa predsednikom kao i jedna "lekcija iz demokratije" (za sta se ne moze reci da nije istina), ipak ne znaci i resenje svih problema za premijera Nanoa. Jedna rivalska frakcija predvodjena smenjenim ministrima priprema se da otvoreno izadje na scenu i njen cilj ce biti smena Nanoa. Ipak, za sada je premijer jos uvek snazan. Ako se bude osecao slabijim, on ce zasigurno iskoristiti "strasilo Berisu", koji jos uvek uliva strah kod vecine Albanaca.

AIM Tirana Blendi FEVZIU