Nerascisceni racuni

Ratna diplomatija

U Sloveniji se jos uvek ne nazire kraj aferama, povezanih sa raspadom SFRJ; mediji ovdasnjoj javnosti tek sada otkrivaju detalje oko trgovine oruzjem, u koju su upleteni najvisi domaci funkcioneri iz vremena osamostaljenja.

Za prvu senzaciju pobrinuo se Nicholas Oman, slovenacki drzavljanin i bivsi pocasni konzul Liberije u Sloveniji; danas je Omanova rezidencija u dvorcu Grimsce na Bledu napustena, a njegova adresa nepoznata, od trenutka kada je zaostren sukob izmedju njega i slovenackih organa gonjenja, pre nesto vise od godinu dana... U sporu sa maticnom drzavom nasao se jos 1991. i 1992. godine, kada je, zahvaljujuci starim poslovnim vezama i njihovim kanalima iz inostranstva nabavljao oruzje i ostalu opremu, za racun nadleznih slovenackih ministarstava. Oman, cije se ime pominje u vezi raznih kriminalnih delikata, tokom poslednjih godina nije propustao priliku da cak i javno upozori drzavu kako racuni nisu poravnani, da je dug i te kako aktuelan te da ce javno raskrinkati sve pojedinosti oko trgovine oruzjem, ukoliko drzavna blagajna ne izmiri svoje obaveze. Nije propustao priliku da naglasi kako bi njegovo svedocenje skupo kostalo prvake mnogih politickih partija, kao i sam vrh drzavne administracije. Birokratija je uzvratila udarac tako sto je prvo podigla, a potom povukla optuznicu protiv Omana. Reagovao je i Interpol, raspisavsi medjunarodnu poternicu.

Vreme je prolazilo, prasina se slegla, izgledalo je da su na Omana svi zaboravili. A onda je usledio sok - njegove pretnje pocele su da se ostvaruju, sa svom pratecom medjunarodnom pompom. Prvo je, zahvaljujuci stampi, procureo zahtev liberijskog ambasadora u Parizu Arona J. Georga; bez imalo uvijanja Liberija trazi da Slovenija podmiri stare dugove. I to - pod hitno! Liberija tvrdi da Slovenija nikada nije platila nabavku 850.000 gas-maski, koje su, uz pomoc stranih partnera, 1991. godine kupljene za devet miliona americkih dolara i iste godine prebacene u luku Kopar. Ambasador Aron J. Georg dao je do znanja slovenackoj strani da je strpljenju prosao rok te da ce, ukoliko Ljubljana ne izmiri nastala potrazivanja, Liberija pustiti u opticaj dokumente koji tesko kompromituju brojne slovenacke celnike, upletene u sverc oruzjem.

Zvanicna Ljubljana je na pomenuti ultimatum odgovorila - ignorisanjem. Medjutim, ubrzo se pokazalo da taktika precutkivanja ovoga puta nece doneti zeljene plodove. Neocekivano se oglasio Milan Solomun, nekadasnji pripadnik slovenacke kriminalisticke sluzbe. Doticni je medijima doturio dokument, parafiran u Parizu 7. marta ove godine. Papir je potpisao licno on, kao ovlasceni predstavnik slovenacke vlade, i liberijski ambasador, kao predstavnik Liberije. Ukratko, ugovoreno je da liberijska vlada nece iskoristiti po Sloveniju stetne dokumente iz perioda slovenacke borbe za nezavisnost, ako Slovenija isplati dug liberijskoj kompaniji, ciji je vlasnik Nicholas Oman. Dogovoreno je i da krajem marta (1998.) Slovenija i Liberija obnove diplomatske odnose, prekinute slovenackim oduzimanjem Omanovih agremana i potonjim proglasenjem istoga za nepozeljno lice (1996. godine).

