DA LI SU ALBANCI U ALBANIJI NACIONALISTI? (kratak istorijski osvrt)

Poslednji dogadjaji na Kosovu jos jednom su aktuelizovali pitanje: da li su Albanci u Albaniji nacionalisti?

Jedna francuska studentkinja bila je razocarana kada je njena disertacija bazirana uglavnom na postkomunistickim razvojima u Albaniji sa tezom da Albanci nisu nacionalisti, odbacena od strane francuskog profesora koji je izlozio suprotne argumente, napomenuvsi vreme Envera Hodze, kada po njemu komunizam nije bio nista drugo nego svojevrsna odora nacionalizma.

Cini se da su ne samo stranci, vec i Albanci u nedoumici kada postavljaju pitanje nacionalistickih osecanja.

Kada se prodje ulicama Tirane, moze se videti da su nazivi kioska i prodavnica koje su otvorene u postkomunistickom periodu gotovo sva strana: Caffe and Bar Mediterraneo, Caffe Bar Pinokio, Pall Mall Export (smoke With pleasure), Bar Restorant Trieste, Multiclub Flamenco, Golden Eagle Restaurant, Bar Cardinal, Caffe Bar Tripoli, Bar Eldorado, Bar Restorant Christ, Bar Restorant America, Bar Venezia, Caffe Rio, Restorant Napoli.

Naravno, prvi zakljucak bi bio da su ovi vlasnici kafea i restorana verovatno najkosmopolitiskiji ljudi na svetu. Utoliko vise sto se iz njih moze cuti muzika iz celog sveta, cak veoma cesto i muziku grckih suseda, toliko kritikovanog u albanskoj istoriografiji, kao jednog od onih koji su ugrozavali albansku naciju. Ako se ovoj cinjenici dodaju i bezbrojne izbeglice iz 1991. godine, koje se nisu ustrucavale da promene ni svoja imena (one koji su isli u Grcku), pljacku nacionalnog bogatstva, unistavanje suma, ruzenje gradova divljom gradnjom i mnogim drugim postupcima koji uopste ne mirisu na neko nacionalno dostojanstvo ili odgovornost, onda je jasno da se namece zakljucak da u sustini Albancima nedostaje bazicna motivacija nacionalizma, tj., ona koja kaze "domovina iznad svega".

I posto se stize do ovog prvog zakljucka, sledeci korak u nastojanju da se dublje razmotri pitanje albanskog nacionalizma koji bi omogucio uvid i referisanje i drugim faktima, moglo bi se stici i do drugih zakljucaka. Istorije Skenderbega, Prizrenske lige, proglasenje nezavisnosti, Nacionalnooslobodilacke borbe, otpor prema Jugolsaviji, pitanje Kosova, "slavne godine 60-tih raskinutih odnosa sa sovjetskim socijalimperijalizmom", tretirani su u dnevnoj stampi, periodici i albanskoj istoriografiji sa jednim egzaltiranim nacionalnim osecanjima. Ako se tome doda i cinjenica da je Enver Hodza sve svoje glavne protivnike optuzivao i eliminisao uz optuzbe izdaje domovine i da je opet optuzba koje se Albanci najvise pribojavaju etiketiranje kao srpskog ili grckog agenta, ipak se ne moze reci da nacionalizma nedostaje u Albaniji. Ipak, treba podsetiti da su politicari koji su pothranjivali ovaj nacionalisticki propagandisticki model jos od stvaranja albanske drzave i to kontinuirano, pokazali da za svoje interese, politicku vlast, slavu ili druge licne interese, bili spremni da zrtvuju interese zemlje i nacionalno dostojanstvo. Poslednja ilustracija toga je krsenje embarga u prilog Srba od strane Berisine vlade u vreme kada se u drzavnoj propagandi govorilo tako mnogo o gazenju prava kosovske brace od strane Srba.

Dakle, ako bismo dali odgovor na pitanje da li su Albanci u Albaniji nacionalisti, rekli bismo da su oni nacionalisti na nivoima propagande politicke elite, ali da ne uspeva da ozbiljno senzibilizira obicne ljude.

To ima svoje istorijske razloge.

Prvi razlog je relativno kasno stvaranje nacionalistickih osecanja kod Albanaca. Skoro do kraja 19. veka, albanski nacionalisticki pokret se jos uvek nije bio rodio. Albanci u najvecem delu islamizirani, osecali su se delom Otomanske imperije koja je njihovim prvacima obezbedjivala privilegije i visoke polozaje u administraciji. Albanski nacionalizam je nastao kasnije i u jednom drugom istorijskom kontekstu. On se javlja kao albanski preporod zavrsetkom rusko -turskog rata i sire, sa ubrzanom degradacijom Otomanske imperije kao potrebu ocuvanja albanskih teritorija od Srba i Grka. Dakle, dok se nacionalizam suseda poceo stvarati prvenstveno kao potreba oslobadjanja od Otomanske vladavine oslanjana na verskom hriscanskom identitetu, nacionalizam Albanaca u to vreme najecim delom muslimana, nastao je prvenstveno kao potreba oslobadjanjanja od opasnosti koju su predstavljali susedi.

