JUGOSLAVIJA PROTIV CETVORKE

Posle propalog pokusaja s mini sukcesijom

Iako u materijalnom, financijskom i politickom pogledu najvise gubi, Jugoslavija je odbila da prihvati ponudjeni mini program podele neimovinskog paketa medju republikama nekadasnje SFRJ, jer je u taj humanitarni paket, ubacena i podela osam ambasada, deviza i zlata koje je po tvrdjenju jugoslovenske strane pripadalo Kraljevini Srbiji.

AIM, BEOGRAD, 5. 5. 1998.

Pokusaj ser Artura Votsa da s mini programom, pretezno neimovinskog sadrzaja, pomakne s "mrtve" tacke proces sukcesije medju drzavama, nastalim na podrucju bivse SFRJ, nije dao ocekivani ishod. Ponovo je Jugoslavija bila ta koja je uskratila pristanak. Sef jugoslovenskog pregovarackog tima akademik dr Kosta Mijahlovic izjavio je da jugoslovenska strana ima velike rezerve prema ponudjenom programu zato sto on predvidja i podelu osam ambasadorskih zgrada, a to vec izlazi iz humanitarnih okvira, koje je trebao da sadrzi mini program.

Pregovori oko nasledjivanja imovine bivse zajednicke drzave traju, izmedju njenih nekadasnjih republika, punih sest godina, ali bez rezultata.Nesporazumi se svode na dva kljucna pitanjau: sta sve spada u imovinu koju treba podeliti, a spopran je i datum raspada SFRJ. Da bi se napravio kakav takav pomak, Vots je, u ulozi medjunarodnog posrednika, ponudio mini program, koji sadrzi, pre svega, regulisanje individualnih prava gradjana, kao sto su penzije, drzavljanstvo, zdravstveno osiguranje i zato je nazvan humanitarnim "paketom".

Prilikom poslednjeg zajednickog okupljanja u Briselu sve delegacije dale su nacelan pristanak, ali kada je Vots krenuo u obilazak novonastalih drzava i obavio razgovore sa svakom delegacijom posebno ispostavilo se da predlozeni sadrzaj Jugoslavija ne moze da prihvati, jer je u njega, pored arhivske gradje, koja nije sporna, ubacena podela osam ambasada.

Kosta Mihajlovic je jasno dao do znanja Votsu da od jugoslovenske strane ne ocekuje vise bilo kakve ustupke, jer je, prema njegovom kazivanju, Jugoslavija bila jedina, koja je u dosadasnjem postupku odstupala od svojih prvobitnih pozicija. Jugoslovenska strana smatra da je njena pregovaracka pozicija, u odnosu na druge ucesnike, nepovoljna, jer je obelezena kao glavni krivac zasto dosad nije postignut sporazum o podeli imovine. Zbog toga je, u razlozima za zadrzavanje spoljnog zida sankcija prema Jugoslaviji, navedena i njena nekooperativnost u procesu sukcesije.

U pregovorima jugoslovenska strana se nasla u usamljenoj poziciji, jer, na drugoj strani Slovenija, Hrvatska, Makedonija i BIH, zastupaju istovetan stav. Tako na jednoj strani Jugoslavija insistira da se najpre utvrdi koju imovinu treba deliti i pri tome smatra da nju sacinjava sve sto je gradjeno sredstvima iz zajednickih fondova od osnivanja zajednicke drzave do njenog raspada, dok "cetvorka" zastupa tezu prema kojoj treba da se podeli imovina s kojom je SFRJ raspolagala u trenutku njenog raspada. To su, pre svega, devize, zlato i zgrade jugoslovenskih ambasada u svetu.

Jugoslovenski predlog sacinjava devet hiljada razlicitih stavki cija se vrednost procenjuje na blizu 200 milijardi dolara. Druga strana odbija takav pristup s obrazlozenjem da je generalna podela obavljena Ustavom iz 1974. godine, kada su republike prakticno postale drzave, a Jugoslavija je predstavljala samo ono o cemu su se one dogovorile. Njihova spremnost da Jugoslaviji prepuste veca ovlastenja ili sredstva bila je mala, bas kao sto je sada jagma za njenom imovinom izrazito velika. Zato je SFRj poslednjih 10 godina, od Titove smrti, prakticno funkcionisala kao privremena drzava, jer su se kljucne odluke finansijske prirode donosile kao privremene mere.