Drnovsekova vlada je ovakav potez Solomuna proglasila najobicnijom ucenom, tvrdeci kako on nikada nije bio drzavni posrednik u opisanom sporu; ujedno su pojedine novine osvetlile lik i delo M.S.-a, uz diskretnu pomoc policijskih izvestaja o njegovim sumnjivim poslovnim poduhvatima... Ali, Solomun je bio spreman za okrsaj - dan kasnije dostavio je novinama notarski overenu izjavu Karla Groisa, datiranu juna 1996. godine. Groisovo svedocenje odnosi se na razgovore vodjene 1991. godine u sedistu slovenacke Teritorijalne odbrane, tokom kojih je dogovorena vezana kupovina protivavionskih i protivtenkovskih raketa, zajedno sa vecom kolicinom zastitnih maski. Solomun-Groisova medijska prezentacija potkrepljena je novom izjavom iz Pariza, gde se liberijski ambasador nasao u cudu posto su se slovenacke vlasti oglusile o ponudu za diskretno resenje spora. Zapretio je da ce njegova ekselencija na adrese New York Times-a i ostale sedme sile poslati kompletan dosije o tome kako se Slovenija, koja je u medjuvremenu postala cak i nestalna clanica Saveta bezbednosti OUN, nezakonito okoristila odnosno prisvojila liberijsku drzavnu imovinu.

Istovremeno je ljubljanska Mladina objavila veliki intervju sa Hasanom engicem, nekadasnjim visokim funkcionerom bosanske vlade, odgovornim za nabavku oruzja iz inostranstva. engic u razgovoru precizno objasnjava zasto je i kako u vreme rata u Bosni doslo do transfera oruzja preko mariborskog aerodroma, gde je 1993. godine tadasnji ministar odbrane Janez Jansa spektakularno otkrio12 kontejnera krcatih naoruzanjem za bosansku vojsku. Mediji su brzo otkrili pozadinu otkrica, koje je bilo u funkciji politickog obracuna izmedju dva rivalska klana (Jansinog i Kucanovog), ovoga puta oko primata u unosnom poslu sverca oruzja zavadjenoj bivsoj braci... A kako je cela operacija vodjena sa znanjem najvisih politickih funkcionera, Mariborska afera uvek iznova otvara pitanje kolika je bila cena slovenackog krsenja Rezolucije OUN br. 713 iz 1991. godine, kojom se zabranjivao uvoz oruzja na podrucje republika bivse Jugoslavije.

U Sloveniji na to pitanje nije nikada jasno odgovoreno; posebna parlamentarna komisija, osnovana 1993. godine povodom otkrivanja oruzja na mariborskom aerodromu, nikada nije zavrsila posao, toboze stiteci nacionalne interese. Slicno obrazlozenje je dao i mariborski tuzilac, koji je (posle svedocenja Hasana engica) oktobra 1994. godine odbacio optuzbe protiv odgovornih lica iz slovenacke tajne sluzbe, umesanih u sverc oruzjem. Ni tzv. celoviti izvestaj o trgovini oruzjem na teritoriji Slovenije, koga su na zahtev premijera Janeza Drnovseka srocili nadlezni drzavni organi, nije pokazao nista novo.

Trgovina smrcu

U medjuvremenu su na svetlo dana isplivali brojni dokumenti i neposredni ucesnici oruzarskih poslova, cija su svedocenja potvrdila opravdanost pitanja o slovenackom krsenju medjunarodnog embarga. Stavise, iz dostupnih vladinih izvestaja proizilazi da je tokom poslednjih nekoliko godina jedan od najvecih i najvaznijih posrednika izmedju Ministarstva odbrane Slovenije i prodavaca na Istoku bio upravo Nicholas Aleksander Oman, slovenacki drzavljanin sa australijskim pasosem.

