GDE JE VASA SUPRUGA?

Referendum u Srbiji

AIM, BEOGRAD, 26. 4. 1998.

Beogradjanin Predrag Popovic odlucio je da vise nikada ne izlazi na na kakave izbore u Srbiji. Pre nekoliko dana Popovic se pojavio na svom birackom mestu na Novom Beogradu ne bi li glasao na referendumu na kome su se gradjani Srbije izjasnjavali o tome da li prihvataju ili ne ucesce medjunarodnih posrednika u pregovorima oko buducnosti Kosova i Metohije. Osim za ime i licnu kartu, clanovi izborne komisije pitali su, medjutim, Popovica i za njegovu suprugu koja se nije pojavila na glasanju. "Objasnili" su mu kako bi "bilo veliko razocaranje da na ovakvoj stvari njegova supruga pokaze da je za suprotnu stranu".

Zaprepascen drzanjem ovakvih moralnih pridika na birackom mestu i agresivnoscu referendumske komisije, Popovic je odlucio da svoju pricu isprica novinarima, uz zakljucak da se zauvek upisuje u "bojkotase". Na Novom Beogradu, referendum je inace "uspeo" i vise nego u nekim centralnim beogradskim opstinama jer je takvih kao sto je supruga Predraga Popovica, bar prema zavnicnim podacima, bilo veoma malo. U svakom slucaju oni koj budu pravili spsikove gradjana koji su "na referendumu pokazali da su na suprotnoj trani", imace, bar sto se Novog Beograda tice, olaksan posao.

Bez supruge se, doduse, na glasackom mestu pojavio i predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milosevic, covek koji je inicirao ovaj referendum i gradjanima Srbije savetovao da kazu svetu "istorijsko ne". Milosevica, naravno, niko na dedinjskom birackom mestu nije pitao "gde mu je supruga", s obzirom da su o njenom kretanju po Kini, diplomatskim aktivnostima i promocijama knjiga, gledaoci RTS-a i TV dnevnika svakodnevno bili obavestavani. Izvestaji o aktivnostima Mire Markovic u Kini isli su obicno negde u drugom satu Dnevnika posto je prvi sat bio rezervisan za patriotske ojkace i partijske aktiviste koji su sirom Srbije pricali o referendumu i "ojkali" istorijsko "NE". Zbog duzine ovih priloga sasvim je moguce da je javnosti negde promaklo kako je Mira Markovic svoje "ne" svetskim mocnicima rekla mozda jos pre polaska na put, ili je to ucinila u nasoj amabasadi u Pekingu. U svakom slucaju, ne bi bilo dobro da ova cinjenica nije negde zabelezena i da kasnije na kompjuterskoj listi onih koji su "pokazali da su za suprotnu stranu", iznenada osvane i ime dr Markovic.

Kompjuterska obrada podataka (kompjuteri su inace ovoga puta radili neupredivo brze nego kada su nedavno sabirani rezultati predsednickih izbora), vec je pokazala da je referendum izaslo 73,05 odsto gradjana Srbije, a da je prizeljkivano "ne" zaokruzilo 94,71 odsto, ili 5.017.383 gradjana. Na "suprotnoj strani", dakle medju onima koji su zaokruzili "da" naslo se 3,41 odsto izaslih na biralista. Njima bi svakako trebalo pridruziti i 27 odsto gradjana koji su bojkotovali referendumsko izjasnjavanje i shodno referendumskoj retorici, kandidovali se za "narodne izdajnike".

Portparol SPS-a Ivica Dacic (ujedno i jedini clan uprave KK "Partizan" koji zbog referenduma nije mogao da sa kosarkasima putuje na "fajnal for odrzan u Barseloni), ocenio je u ime svoje partije kako su gradjani "masovnim izlaskom i kazivanjem jasnog i odlucnog 'ne' stranom mesanju oko Kosova, izrazili zapravo puno podrsku politici Slobodana Milosevica." Za lidera radikala dr Vojsilava Seselja masovan odziv gradjana i "uspeh referenduma" stabilizuju Srbiju i bitno "jacaju njenu poziciju u medjunarodnim odnosima". Osetivsi se najednom dovoljno jakim pred svetom, radikali su jos iste veceri kada su zatvorena biracka mesta organizovali slavlje na ulicama Beograda. Predvodjeni licno Seseljom, promarsirali su centralnim gradskim ulicama i zaustavili se ispred ambasada SAD i Nemacke. Uz put su svratili i do amabasade Hrvatske, iako Hrvatska do sada, za razliku od Amerikanaca i Nemaca, nije pokazivala zainteresovanost da se mesa u kosovski problem.

I treci veliki zagovornik korisnosti i opravdanosti referenduma, lider SPO Vuk Draskovic pozdravio je uspeh masovnog narodnog izjasnjavanja nizom izjava. Ocenio je, na primer, kako "odlucno NE svim zahtevima o bilo kakvom odvajanju Kosova od Srbije predstavlja dragocenu pomoc Kontakt grupi, EU i UN u njihovim nastojanjima da se smiri stanje u ovom delu Balkana." Po svojoj logickoj konstrukciji, ova Draskoviceva izjava se u prilicnoj meri "rimije" sa slicnom izjavom potpredsednika Savezne vlade Zorana Lilica (izrecenoj uoci referenduma), kako "istorijsko ne koje ce gradjani Srbije reci stranom mesanju," predstavlja zapravo "pruzanje ruke medjunarodnoj zajednici". U Lilicevoj i Draskovicevoj interpretaciji ispada kako je refrendumsko "ne" u stvari "da", mada medjunarodna zajednica izgleda ima problema da tako nesto i razume.

