Kosovski Albanci i solidarnost njihovih sunarodnika

AIM Atina, 30. april 1998.

Izgleda da eskalacija sukoba u Jugoslaviji ne izaziva isti stepen solidarnosti Albanaca u maticnoj drzavi kao Albanaca koji zive u Makedoniji. Za vreme martovskih demonstracija Albanaca u Tetovu, Skopju i Tirani u znak protesta zbog ubijenih na Kosovu, mediji su izvestavali o "desetinama hiljada" demonstranata u dva makedonska grada i samo "hiljadama" u Tirani. Ovako nizak nivo podrske Albanaca iz Albanije je neocekivan ako se uporede samo demografske brojke. Naime u Albaniji ima 80% Albanaca of ukupno 3,4 miliona stanovnika, dok u Makedoniji oni cine samo 23% of ukupnog broja stanovnika kojih ima 1,93 miliona. Prema tome, potrebno je dublje razmotriti cinjenice da bi se razumeo razlicit nivo solidarnosti.

Ugnjetene manjine

Albanci u Makedoniji su spremni na vecu podrsku posto prvo i pre svega s Kosovarima dele slicnu losu sudbinu ugnjetene manjine. S druge strane, Albanci u Albaniji, mada suoceni s mnostvom ekonomskih problema, ponekad tezim od problema u dve bivse jugoslovenske regije, bili su i ostali jedini na vlasti u svojoj zemlji.

Od 1974. godine do propasti komunizma u bivsoj Jugoslaviji, dve albanske manjine uzivale su bolji ustavni status nego danas. Ustav iz 1974. godine dao je punu autonomiju kosovskim Albancima, ali srpska vlast ih je toga lisila 1989. godine. Slicno tome, Albanci u Makedoniji su u Ustavu iz 1974. zajedno s Turcima bili pomenuti kao konstitutivni narod, ali u novom makedonskom ustavu iz 1991. nisu pomenuti. Makedonija je sada nacionalna drzava makedonskog naroda, a ustav pominje Albance samo kao manjinu. Borba za ponovno priznanje statusa konstitutivnog naroda stvara veliku napetost u Makedoniji. Sukob se jos vise zaostrio 1997. godine, kada su makedonske vlasti naredile uklanjanje albanske zastave sa zgrade gostivarske opstine. Usledili su protesti i sukobi s policijom u kojima je troje ljudi izgubilo zivot. Pored toga, gradonacelnik Gostivara Rufi Osmani je osudjen na sedam godina zatvora.

Albanci u Makedoniji vide jos jednu slicnost izmedju njihove situacije i situacije u kojoj su Kosovari a to je u pogledu univerzitetskog obrazovanja. U Titovoj Jugoslaviji, dve albanske manjine mogle du da pohadjaju nastavu na univerzitetu u Pristini. Sada nemaju tu mogucnost. Zvanicno Albanci u Makedoniji mogu da studiraju samo na makedonskom, a Kosovari na srpskom jeziku. Pokusaj stvaranja univerziteta na albanskom jeziku u Tetovu u velikoj meri bio je neuspesan. I sam pocetak je bio los, posto je vec prilikom otvaranja 1994. godine naisao na jak otpor vlasti. Danas univerzitet postoji i radi u velikoj meri neometano, ali je nepriznat, sto je studente ucinilo frustriranim i odbrambenim nacionalistima.

Sa svoje strane, kosovski Albanci su takodje propustili priliku da se skoluju u Pristini. Prema sporazumu o obrazovanju izmedju Rugove i Milosevica iz 1996. godine, univerzitet bi trebalo ponovo da primi albanske studente. Medjutim sporazum tek treba da se sprovede.

Iako su odnosi izmedju abanskih manjina i slovenskih vecina i dalje napeti u oba slucaja, Albanci u Makedoniji nailaze na bolji tretman. Oni imaju svoje politicke partije, Demokratsku partiju Albanaca (DPA) i Partiju demokratskog prosperiteta (PDP). Oni imaju svoje predstavnike i u centralnoj i u lokalnoj vlasti. Priznato im je pravo na obrazovanje na maternjem jeziku do visokoskolskog nivoa. Za razliku od njih, Albanci na Kosovo nemaju takva osnovna prava. Rugovina stranka nije zastupljena u drzavnim strukturama. Nadalje, njegova drzava u senci, a ne zvanicna drzava, vodi racuna o obrazovanju svojih sunarodnika na albanskom jeziku. Posle ukidanja autonomije 1989. godine, vlada je ogranicila obrazovanje na albanskom jeziku i uvela srpski jezik kao obavezan na Kosovu. Albanci bojkotuju ovu odluku i ucestvuju u paralelnom obrazovanju koje je organizovala vlada u senci. Godine 1996. Rugova je prekinuo bojkot potpisavsi sporazum s Milosevicem.

