Politika uzimanja taoca

Dr Miran Mejak, predstavnik Slovenije u pregovorima o sukcesiji naslednika SFRJ, odlucio je da ovih dana okonca svoj mandat. Iako je predstavljan kao jedan od beskompromisnijih pregovaraca i zestok protivnik partnerima iz jugoslovenske delegacije, Mejak rado priznaje da i dan danas u Ljubljani redovno kupuje i cita srpsku stampu te gleda program RTS-a preko satelita... Stavise, ne zaboravlja da pomene ni brojne prijatelje iz Srbije, sa kojima odrzava prisne odnose jos od doba kada je tokom Drugog svetskog rata prognan u Srbiju. I dok je medjunarodni posrednik za pitanja sukcesije Ser Artur Vots obilazio prestonice drzava, nastalih na tlu bivse SFRJ, pokusavajuci da postigne bar sporazum o neekonomskim pitanjima, upitali smo dr Mejaka kako ocenjuje dosadasnji tok pregovora i koliki su izgledi za postizanje kompromisa.

Jugoslovenska delegacija, na celu sa dr Kostom Mihailovicem, ne propusta priliku da istakne kako delimicni sporazumi o sukcesiji ne dolaze u obzir, posto ostale republike jos uvek ne prihvataju definiciju drzavne imovine. Je li to tacno?

Nije. Zapravo jugoslovenska delegacija uporno odbija definiciju drzavne imovine, predlozenu od strane Ser Artura Votsa; umesto toga, oni pokusavaju da nam nature spisak svih investicija, finansiranih drzavnim sredstvima, bez obzira na cinjenicu kako su doticna sredstva prikupljena... A to nema blage veze ni sa pravednoscu, ni sa medjunarodnim pravom, niti sa jugoslovenskim zakonodavstvom. ak i kad bi to bio pravi put za definisanje zajednicke imovine, ostaje nejasno zasto takva praksa izracunavanja finansijskih tokova nije uvedena, recimo - jos od Otomanskog carstva?! Naprotiv, mi zastupamo tezu da su pomenute stvari uredjene Ustavom iz 1974. godine i tu nema debate. Pored toga, upravo je Ser Vots u svom poslednjem predlogu ponudio kriterijume za definisanje drzavne imovine, kriterijume za koje verujem da bi morali da zadovolje cak i Kostu Mihailovica. A cak i na osnovu tih kriterijima ne moze biti govora o "drzavnoj imovini" za dobar deo onoga sto jugoslovenska delegacija smatra zajednickom tekovinom; Litostroj, na primer, 1998. godine vise ne mozemo ubrajati u jugoslovensku "drzavnu imovinu", kako bi to htele kolege iz Jugoslavije. Iza predocenog stava jugoslovenske delegacije krije se najobicniji dogmatizam. Ono sto mi zelimo jeste podela savezne imovine; to su nekretnine, devizna sredstva i zlato, imovina JNA i sve sto je posle

1. godine finansirano sredstvima iz saveznog budzeta.

Zar na taj nacin ne nudite samo prostu deobu one "savezne imovine" koja je ostala u SRJ? Da li je, na osnovu takvog kriterijuma, na teritoriji ostalih republika bivse SFRJ ostalo ista, sto bi moglo da se deli?

Naravno. Carinarnice, vojni objekti i sve ono, sto je bilo u vlasnistvu federacije a ostalo je na teritoriji ostale cetire republike - moralo bi da udje u deobu. Medjutim, to ne opovrgava cinjenicu da je najveci deo federalne imovine ostao u Beogradu, sto je razumljivo, posto je to bio glavni grad bivse Jugoslavije. Ali, o tome je jos moguce razgovarati. Sto ne znaci da ce Slovenija, recimo, zatraziti Stadion JNA, kako su izvestavali pojedini mediji. Istina, ne znam kakav je sadasnji status pomenutog stadiona, ali, ukoliko je jos uvek u vlasnistvu JNA, onda i on ulazi u masu za podelu! Medjutim, ako iza njega stoji samo fudbalski klub Partizan - onda nas se taj objekat vise ne tice. Licno se nadam da je u pitanju druga opcija; a ako nije, ako je stadion zaveden kao vlasnistvo Armije, onda mora da se deli. Ipak, i u tom slucaju bi stadion ostao u Beogradu, samo bi se izvrsilo poravnanje imovine. Takav je bio i princip ponudjenog "cearmens riporta", srocenog februara 1993. godine, koga je Evropska unija veoma skupo platila. Ostale investicije ce, naravno, biti predmet posebnog istrazivanja. Da pomenem samo neke - finansiranje autoputeva ili naftovoda...