Oman je tu i tamo, pocetkom devedesetih, dok ga je stitio diplomatski imunitet, na Bledu organizovao tulume za (poslovne) pajdase. Tako je jos tokom prve posete Vladimira Zirinovskog drugi covek ruske LDS Aleksej Vedenkin izjavio je da je Nikolas Oman za nabavku 850.000 plinskih maski (koje su Sloveniji, navodno, bile neophodne za slucaj biolosko-hemijskog rata) kaucirao devet miliona dolara. Prema informacijama Mladininih izvora, poseta Zirinovskog Sloveniji bila je pretezno reketaskog tipa, odnosno u vezi sa devet miliona dolara koje mu je dugovalo Jansino ministarstvo odbrane. Maske su, zapravo, predstavljale ostatak vezane trgovine. Stos je dostojan Kvake 22 - Oman je od ruskih prijatelja, ukoliko je hteo da dodje do oruzja, morao da kupi i gotovo milion gas-maski. Sto je za Sloveniju, koja ima manje od dva miliona stanovnika, svakako previse. Biznis je zaskripao kada neko iz Ministarstva odbrane nije hteo da isplati dug i preuzme nepotrebnu robu; jasno, maske su postale predmet svadje izmedju prevarenih trgovaca i Jansinog departmana.

Namece se pitanje kako je, uopste, tekla trgovina oruzjem preko Slovenije? Do sada se zna da je oko 90 odsto oruzja, kojim se trgovalo posredstvom Slovenije, dospelo u drzavu preko koparskog pristanista. Obicno je oko dve trecine robe bilo namenjeno Hrvatskoj, a jedna trecina Sloveniji. Hrvatski deo je, u konvojima, odmah prebacivan preko granice, dok je slovenacki uskladisten (uglavnom) u vojnim objektima Kocevske Reke, koja je u bivsoj SFRJ bila zatvoreno podrucje, a posle osamostaljenja neprikosnoveno steciste Jansine pretorijanske garde, specijalne brigade Moris. Samo do januara 1992. godine u Kocevsku Reku je prevezeno oko 120 kontejnera oruzja (dva puta vise je zavrsilo u Hrvatskoj, dok je Jansa, poredjenja radi, na mariborskom aerodromu otkrio svega dvanaest kontejnera).

Jedan od najvecih posrednika u transakcijama, kako sa slovenackim, tako i sa hrvatskim kupcima bio je upravo Nicholas Aleksander Oman; oruzje koje je nudio musterijama bilo je pretezno istocnog izvora. Ratni materijal je najvecim delom bio namenjen preprodaji, tako da nijedan kalasnjikov, protivavionska raketa ili minobacac nije ostao u Sloveniji. To pravilo ne vazi samo za jedan (!) kontejner automata Heckler & Koch koji su u Kopar stigli iz Singapura.

Previsoke provizije

Sve to bi, mozda, nesmetano teklo daleko od ociju javnosti, da se uslovi poslovanja nisu iskomplikovali. Razloga je bilo vise. Recimo, Hrvatska u periodu ratovanja sa bosanskim Muslimanima nije dozvoljavala tranzit oruzja za Bosnu, a uz to je i sve manje kupaca pokazivalo zelju da plati visoku cenu za oruzje slabog kvaliteta. Mladina je objavila dokument iz koga se vidi da je u jednoj od zadnjih transakcija sa Scorpion International Services S.A. slovenacko Ministarstvo odbrane narucilo preko firme Orbal marketing Services Nikolasa Omana posiljku vrednu priblizno devet miliona dolara (u 46 kontejnera) u kojoj su bili kalasnjikovi, pistolji makarov i tezi minobacaci sa municijom... Sve to - preko Luke Kopar.