Istorijsko i kulturno iskustvo

Nema sumnje da svi Albanci pripadaju istoj naciji, tako da se od njih ocekuje da pokazu solidarnost sa Kosovarima u zajednickoj krizi. Medjutim, snazne istorijske podele - koje pocinju od samog pocetka njihove drzavotvornosti krajem 19. veka - jos jedan je razlog za razliku u sadasnjim stavovima Albanaca it Albanije i onih iz Makedonije. Albanci su ziveli u istoj drzavi samo tokom Drugog svetskog rata - pod italijanskom i nemackom okupacijom; inace su uvek bili razdvojeni. Cak i tokom Hladnog rata kada su pripadali socijalistickom lageru, Tito i Enver Hodza su bili u zategnutim odnosima zbog razlicitih modela socijalizma. Jugoslavija je bila socijalisticka zemlja koja je bila najotvorenija od svih prema Zapadu, dok je Albanija zivela izolovano od svih zemalja cak i od zemlaja istockog bloka. Izolacija je dovela do prekida veza izmedju Albanaca u Albaniji i njihove rodbine u inostranstvu.

Albanci na Kosovo i oni u Makedoniji imaju mnogo blize medjusobne veze zbog uspostavljanja odredjenih licnih veza. Od

1. godine mnogi Albanci koji su se iseljavali sa Kosova nastanjivali su se u Makedoniji radije nego u Albaniji. Oni koji su otisli u Albaniju bili su jako razocarani, jer nisu dobro primljeni u zemlji sa vise ekonomskih problema od Makedonije. Ipak, neki od onih koji su ostali u Albaniji sada se suprotstavljaju umerenoj politici sadasnje albanske vlade prema kosovskoj krizi. Nedavni emigranti skloniji su da pruze podrsku svojim sunarodnicima od ljudi koje ne vezuje isto iskustvo.

Politicke veze

Veze izmedju politickih partija Albanaca na Kosovu i u Makedoniji za koje se pretpostavlja da postoje mogle bi takodje biti razlog za jaku solidarnost. Veliki deo njihovih elita obrazovao se na univerzitetu u Pristini. Stavovi politicara iz Albanije prema Kosovarima su nisu jedinstveni. Prethodna vlada Sali Berisine Demokratske stranke bile je vise nacionalisticka i solidarnija od sada vladajuce socijalisticke vlade Fatosa Nanoa. Pre opstih izbora 1997. godine koji su promenili politicka strujanja u Albaniji, Tirana je podrzavala Rugovino neodustajanje of pune nezavisnosti, ali nije to izrazavala otvoreno niti cak priznala njegovu drzavu u senci. Sadasnja, Nanova vlada ima relativno pomirljiviji ton u odnosu na Beograd. To je postalo ocigledno tokom sastanka na vrhu sefova drzava i vlada jugoistocne Evrope odrzanog na Kritu

1. godine. Decenijama pre toga nisu se sastali zvanicnici dve zemlje.

U Albaniji se solidarnost s kosovskim Albancima izrazava mnogo obazrivije nego u Makedioniji, zato sto aktivno uplitanje Albanije u resavanje kosovskog problema prevazilazi dimenziju protesta zbog ubijanja i odbranu ljudskih prava, jer se dovodi u vezu s pitanjem albanskog jedinstva koje bi moglo da se tumaci kao iredentizam. Medjutim, za sada nema stvarnih znakova iredentistickih snova. Albanija je preopterecena sopstvenim ekonomskim i socijalnim problemima i za svoj ekonomski oporavak snazno se oslanja na zapad koji bi se suprotstavio takvoj ideji.

Dakle, na osnovu broja demonstranata u Albaniji i Makedoniji koji su protestvovali pocetkom marta 1998. protiv nasilja srpske policije i ubijanja na Kosovu, moze se ustanoviti razliciti intenzitet solidarnosti s Kosovari. Makedonski Albanci su vise skloni da ih podrze jer su danas obe grupe pripadaju ugnjetenim manjinama i imaju zajednicku proslost. U komunistickoj Jugoslaviji, obe grupe su uzivale bolji status garantovan ustavom, pravo na obrazovanje i druga prava sto danas nije slucaj. Makedonski Albanci su skloniji podrsci i zbog politickih veza izmedju njihove partije i kosovske drzave u senci, kao i zbog licnih veza izmedju emigranata koji su nedavno pobegli s Kosova i nastanili se u Makedoniji.

S druge strane, vidimo Albance u Albaiji koji, uprkos svojim ekonomskim poteskocama vladaju svojom zemljom. Dok prethodno opisane etnicke grupe nisu bile izolovane jedna od druge tokom hladnog rata, Albanija je bila izolovana od njih, sto delimicno objasnjava opiranje Albanaca da se suvise srode s kosovskim problemima. Stavise, upravo teskoce frustriraju mnoge Albance zbog tezine koja se u medijima i politici njihove zemlje pridaje Kosovu na racun napora da se pomogne da se rese njihovi sopstveni problemi. Podrska albanske drzave drzavi u senci na Kosovu je mlaka barem na povrsini, posto bi svesrdna podrska znacila podrsku Albanije internacionalizaciji sukoba.

Maria Koinova