Da li i najnoviji Votsov predlog, predlog o razresenju pitanja arhiva, drzavljanstva, penzija i drugih, "neekonomskih" problema, jos uvek ukljucuje i podelu osam ambasada?

Taj sporazum obuhvata pitanja koja su, fakticki, vec uredjena, posto su ih regulisala nacionalna zakonodavstva. Mi smo, pored toga, u skladu sa Beckom konvencijom, zahtevali da se otvore jos i arhivi, razdeli osam ambasada i podele zlatne rezerve, u skladu sa predlogom BIS banke, koja sada jos samo ceka na saglasnost jugoslovenske strane. Vots je iz tog paketa, u prvoj fazi, izbacio ambasade i zlatne rezerve. Zato je, s druge strane, u najnoviji predlog sporazuma ubacio svoj datum, momenat kojim se definise pocetak medjusobnih obaveza i dodao da je arhiv moguce podeliti konsenzusom. Jugoslovenska delegacija se, za sada, protivi bilo kakvoj podeli arhiva. Drugo je pitanje gde ce arhivi na kraju ostati. Mi, u svakom slucaju, insistiramo na gledistu da arhiv, koji se odnosi na izrazito slovenacku problematiku - pripada Sloveniji; na primer, arhiv o regulisanju sadasnje slovenacko-austrijske granice nema blage veze s Beogradom. To je arhiv koji je neophodan nama, isto kao sto Makedoniji treba arhiv o granici sa Grckom. Sta to treba da znaci da jugoslovenska strana odbija da preda arhiv o slovenacko-austrijskoj ili makedonsko-grckoj granici?! Nista drugo do (ne)prikrivene teritorijalne pretenzije. Uz to, jugoslovenska strana se protivi i utvrdjivanju jedinstvenog datuma za odredjivanje medjusobnih obaveza. Oni bi hteli nekoliko datuma, cime bi bila potvrdjena njihova teorija o postepenom otcepljenju pojedinih republika. Sto je, naravno, u suprotnosti sa zakljuccima Badinterove komisije. Najzad, jugoslovenska delegacija se protivi i deobi ambasada... To bi bile sustinske izmene Votsovog predloga; stoga je Ser Vots u najnoviji nacrt kompromisa uneo neke promene i izbacio, za sada, podelu zlata, zbog potrebe da se prikupe dodatni podaci. Izbacio je i pominjanje Becke konvencije, ali je ostavio jedinstven datum i uneo podelu ambasada. Tako se od jugoslovenske delegacije sada zahteva da pristane na deobu osam ambasada i jedinstven datum raspada SFRJ. To je na stolu. Pitanje je kako ce jugoslovenska delegacija odreagovati. Licno, ne verujem u neki napredak. Mislim da ce produziti sa zamornom taktikom odgadjanja...

Zasto insistirate na zakljuccima Badinterove komisije? Zna se da je jugoslovenska strana izrazila rezervu prema Badinteru, jos prilikom formiranja arbitraze, kada rezultati ni izdaleka nisu bili poznati... Konacno, ne cini li vam se da jalove rasprave je li se radilo o otcepljenju ili raspadu SFRJ samo usporavaju konkretne razgovore i postizanje kompromisnog resenja? Nije li, u tom smislu, kontraproduktivan i vas intervju objavljen u mariborskom "Veceru", gde tvrdite da je SR Jugoslavija "nova drzava"?