Stvaranje nezavisne albanske drzave 1912. godine i odredjivanje granica 1913. godine zatekao je jedan deo Albance u drzavi sa odredjenim granicama, ali jos uvek neizgradjenih kao nacija, dok je drugi deo Albanaca ostao pod srpskom vladavinom, kao oblik diskriminacije, sa tezim uslovima za nacionalno samostvaranje. Ako bi smo se referisali ideji koja konceptira naciju kao kontinuirani proces nacionalnog stvaranja, mozemo reci da, u najmanju ruku od 1913. godine, posto je sudbina Albanaca s ove i one granice bila politicki podeljena i putevi razvoja njihovog nacionalizma bili su drugaciji sa tackama podudaranja, ali i dosta divergencija. Ako bismo se izrazili nekako uprosceno, referisuci se konceptima o nacionalizmu, rekli bi smo da se od 1912. pa do Drugog svetskog rata, u Albaniji pokusavalo nadahnjivanje ljudi sa jednim reformistickim nacionalizmom cemalistickog tipa (Ismailj Qemali, premijer albanske Vlade koja je proglasila nezavisnost Albanije -nap.prev.), (dok se na Kosovu pokusavao razvijati duh nacionalizma italijanskog risordzimenta).

Ipak, u Albaniji je osecaj primitivnog opstanka kod obicnih ljudi i osecaj klanovske vlasti kod prvaka, bio jaci nego osecaj zajednistva u ime interesa nacije. To je nadvladalo i u vreme kralja Zogua, iako je u njegovim skolama zapocela nacionalisticka propaganda inspirisana albanskim preporodom.

Komunisticki pokret koji se rodio tokom Drugog svestkog rata imao je za supstrat nacionalisticka osecanja zaceta tokom preporoda i razvijena donekle kod studentske omladine u skolama kralja Zogua. Komunisti su iskoristili ta osecanja i zloupotrebili su ih tokom 50 godina. Tokom ostre 50-snje diktature Envera Hodze, gazenje Albanaca od Albanaca bilo je mnogo zesce nego ono koje je dolazilo Albancima od stranaca. Zemlja izolovana od sveta pretvorena u istinski zatvor, ljudima je oteta imovina i tako, korak po korak, patriotski duh preporoda degenerisao se u jednu demagosku frazeologiju kojoj mozda najvise prilici izreka Getea: "Rusenje dvorisne ograde seljaka, da, to je istinska nesreca i katastrofa, dok je smrt domovine samo prazna rec".

Ovo je stanje u kojem su se Albanci nasli posle pada komunistickog rezima: Iznureni od diktature i od medjusobne mrznje, bez vlasnistva i bez ikakvih uslova za zivot. To stanje se nastavilo i nastavlja se i danas, cak je ojacano usled jakih kriza kroz koje je prosla zemlja u postkomunistickom periodu, posebno usled krize 1997. godine, kada je posle totalnog kolapsa ekonomije usledio i totalan kolaps drzave.

I deo Albanaca danas oseca maglovito potrebu neke vrste reformistickog nacionalizma, ali iznad svega kod njih nadvladava to isto primitivno osecanje individualnog opstanka koje ih je karakterisalo vekovima. S druge strane, kod politicke klase preovladjuje, kao nekada, borba za klanovsku vlast, sada organizovane u partijama, koja se retko karakterise primirjima u ime nacionalnih interesa ili pak u ime istinske odgovornosti prema zemlji. U sredstvima ove borbe ne nedostaje nacionalisticka demagogija, ksenofobija i mrznja prema susedima, pozivi za odbranu pitanja Kosova, ali sve to se ne cini toliko sa nacionalistickim fanatizmom, vec kao svojevrsna gestigulacija i pseudonacionalisticka poza.

Cini se da za sada kod Albanaca u Albaniji ne predstavlja neku opasnost etnicki nacionalizam, utoliko vise kada stanje u zemlji, maloj i ekonomski slaboj, primorava Albance da potisnu ta osecanja. Medjutim, s druge strane, socijalno politicki uslovi njegovog radjanja, ubuduce su veoma povoljni. Medju tim uslovima pomenuli bismo: krizu nepoverenja u naciju, koja da bi se kompenzirala ima potrebu za jednom takvom ideologijom kakav je nacionalizam, postojanje kod Albanaca jednog jakog osecanja etnickog identiteta, cak i rasnog, opasnost od srpskog nacionalizma, koji poprima etnicka ciscenja na Kosovu, ostru politicku borbu u zemlji koja se neretko oslanja na nacionalistickim sloganima i optuzbama prema opozicinim partijama da su srpski ili grcki agenti.

AIM Tirana Fatos LUBONJA

milan milojevic ranjen kod sela resnik opstuina SRBICA,