PRIVREDA STRAHUJE OD SANKCIJA

Posle uspelog referenduma u Srbiji

Interesovanje stranaca za ulaganje u srpsku privredu je naglo splasnulo, pa rezim sada pokusava da kao i 1993. zainteresuje Srbe u dijaspori, ali i oni traze vecu pravnu sigurnost, pokazujuci da se poslovanje ne gradi na patriotskim osecajima. Kao visoko rizicna zemlja, zbog eventualnog sukoba na Kosovu, i prva, po korupciji, na Balkanu, Jugoslavija sve vise lici na zarazenog bolesnika kome je mesto u karantinu

AIM, BEOGRAD, 29. 4. 1998.

Za razliku od euforicnih radikala, koje je njihov vodja Vojislav Seselj, poslao da radost, izazvanu rezultatom referenduma, manifestuju pred americkom i nemackom ambasadom, trezveni deo srpske javnosti zadrzao je visoku dozu zabrinutosti, svestan da referendumom Srbija nije resila nijedan svoj problem. Paznja javnosti vise je usmerena prema reagovanju spoljnog sveta, nego ka raspolozenju Seseljevih radikala, ciji lider zaboravlja da je postao podpredsednik Vlade Srbije i da mu, kao visokom vladinom cinovniku, ne dolikuje da marsira beogradskim ulicama i propagira svoju populisticku politiku.

Za one koji su vec jednom prosli kroz pakao sankcija vaznije je sta ce da uradi Kontakt grupa nego kakvi su rezultati referenduma. Nagovestaj da ce sankcije sadrzavati zamrzavanje celokupne jugoslovenske imovine u inostranstvu i prekid trgovinskih odnosa izmedju sveta i Jugoslavije, zabrinuo je svakog gradjanina, bez obzira sto je glavni rezimski bankar Borka Vucic pre toga pokusala da utesi javnost da se ne treba plasiti sankcija, jer srpsko bankarstvo raspolaze s razradjenim mehanizmom za poslovanje i pod sankcijama. Ova izjava nije delovala uverljivo, pogotovo sto ju je dala osoba, koja je prve sankcije provela na Kipru i koja nije imala priliku da u vreme hiperinflacije vidi kilometarske kolone gradjana i njihovo otimanje za veknu hleba.

Centralna banka se priprema za eventualno uvodjenje sankcija, pa je u cilju predostroznosti donela odluku prema kojoj je uvela obavezu poslovnim bankama da drze devizne rezerve u zemlji. Vece banke po 4 miliona, a manje po 2 miliona dolara. Na taj nacin u zemlji bi se naslo oko stotinjak miliona dolara. Bankama je tesko da prihvate takvu odluku, jer u tom slucaju moraju svoja sredstva da povuku iz inostranih banaka, a tamo su kamate vece nego Jugoslaviji. Ipak, strah od mogucnosti da sankcije obuhvate i zaplenu finansijskih sredstava, bez obzira na dobru "kamuflazu", na koju ukazuje Borka Vucic, naterace banke i firme da devizna sredstva sklone.

Srpska privreda predstojece vreme, cak iako ne dodje do sankcija, docekuje olovnih nogu. Na tu okolnost skrenuta je paznja na nekoliko skupova ekonomista i privrednika, priredjenih poslednjih dana. Glavna njihova poruka je da od privatizacije nema nista, jer je kod inostranih poslovnih ljudi, koji su, sa svojim kapitalom, trebali da se pojave kao glavni ulagaci u domacu privredu, naglo splasnulo interesovanje za kupovinu jugoslovenskih firmi. Prestanak njihovog interesovanja poklapa se vremenski s izborom nove Vlade Srbije. Istovremeno je i potpredsednik jugoslovenske Vlade, Danko Djunic, koji je bio zaduzen za reformu, podneo ostavku, shvativsi da mu je poveren prilicno maglovit posao, odnosno da kod rezimske strukture ne postoji stvarna spremnost za sustinske drustveno-ekonomske promene.

Prema recima poznatog ekonomiste Mladjana Kovacevica postoji najmanje 20 razloga zasto je srpska privreda prestala da bude zanimljiva za inostrane poslovne krugove. Glavni su visok stepen rizika, zbog moguceg sukoba na Kosovu, ali i pravne nesigurnosti. Jugoslavija se, prema njegovom tvrdjenju, u konkurenciji 135 drzava, nalazi na 128. mestu po sigurnosti ulaganja. Sa najavljenim sankcijama njen polozaj ce se jos vise pogorsati. Jugoslavija je na prvom mestu na Balkanu u pogledu rasirene korupcije, koja takodje odbija poslovne ljude da ulazu u takvu zemlju. Medju veoma vazne razloge spada i veliko siromastvo sirokog sloja stanovnistva. Njegova kupovna moc se svodi na nabavku najosnovnijih prehrambenih proizvoda.