O svemu tome mozemo da diskutujemo veoma dugo, dugo... injenica je da su se svi slozili da Badintera upitamo za mnenje. Da li je normalno da posle toga, kada se ispostavi da nekome dato misljenje ne odgovara, isti tvrdi kako ono nije obavezujuce?! Zasto se, onda, uopste slozio sa predlogom da Badintera pitamo za misljenje?!

Medjutim, jugoslovenska vlada tvrdi da je dala pristanak da se Badinterova komisija upita za mnenje, ali da je insistirala na tome da buduce misljenje ne moze imati obavezujuci karakter. Zasto, dakle, uporno izvlacite Badinterovo mnenje, ako znate za tu rezervu?

Posto je to, ipak, mnenje. I to mnenje najeminentnijih pravnika na svetu. Bili bismo nerazumni ukoliko takvo misljenje ne bismo uzeli u obzir. Osim toga, cinjenica je da to misljenje podrzava - nas! Zasto bismo odustali od necega sto ide nama u prilog?

Niko ne trazi da odustanete od Badintera, ali zar bas u svakoj prilici morate da ga pomenete?

Za pocetak, Badintera ne navodimo u dokumentima; ali to nije ni vazno. Vazne su posledice. Jugoslavija je sada nova drzava, jer su i Srbija i Crna Gora u proslosti bile odvojene drzave. Da cak ostavimo po strani sta se od

1. do 1921. godine desavalo izmedju Srbije i Crne Gore; sto je veoma zanimljivo. Pogledajmo kraj - posle procesa pridruzivanja, doslo je i do razdruzivanja. Danas vise nema one drzave, koja je bila. Zato je i SRJ nova drzava.

Ne smatrate li, ipak, da takva tvrdnja nema osnova, ukoliko znamo da je Srbija, kao suverena drzava, priznata vec na Berlinskom kongresu 1878. godine? Zar ne bi i Slovenija poput Srbije, da je u slicnom polozaju, trazila priznanje kontinuiteta svoje drzavnosti? Pored toga, ni Evropska unija u pogledu priznanja SRJ nije ispostovala sopstvene kriterijume o priznanju novih drzava, koje je prihvatila 1990. godine; clanice Unije su jednostavno i "de facto", obnavljanjem diplomatskih odnosa, a ne diplomatskim priznanjem nove drzave, priznale SRJ?

Mozda, ali tom prilikom niko nije rekao da je SRJ jos uvek stara drzava. SRJ poseduje samo dva sporazuma, jedan sa Makedonijom a drugi sa Hrvatskom, u kojima se pominje kontinuitet jugoslovenske drzavnosti. Makedonci i Hrvati su pristali na to iz svojih specificnih razloga, koje postujem, iako znam da hrvatska diplomatija isti sporazum interpretira drugacije od jugoslovenske.

A zasto i Slovenija ne potpise slican sporazum?

Posto nam nije potreban. Mi nismo sused Jugoslavije i diplomatske odnose mozemo da uspostavimo i na drugi nacin. Recimo, onako kako su to ucinili Nemci, koji nisu potpisali nikakvu deklaraciju sa SRJ.

Namece se jos jedno pitanje u vezi podele arhiva - jugoslovenska delegacija tvrdi kako bi, mozda, cak i predala neku arhivu, ali da to nije moguce posto Slovenija i ostale republike vode dvostruku politiku. S jedne strane, pregovaraju sa SRJ i traze dokumente, a onda na temelju dobijene dokumentacije ulazu zahteve za blokadu jugoslovenske imovine u inostranstvu?

Nije li Jugoslavija duzna da nam kaze gde su nase zajednicke rezerve? Zar ne mora Jugoslavija da nam kaze i gde su nase zajednicke pare? Osporavanje tog naseg prava je drskost par exellance! Mi samo zelimo zakljucni racun Narodne banke Jugoslavije. Ne zanima nas sta su radili s tim parama 1995. godine, na primer, sve sto zelimo jeste saznanje gde su pare sklonjene u vreme raspada drzave.