Drugi deo trgovine je (pored poznate mariborske veze) isao preko ljubljanskog aerodroma Brnik. Taj aranzman je sa Omanom ugovorio Ludvik Zvonar, tada savetnik vlade pri Ministarstvu odbrane. Oruzje je skladisteno u vojnom delu aerodroma, a cuvali su ga civilni policajci. Ovi kontingenti otpremani su dalje, u Hrvatsku, preko granicnog prelaza Jelsane; sa hrvatske strane ih je preuzimao Ragip Merdjevic, nekadasnji analiticar hrvatske Udbe. Jedan od kupaca tog oruzja bio je, marta 1992. godine, dakle jos pre rata u Bosni koji je zvanicno poceo 5. aprila, i Hasan engic. Na osnovu dogovora sa Francom Kosijem, tada savetnikom pri Ministarstvu unutrasnjih poslova Slovenije, i vec pominjanim Ludvikom Zvonarem, engic je u Kocevskoj Reci i Brniku kupio posiljku oruzja tesku oko 30 miliona dolara. Koliko je do sada poznato, ta transakcija spada u tzv. nezvanicnu ili trecu granu trgovine oruzjem u Sloveniji, filijalu koju su vodili navedeni i jos neki drugi politicari na uticajnim polozajima u drzavi; finansijski rezultati tih poslovnih operacija ni do dana danasnjeg nisu prikazani u drzavnom budzetu, buduci da je novac odlazio na razlicite (navodno tri) racune u inostranstvu. Prostom racunicom, na osnovu razlike u cenama, moze se zakljuciti da je provizija, koja je zavrsila u privatnim dzepovima, bila masna. A ako je tacan iskaz Hasana engica da je bosanska vlada kalasnjikove kupovala po 450 maraka, dok su Omanovi partneri iste nabavljali za 159 dolara, onda su samo u toj transakciji trgovci zaradili oko 15 miliona dolara! Slaba je uteha da trgovina oruzjem, kako i prilici, nije sasvim bez rizika. Slovenacko Ministarstvo odbrane je, na primer, pocetkom

1. godine svom posredniku Nicholasu Omanu deo nabavljenog oruzja platilo falsifikovanim 50-gramskim plocicama Svajcarske banke, u vrednosti od 300.000 nemackih maraka...

Na kraju je sve isplivalo na povrsinu - zbog politike. Receno jednostavnije, polakomili su se neki Jansi veoma bliski saradnici, bas oni koji su drzali konce u svojim rukama. Postavili su previsoke provizije, pa se deo kupaca obratio predsedniku drzave Milanu Kucanu, trazeci pomoc. To potvrdjuje i Hasan engic, svedoceci da se Alija Izatbegovic obratio direktno Kucanu. Kucan je potom primio engica, a razgovoru je prisustvovao i Igor Bavcar, tada ministar slovenacke policije. Bavcar je (radi organizacije eksplozivne humanitarne pomoci za bosansku vojsku) povezao engica sa Dusanom Pibrom i sefom slovenacke obavestajne sluzbe (tadasnji VIS) Mihom Brejcem. U zamenu za uslugu, a i kao garanciju, bosanska je vlada ostavila u Sloveniji helikopter marke Bel.

Kako je posao oko ilegalne nabavke oruzja uvek nesiguran, engic nista nije hteo da prepusti slucaju - zato je pokusao da nastavi saradnju i sa slovenackim ministarstvom odbrane. Nekoliko puta je razgovarao sa Jansom, ali se problem cinio nepremostivim. Janez Jansa je zahtevao tri miliona nemackih maraka na ime neplacenih dugovanja, za koje nije zeleo da pokaze specifikaciju niti bilo kakvu dokumentaciju. engicu je bilo jasno da su u tu svotu ukljuceni ne samo slovenacki transporti oruzja za Fikreta Abdica, vec i za neke druge vojne formacije, za koje bosanska vlada nije ni znala, niti ih je porucila. Na engicevo insistiranje da mu je za tako pozamasnu sumu potreban racun, kao pokrice za bosansku vladu, Jansa je (po engicevom svedocenju) potegao iz dzepa nekoliko papirica i koverat, na kome je bila rukom napisana cifra od tri miliona i 132.000 nemackih maraka. Drugu dokumentaciju engic od Janse nije nikada dobio, pa je saradnja propala.