Uprkos ogromnom odusevljenju masovnim odzivom naroda i referendumskoj potvrdi da narod misli isto sto i njegovo rukovodstvo, cini se kako su socijalisti i radikali ocekivali da ce konacne rezultate narodnog izjasnjavanja uspeti da nategnu i do cifre od 80 odsto. Takve cifre bile su bar pominjane na njihovim internim sastancima kada su partijskim aktivistima diktirani zadaci koji se od njih ocekuju. Uostalom, i svako "istorijsko ne" bez podrske bar dve trecine gradjana, deluje prilicno neuverljivo pogotovo ako se ima u vidu do sada nevidjeni medijski presing kojim su preko drzavnih medija gradjani Srbije danima preparirani i ubedjivani u vaznost njihovog odlucnog stava protiv bilo kakvog stranog mesanja i posredovanja oko Kosova. Da se u rezultate referenduma nije sumnjalo (vec samo u to koliko ce morati da se nateze do opravdavanja onog epiteta "istorijski"), govore i mnoge izjave partijskih aktivista sirom Srbije. Tako je Radio Pozarevac, na primer, "znao" rezultate referenduma jos 12. aprila posto je tog dana u jednom komentaru lokalnom stanovnistvu poruceno: "Oni koji se motivisu iskljucivo interesima, i ne daju mnogo na istinu, ipak ce morati da vode racuna da je narod rekao 'ne' stranom mesanju".

Punih dvanaest dana kasnije, 23. aprila narod je zaista rekao "ne" ciju pravu velicinu i snagu znaju samo oni koji su ovoga puta, bez ikakve nezavisne kontrole, brojali rezultate izjasnjavnja biraca. Na parlamentarnim izborima proslog septembra svi oni koji su ovog puta pozivali na referendum - leva koalicija, SRS i SPO - osvojili su zajedno 3,37 miliona glasova. Nesto kasnije, na predsednickim izborima Milan Milutinovic i Vojislav Seselj osvojili su zajedno 3,56 miliona glasova sto je inace manje od potrebnog broja glasaca za uspeh referenduma, ali i za gotovo milion vise od broja glasaca koji su u svim predhodinim prilikama levica i radikali zajedno uspevali da dobace. Kada bi se tumacili sasvim ozbiljno i primili zdravo za gotovo, rezultati referenduma bi se mogli izmedju ostalog, i ovako protumaciti: da je crveno-crna koalicija u medjuvremenu, od proslih izbora do danas znatno uvecala broj onih koji je podrzavaju; da je Draskovic iznenada postao toliko jak pa je svojim agitovanjem za referendum doneo bar milon glasova onome sto su vec imali Milosevic i Seselj; da rezim uziva opstenarodnu podrsku oko svoje kosovske politike i da to bitno prevalazi ne samo sve dosadasnje nacionalne homogenizacije vec i sve partijske podele.

U trenutku dok nova koalicija "Zajedno" (Milosevic, Seselj, Draskovic) slavi uspeh referenduma, medju analiticarima i dalje traju nagadjanja sta se zapravo dobilo ovim referendumskim zamajavanjem. Vecina i dalje smatra da referendum nije imao nikakav realan politicki smisao niti da moze da vodi bilo kakvom napredku. Medjunarodna zajednica, cak i onaj deo koji je nesto naklonjeniji Milosevicevom rezimu, u startu je procenila referendum kao "dimnu zavesu" i nepotreban cin, i zatim se odlucila da ga potpuno ignorise. U domacoj javnosti sve cesce se, medjutim, javljaju strahovanja kako bi referendum veoma brzo mogao da bude iskoriscen i protumacen i kao izjasnjavanje za mobilizaciju i rat. Po principu, "jer ste vi to tako zeleli". Ima i onih koji tvrde da rezim u stvari i ne zna sta da radi sa papirom na kome velikim slovima pise "NE". Cini se, ipak, kako se dobar deo odgovora na pitanje - zasto je referendum uopste i bio organizovan moze pronaci u objasnjenju koji je ovih dana ponudio Desimir Tosic iz Demokratskog centra. "Referendum je organizovan zato sto se zeli odlaganje resavanja problema Kosova. Sva filozofija nase vlasti od 1990. godine svodi se na tri nacela: sila, laganje i odlaganje", kaze Tosic.

Na referendumska zbivanja moglo bi, doduse, da se gleda i kao na veliki Milosevicev kontramiting uperen navodno prema medjunarodnoj zajednici. U decembru 1996. narod je pozvan da u centru Beograda kaze odlucno "ne" zahtevima da se priznaju rezultati izbora, odnosno "da" nastojanju da se odobri izborna kradja. I tada su partisjki aktivisti imali plan dovodjenja svojih biraca na Terazije koji su, sudeci prema njihovim naknadnim izvestajima, svi visestruko premasili. Na kontramitingu se skupilo pedesetak hiljada ljudi, ali je na RTS-u receno da ih je bar deset puta vise. Posle nekoliko dana u Beograd je stigao Felipe Gonzales, a izborni rezultati su priznati.

Ovoga puta, samo dva dana posle odrzanog referenduma na kome je receno odlucno i istorijsko "ne" stranom mesanju, predsednik JUL-a i spoljnopolitickog odbora Skupstine SRJ Ljubisa Ristic (covek koji svakako nije neobavesten), izjavio je za "Dneveni telegraf": "Kljuc za resenje kosovskog problema je povratak SRJ u medjunarodnu zajednicu. To je najvaznija stvar. Ukoliko nam omoguce prijem u Savet Evrope, moci ce i da ucestvuju u pregovorima s kosovskim Albancima".

Neka se pripremi Felipe Gonzales.

Nenad Stefanovic (AIM)              0  2  C  «    
    L( Q   5& L( R S