Ukoliko bi Slovenija raspolagala tim podacima, ne bi li guverner Banke Slovenija France Arhar ili neko drugi od nadleznih otisao u doticnu drzavu, ulozio tuzbeni zahtev i rekao: "To je i nas novac, zahtevamo da nam sud dosudi nas deo!"?

Naravno. I to bi bio nas legitiman zahtev. Mi, naslednici, imamo pravo da saznamo gde su nase pare. Ne mogu nasi preci da tvrde kako "para vise nema". Kako, nema? I kad pitamo - gde su, da odbiju da nam kazu. Zna se, na osnovu zakljucnog racuna Narodne banke Jugoslavije, da je u vreme raspada Jugoslavije postojalo sest milijardi americkih dolara. Gde su sada te pare?

A sta ako jugoslovenska strana odluci da zbog kontinuiteta zadrzi sve pare, posto, po drugoj strani, preuzima i sve jugoslovenske dugove?

To je opet taktika odugovlacenja, bazirana na teoriji o kontinuitetu. Uprkos tome imamo pravo, kao naslednici, da trazimo te podatke.

Nije li onda razumljivo sto jugoslovenska strana, kako bi izbegla nove slovenacke tuzbene zahteve, nece da otkrije gde se pare uopste nalaze?

Ukoliko odbije da nam dostavi te podatke, onda nema razgovora ni pregovora. Svaka suverena drzava postavlja granicu, do koje je spremna da pregovara. Ispod nekih kriterijuma nije moguce ici!

Mozda bi, ipak, bilo bolje ukoliko bi se i oko tog pitanja postigao neki kompromis?

Nije nuzno. Uz takve uslove, razgovora nece biti.

A da li biste pristali na arbitrazu suda u Hagu? Kosta Mihailovic je, naime, u intervjuu datom Mladini, pomenuo da bi jugoslovenska strana, ukoliko se odluci za slicno resenje, pristala iskljucivo na presudu Medjudrzavnog suda u Hagu...

Neka Kosta Mihailovic to zvanicno napise i predlozi, pa cemo mu odgovoriti. Do sada nikada nije pomenuo nesto slicno, iako je za to imao sest godina vremena. Jugoslavija je, kao sto znate, pripremila cak i tuzbu protiv Slovenije, zbog naseg separatnog sporazuma sa Pariskim klubom. Onda su slicne sporazume pocele da sklapaju i ostale drzave, pa je odustala. Sada se Jugoslavija nasla u teskom polozaju, posto je i sama zapocela pregovore o separatnom preuzimanju i reprogramiranju tih dugova. Pitanje je, kada ce uopste potpisati taj sporazum, jer i taj dogovor mora da parafira kao nova drzava, sto ne zeli. S druge strane, SRJ je ipak pristala na podelu sredstava u Medjunarodnom monetarnom fondu...

Jugoslovenski pregovaraci tvrde da su bili izigrani, posto je ta podela isprva dogovorena kao neobavezna, a sada je ostale drzave-naslednice koriste kao presedan?

Neka to dokazu, ako mogu. Neka na papiru pokazu da je postojao slican, "neobavezan", dogovor sa MMF-om. To me podseca na tvrdnju da se u BIS banci nalazi srpsko zlato. Koja republika je, molim vas, smela u prethodnoj drzavi da "svoje zlato" drzi u inostranim bankama?! Neka priloze dokaze. Bas bih hteo da vidim i potvrdu BIS banke da je preuzela zlato Kraljevine Srbije. Zlato, deponovano u toj banci, sasvim sigurno nema uzigosan srpski grb. Bas me zanima sta ce na sve to odgovoriti BIS banka. Jer, to ce biti kraj price. I Hrvatska je, na primer, posle Drugog svetskog rata neko vreme pokusavala da zadrzi zlato NDH, ali su tu nameru svi ismejali.