Pored imovine sporan je i datum raspada SFRJ. Jugoslavija smatra da je proces raspadanja trajao nekoliko meseci, pozivajuci se na cinjenicu da sve republike nisu izasle iz Jugoslavije u istom trenutku. Druga strana je, medjutim, spremna da kao datum kada se raspala zajednicka drzava prihvati 1. juni 1991. godine i da se podeli imovina kojom je SFRJ raspolagala na taj dan. Ovakav stav oslanja se na sadrzaj Becke konvencije iz 1983. godine, ali joj Jugoslavija osporava vaznost zato sto je vecina drzava nije ratifikovala, odnosno prihvatila, pa se njene odredbe smatraju nevazece.

Jugoslovenska strana pokazuje otvoreno razocarenje zbog nepovoljnog statusa u pregovorima, iako je ucinila vise ustupaka. Izmedju ostalog odrekla se od pocetnog insistiranja da joj se prizna kontinuitet s bivsom SFRJ, a pristala je i da se dugovi zajednicke drzave podele medju naslednicama na osnovu njihovog ucesca u drustvenom proizvodu zemlje. Ovaj ustupak je napravljen, jer je objasnjeno kako ce time biti omoguceno svakoj drzavi da regulise svoje odnose s Medjunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom. Na kraju su sve drzave, osim Jugoslavije, to i uradile, a njoj je objasnjeno da ne moze da bude primljena u clanstvo MMF dok se nalazi izvan Ujedinjenih nacija.

Takav ishod doveo je Jugoslaviju u nezavidnu finansijsku situaciju, jer ne moze da regulise svoje duznicke obaveze prema MMF, a bez clanstva u njemu nije u mogucnosti da se pojavi na trzistu finansijskog kapitala. Zato je njen ekonomski razvoj ugrozen, a privreda je u velikom tehnoloskom zaostatku. Zbog toga je u zemlji rasireno shvatanje po kojem bi Jugoslavija, u procesu sukcesije, trebala da popusti, jer svojom upornoscu najvecu stetu nanosi sebi. Medju nosiocima takvih ideja bili su najpre Dobrica Cosic, dok je bio predsednik Jugoslavije i Milan Panic, bivsi savezni premijer, a kasnije Dragoslav Avramovic, guverner centralne banke i Danko Djunic, savezni vicepremijer. Zajednicko im je da su sva cetvorica, zbog takvih stavova, morali da napuste funkcije. Neki dobrovoljno, kao Djunic, dok su preostala trojica smenjeni.

Svoju upornost Kosta Mihajlovic objasnjava time sto smatra da jugoslovenska strana svoj stav zasniva na pravicnosti, te da zlato, na koje pretendiraju ostale cetiri drzave ne moze biti predmet podele, jer je ono pripadalo nekadasnjoj Kraljevini Srbiji, koja ga je unela u zajednicku drzavu. Ja necu, izricit je Mihajlovic, da stavim potpis na sporazum po kojem bi zlato na cijim polugama je otisnut zig dinastije Obrenovic, bilo podeljeno.

Druga strana pokusava da ospori tvrdnju da je zlato pripadalo Kraljevini Srbiji, s objasnjenjem da je ona bila prezaduzena. Na takve tvrdnje jugoslovenska strana odgovara i da je SFRJ bila prezaduzena, pa ipak je imala zlatne i devizne rezerve, koje su sada predmet sporenja medju njenim naslednicama.

Kako stvari sada stoje ne treba ocekivati da proces sukcesije bude u dogledno vreme priveden kraju. Kao uteha moze da posluzi podatak da su i u drugim slucajevima ovakvi poslovi trajali najmanje 10 godina. Naravno, Jugoslavija, zbog toga, nece moci da izbegne nezavidnu poziciju, odnosnu ulogu glavnog krivca, koja joj se pripisuje zbog dosadasnjeg otezanja da se obavi podela imovine, koja se procenjuje na oko 2,5 milijardi dolara. Slovenija je pokusavala da sudskim procesima, pokretanim nasumce, pronadje gde se nalaze devize nekadasnje zajednicke drzave, ali u tome nije uspela.

Ser Arturu Votsu ostaju dve mogucnosti: da celi posao resi arbitrazom, koju je vec najavio kao mogucnost, a za koju se zalazu Slovenija, Hrvatska, Makedonija i BIH ili da nastavi maratonski proces. Jugoslovenska strana se zalaze da, ako cela stvar bude prepustena nekome da presudi, da se taj delikatan posao poveri Medjunarodnom sudu u Hagu, a ne nekoj ad hok komisiji koja bi obavila podelu sporne imovine i posle toga se ugasila.

Ratomir Petkovic (AIM)