Tesko je naci privrednika u svetu koji je spreman da ulozi kapital u proizvodnju koja, najvecim delom, nece moci da bude prodana na trzistu zemlje u kojoj je roba napravljena. Prema najnovijim statistickim podacima prosecna mesecna plata iznosi svega 150 DEM. Cak i kada ne bio jeo, niti se oblacio, jugoslovenskom gradjaninu, s takvom platom, potrebna su najmanje dva zivota da bi mogao da kupi neki vredniji proizvod.

Svestan da u takvim okolnostima strani investitori nemaju motiva da ulazu u jugoslovensku privredu, bez obzira na jeftinu radnu snagu, domaci rezim se, kao i 1993. godine, "setio" uspesnih Srba, koji zive izvan Jugoslavije. Trodnevni boravak nekoliko desetina Srba iz dijaspore, inace poslovnih ljudi u svojim novim domovinama, iskoristen je da ih se privoli na dve stvari: da se vise zaloze u drzavama gde zive za ublazavanje nepovoljnih ocena koje postoje prema Srbiji, te da pokazu spremnost za ulaganja u svoju nekadasnju otadzbinu. Iz njihovog reagovanja moglo je da se zakljuci da ce im obavljanje prvog zadatka biti olaksano ukoliko im vlast objasni sta hoce. Tako je Srbo-Amerikanac Majkl Djordjevic izjavio da je njemu jako tesko da lobira za svoju nekadasnju zemlju, kada srpski rezim nema dovoljno sluha za saradnju, pa se on licno oseca kao "guska" u magli, kada treba u svetu da objasnjava prilike u Srbiji. Njemu, kao i drugima, je nejasno sta, u stvari hoce srpski rezim, pa mu zato savetuju da pokaze veci smisao za prilagodjavanje svetskim kretanjima, a manje da im se o stro suprostavlja.

Sto se tice poslovne saradnje, domacini su dobili istovetan odgovor, kao i od drugih poslovnih ljudi. Njihov je zahtev da se uspostavi pravna sigurnost, ukloni samovolja na granici, koja se manifestuje dugim carinskim procedurama, a to predstavlja veliku prepreku za efikasno poslovanje. Zatrazili su i ukidanje carina na njihovu robu, kao i druge pogodnosti, pre svega u poreskoj sferi. Ponasali su se poslovno. Tako se jos jednom potvrdilo da u privredjivanju ne postoji sentimentalnost, pa makar se ona pozivala i oslanjala na patriotizam.

Tako je srpska privreda ostala na cedilu, prepustena da se sama snalazi. Njeni gubici su katastrofalno veliki, a nelikvidnost rasirena. Oko 26.000 firmi je u stanju neprekidne nelikvidnosti, a u njima je zaposleno blizu 700 hiljada ljudi. U tehnoloskom pogledu privreda je, u odnosu na vrhunska svetska dostignuca, u zaostatku 40 godina. Krajem 80-tih tehnolosko zaostajanje bilo je oko jedne decenije. Privreda je, u medjuvremenu, postala zavisna i u kadrovskom pogledu. Zbog niskih zarada i neizvesne perspektive, poslednjih godina zemlju je napustilo desetine hiljada obrazovanih kadrova za cije skolovanje je, prema recima saveznog ministra na nauku Jagosa Zelenovica, potroseno dve milijarde dolara drustvenih para.

Posledice srozane privrede ovdasnja javnost oseca kroz drastican pad standarda i zato strahuje od najavljenih sankcija, jer je svesna da ce se suociti s neprilikama u vreme kada jos nije uspela da otkloni posledice prethodnih sankcija. Toga je svestan i sam rezim. I dok je Seselj organizovao slavlje, povodom referenduma, prof. dr Mira Markovic je pozurila u Kinu da uspostavi zvanicne ideoloske odnose s Komunistickom partijom ove zemlje. Razlog putovanja imao je i svoju ekonomsku dimenziju, jer je Kina glavni snabdevac Jugoslavije naftom. Jugoslovenska privreda, medjutim, nije u stanju da proizvede robu kojom bi platila kinesku naftu.

Delegacija JUL-a otisla je s namerom da uspostavljanje ideoloske bliskosti iskoristi i za dobijanje kineskog razumevanja za ekonomske teskoce u kojima se Jugoslavija nalazi. Gostima iz Jugoslavije pokazana je Kina, koja zna da pravi velike razlike izmedju ideoloskih shvatanja i nacina privredjivanja, po cemu je srpski rezim u velikom zaostatku za njom. Jugoslovenskim vlastima je ideologija najvaznija, jer im je potrebna da zadrze vladajucu poziciju, ali su im brige sve vece, jer su presusili domaci izvori za njeno finansiranje, a ni u svetu ne mogu da nadju ko bi to hteo da plati.

Ratomir Petkovic (AIM)