Ukratko - ocenjujete li poslednji Votsov predlog kao prihvatljivo, kompromisno resenje?

Za nas je prihvatljiv Votsov memorandum sa datumom od 13. novembra prosle godine. Spremni smo da ga potpisemo i podnesemo na ratifikaciju u parlamentu. Ali, ne mozemo i necemo neprestano da ucestvujemo na nekakvim "seminarima o drzavnoj svojini", gde se uvek iznova poteze teza da "drzavna svojina jos nije definisana", uprkos svim Votsovim kriterijumima. Razumem da ce jugoslovenska delegacija, kada jednom bude polagala racune, imati ogromne probleme da svojoj javnosti objasni za sta je drzava procerdala budzetska sredstva - za sastavljanje inventara drzavne imovine, od 1945. godine do momenta raspada SFRJ!? Nema sumnje da je to bio ogroman posao, poduhvat za koji smo vec prvog dana pregovora izjavili da je bio potpuno nepotreban.

Pretpostavimo da Jugoslavija pristane na Votsov kompromis i da u to ukljuci i podelu osam ambasada. Ako bi to bio njihov ustupak vama, sta bi mogao da bude vas najveci ustupak njima?

Vec smo pristali na najveci kompromis - prihvatili smo Votsov memorandum od 13. novembra, iako nam u mnogim aspektima upste ne odgovara. Prihvatamo Votsovu definiciju drzavne imovine, iako nam ne odgovara u celini; prihvatamo da se u pocetku izvrsi podela samo osam ambasada, iako bi morali da razgovaramo o deobi oko stotinu ambasada. Prihvatamo da arhive podelimo na osnovu sporazuma, a ne po spisku; sto znaci da ce arhivi ostati u Jugoslaviji, dok ne dodje do sporazuma - sto je ponovo ustupak sa nase strane. Zbog svega toga cemo biti u veoma teskom polozaju, kada dodje trenutak da opravdamo svoj rad pred poslanicima u parlamentu.

Da li, kao pregovarac, ikada razmisljate o polozaju u kome se nasla protivnicka strana? Ako je za prosecnog Slovenca neprihvatljiva teza o otcepljenju Slovenije, onda nije tesko zamisliti da je i za prosecnog drzavljanina SRJ jereticna teza o raspadu SFR Jugoslavije?

Siguran sam da obican covek nema bas nista od onoga sto zastupa Kosta Mihailovic. Bilo bi mu mnogo bolje, kada bi jugoslovenski pregovaraci priznali da se SFRJ raspala. Priznati cinjenicu da je SRJ nova drzava nista, sasvim nista ne bi naskodilo Srbiji i Crni Gori. Tokom istorije su postojale kao Kraljevina Srbija, Kraljevina Crna Gora, Kraljevina Jugoslavija, i tako dalje. Problem je sto bi priznanje da se drzava raspala otvorilo opasnije pitanje, a to je - ko je zaista razbio bivsu drzavu? Jer, ako bi prezivela "teorija o kontinuitetu", onda smo "trablmejkeri" mi koji smo "delovali protivustavno", koji smo se otcepili i time prouzrokovali gradjanski rat; medjutim, ukoliko je doslo do raspada drzave, onda smo mi samo iskoristili svoja legitimna prava. U SRJ najbolje znaju KO je zakuvao da se drzava raspadne. Znaju i ko je pokretao takav tok dogadjaja da su republike bivse SFRJ bile prisiljene da proglase nezavisnost... Kosta Mihailovic kao argument u pregovorima o sukcesiji koristi tvrdnju da je Slovenija, kao razvijeniji deo drzave, bila u prilici da uspesnije trguje. Pretpostavimo da je to tacno. Ali, tacno je i da Slovenija nije mogla da opstane u drzavi u kojoj je nestabilan citav privredni sistem. Mi smo oduvek bili odusevljeni pobornici reformi, ali su one sve odreda propadale, i to zbog balkanskog voluntarizma, koji posluje drugacije nego u normalnim drzavama.