Ionako je, zahvaljujuci promenjenim politickim prilikama, u to vreme ceo poduhvat doveden u pitanje - nastali su novi problemi oko transporta oruzja sa mariborskog aerodroma za Bosnu. Pocetkom maja 1993. godine je izbio rat izmedju HVO i Armije BiH u centralnoj Bosni. Zagreb postavlja nove uslove za tranzite preko svoje teritorije - svi helikopteri sa humanitarnom pomoci smeju da lete samo do Jablanice, plus da u helikopterima koji saobracaju od Splita do Jablanice mora da bude ovlasceno lice, koje odredjuje hrvatska vlada. Bilo je jasno da ce helikoptere, koji su do tada nesmetano prevozili vojnu opremu za Armiju BiH, hrvatska vojska konfiskovati vec u Splitu. Odluceno je da posao preko slovenackih veza mora da saceka na bolje dane, bar nekoliko meseci. Do tada je oruzje dopremano i skladisteno u Mariboru (od oktobra do decembra 1992. godine), potom prebacivano u Bosnu, a onda su transporti stopirani. Preostalo oruzje cekalo je na mariborskom aerodromu sve do 21. jula 1993. godine, kada je uhvaceno u klopci. Jansa je u to vreme zaratio i sa dugogodisnjim prijateljem i dotadasnjim ministrom policije Bavcarem (novcane nesuglasice), a pritiskaju ga i sve neprijatnija pitanja u parlamentu oko curenja poverljivih dokumenata o nedozvoljenoj trgovini oruzjem. Shvata da nece sacuvati ministarsku fotelju ukoliko dodje do provale puteva oruzja preko Slovenije. Besan je i sto njegovo ministarstvo niko nije molio za saglasnost oko transporta oruzja preko Maribora. Uplasen da ce izgubiti monopol, odlucuje da preuzme inicijativu i eto otkrovenja - licno, glavom i bradom, pred kamerama pronalazi kontejnere sa svercovanim oruzjem. Mariborska afera je prozvedena. Jansa se nadao da ce jednim udarcem iskompromitovati ne samo nelojalne bosanske stranke, vec i suparnike iz Kucanove struje.

Tu prici ni izdaleka nije kraj, sto dokazuje i najnoviji diplomatski zaplet sa Liberijom. Zanimljivo je i kako se Slovenija otarasila vruce robe sa mariborskog aerodroma; resenje problema ponudilo se u vidu programa Obuci i opremi, kome se lukavo pridruzila i Ljubljana, specificnim doprinosom - konacno je isporucila Bosni njeno oruzje, uzapceno u Mariboru, pa jos i sa medjunarodnim blagoslovom. Samo je helikopter marke Bel ostao u Sloveniji, dok se ne rasciste medjusobna dugovanja izmedju Sarajeva i Ljubljane. Svi su izgledi da je duznik ipak bosanska vlada, sto ce Slovenija tesko dokazati s obzirom da njeno ministarstvo odbrane, zbog prakse naplacivanja u gotovini (opipljivi koferi sa novcem), ne raspolaze nikakvom dokumentacijom o toj vrsti poslova.

Najgore od svega jeste da ono, sto je do sada oko trgovine oruzjem dospelo u javnost, ne razotkriva samo licemerje pojedinih politicara, vec razgolicuje i skrivanje iza altruistickog poriva pomoci zrtvama agresije. Ispada da su nacela dobar paravan za skrivanje visokih provizija i sasvim prizemnih interesa. Nije malo onih koji su se u Sloveniji obogatili ucestvujucu u lancu trgovine oruzjem; slovenacka je specificnost i sto je ta trgovina ovde prerasla u otvoren politicki sukob izmedju tadasnjeg ministra odbrane Janeza Janse i predsednika Slovenije Milana Kucana. I sve to u drzavi, koja je svoj put ka osamostaljenja trasirala antimilitaristickim kritikama na racun prethodne zemlje, SFRJ, te osudama tzv. trgovine smrcu kojom se bavila i nekadasnja JNA. Obelodanivsi najveci deo dokumenata i svedocenja o slovenackom svercu oruzja ljubljanska Mladina je ostala verna sebi, dosledno nastavljajuci kritiku slabih tacaka novog sistema. Isto, medjutim, ne vazi i za neka od Mladininih vrhunskih pera. Kolumnista Janez Jansa je, na primer, kritikujuci militaristicke apetite nacionalnih drzava, 1984. godine u Mladini zakljucio da jos nikada toliko ljudi nije zivelo od rata, kao danas, a sve to samo zato sto rat donosi ogromne profite. Sedam godina kasnije i licno je profitirao na istoj lekciji, nasavsi se u drustvu onih trgovaca smrcu, koje je nekada tako zestoko napadao.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)