Ima li jos ikakvih sansi da se postigne kompromis u pregovorima o nasledju?

Veoma bih voleo da dodje do kompromisa, ali svi su izgledi da smo jos daleko od toga. Ako jugoslovenska strana odbija da nam saopsti podatke o spoljno-trgovinskim registracijama slovenackih preduzeca u inostranstvu u vreme postojanja zajednicke drzave, ili, ako nece da izda potvrde slovenackim staresinama, nekadasnjim pripadnicima JNA kako bi oni regulisali svoje penzije u Sloveniji - onda zaista ne znam cemu to vodi. Sve to nema veze sa sukcesijom. To je politika uzimanja taoca. Najzad, zasto Jugoslavija uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Slovenijom uslovljava pitanjima sukcesije? Sve to bi moglo da se resi bez ikakvih zajednickih deklaracija; sutra moze da dodje jugoslovenski predstavnik u Ljubljanu, a nas u Beograd. Za to treba samo potpisati protokol o uspostavljanju konzularnih ili diplomatskih odnosa. Moguce je cak i trgovati bez resenih sukcesijskih pitanja. Eto, Japan i Rusija jos uvek nisu potpisale mirovni ugovor, pa ipak dobro saradjuju. Zato je uslov Beograda, da ce uspostaviti diplomatske odnose sa Ljubljanom tek posle resenja sukcesijskih pitanja, ucena bez premca! Ponasaju se prema nama kao da smo njihova banovina. Ali, to steti i njima, jer je sve to povezano sa politikom sadasnje vlasti u SRJ. Bilo je drugacije sa Panicevom ekipom; i oni su bili tvrdi pregovaraci, nije nam bilo lako, ali je kompromis sa njima bar bio moguc i ostvariv.

A sta bi, po vasem misljenju, za Beograd znacio jugoslovenski pristanak na Votsov kompromis?

Jugoslovenska strana bi postala deonicar, clan BIS banke; trebalo bi samo da kazu "da", i odmah dobijaju pravo na 36 odsto jugoslovenskih rezervi, deponovanih u banci. Posle toga bi lakse pregovarali i sa ostalim medjunarodnim organizacijama. Medutim, oni to ne zele. Doduse, Avramovic je hteo, ali nije smeo. Za Avramovica niko ne moze da tvrdi da je radio potiv interesa srpskog naroda. On je razumeo sta treba da se ucini, ali mu nisu dozvolili.

Sudeci prema nekim izjavama, na sve to bi vam sef jugoslovenske delegacije odgovorio da su sve pare i nekretnine, oko kojih se natezete, samo kap u moru u odnosu na vrednost celokupne imovine, te da postoji opasnost da bi Sloveniju delimicna podela imovine u tolikoj meri zadovoljila, da biste odustali od nastavka pregovora?

Mozda su nasi zahtevi zaista kap u moru, ali ne razumem zasto bi ta kap obeshrabrila buduce pregovore. To je kontradikcija; jugoslovenski pregovaraci cas tvrde da je podela jednog dela nekretnina, deviza i zlata, podela isuvise male kolicine imovine, a onda kazu kako bi dogovor i oko te "kapi" zajednicke imovine kasnije destimulisao ostale republike oko nastavka pregovora. Nece biti da je tacno i jedno, i drugo, istovremeno. Iza tog izgovora krije se nesto drugo, a to je njihova namera da nista ne dele! Njihova racunica je sledeca - samo mi, ostali sukcesori bivse SFRJ, sve dugujemo njima, SRJ. Da ne pominjem kako iz naslova kontinuiteta zele da nam uvale i naplate jos gomilu stvari; tu su neplacene budzetske postavke, monetarna reforma, zadrzane carine i slicno. uli smo cak i takav "biser", poput onog da je Jugoslavija u Drugom svetskom ratu dobila Primorsku, koja sada pripada Sloveniji, te da i oko toga treba naciniti "obracun" i nama ispostaviti racun!? Ukoliko tako nastave, sporazuma nece biti.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)