CENTRALIZOVANJE MOCI PREKO CENTRALNE BANKE

Savezna vlada vracena na javnu scenu

Devalvacija dinara oznacila je start Miloseviceve savezne ekonomske ofanzive protiv reformskih pokusaja Crne Gore - ali je ta ofanziva, zasad, ublazena posle zestokog javnog otpora Podgorice

AIM, BEOGRAD, 18. 4. 1998.

Prvoaprilska devalvacija dinara za 82 odsto i prateci "Program operativnih mera za uspostavljanje makroekonomske ravnoteze i stabilnosti", koji je Savezna vlada dr Radoja Kontica definitivno usvojila tek 9. aprila, predstavljaju dva nesporna signala da Slobodan Milosevic, predsednik SRJ, ne odustaje od pokusaja da u centar Jugoslavije, sada pod svoju ruku, vrati glavne poluge vlasti.

Usred sve veceg zaostravanja kosovske krize, pojacanog pritiska medjunarodne zajednice, sve dramaticnijeg pada standarda stanovnistva i sve opasnije industrijske paralize - Milosevic pokusava da obesmisli crnogorske reformske inicijative i zaustavi "selektivni tretman" Crne Gore u Vasingtonu i Briselu - tako sto ce vlast nad novcem i osnovnim ekonomskim tokovima "vratiti" u Palatu federacije na Novom Beogradu. Zbog toga je, godinama ponizavani savezni premijer dr Radoje Kontic(inace crnogorski kadar), ponovo izveden na glavnu politicku scenu - da bez saglasnosti Crne Gore objavi devalavaciju dinara, te da u narednim danima pritisne svog crnogorskog kolegu Filipa Vujanovica da prihvati nesto ublazeni program snazenja uloge Narodne banke Jugoslavije - pre svega u kontroli novcanih i deviznih tokova. Uostalom, ona je normativno, kao centralna banka, ta ovlascenja i imala, ali ona godinama nisu postovana pre svega iz srpskog centra (dok je u njemu stolovao Milosevic).

Prepucavanje o visini deviznih rezervi Jugoslavije s kojima bi trebalo braniti novi devizni kurs dinara prema nemackoj marki (sest prema jedan) u sustini je imalo ne samo materijalnu, nego i politicku pozadinu. Vladu Crne Gore posebno je opeklo to sto je guverner Narodne banke Dusan Vlatkovic (indirektno) saopstio da su raspolozive savezne devizne rezerve oko 450 miliona dolara, isticuci da one potpuno pokrivaju raspolozive dinare (dakle gotovinski deo od ukupne novcane mase od 920 miliona dinara). Zbog toga je crnogorska Vlada pustila u promet podatak da te rezerve nisu vece od 250 miliona dolara, saljuci tako (opet indirektno) poruku da na "centralizaciju" deviznih sredstva Crne Gore (danasnjih i onih koja su im obecana) - Beograd ne treba da racuna. Vlatkovic je na to uzvratio najavom da ce Centralna banka u "rezerve likvidnosti" racunati i ona devizna sredstva poslovnih banaka koje one drze na racunima u inostranstvu. To je zapravo bilo najvise upozorenje Podgorici da ne racuna na neku separatnu deviznu politiku (za koju bi mogla dobiti podrsku sa Zapada), pa i pretnja da ce centralna banka naci nacina da sva devizna sredstva potera na legalno devizno trziste u Beograd.

Sudeci po zvanicnom intervjuu Tanjugu premijera dr Radoja Kontica (14. aprila) cini se da napravljen kompromis oko uloge Narodne banke Jugoslavije u fazi "recentralizacije" ekonomske politike. Dr Kontic je obecao cvrstu monetarnu politiku (da srpske banke ne bi novcem iz "divlje emisije" pokupovale sve, pa i crnogorske, devize na medjubankarskom deviznom trzistu), ublazio je najavljeno poostravanje kontrolnih mera centralne banke - te je u "koordinacioni odbor" za sprovodjenje saveznog programa ubacio i predstavnika Udruzenja banaka Jugoslavije. Glavna promena je u tome sto poslovnim bankama jos nije odredjena "devizna rezerva" koju moraju drzati u zemlji i sto im je za te rezerve obecana stimulacija u vidu devizne kamate, za pola posto vece od londonskog "Libora" (orijentacione kamate za citav svet). Da bi sebi ipak obezbedio odstupnicu, dr Kontic se cak u tom intervjuu drzavnoj agenciji okolisno ogradio od dosadasnje prakse Narodne banke Jugoslavije, da srpske budzetske deficite pokriva preko svake mere. On je, naime, rekao da odgovornost Savezne vlade "za cjelinu politike, ne treba brkati sa odgovornoscu NBJ za monetarnu oblast", te da ce se "sprecavati pokusaji monetizacije svih problematicnih i dubioznih potrazivanja, kao i bilo kakvih deficita".

Taj kompromis u Palati federacije bio je neophodan da bi i crnogorski premijer Vujanovic (na svom prvom zvanicnom sastanku u Beogradu, posle Djukanoviceve jesenje pobede na predsednickim izborima) prihvatio spomenuti "program makroekonomske ravnoteze". Da je do nagodbe doslo vidi se i po tome sto su utihnuli zahtevi iz Crne Gore da se dr Kontic penzionise. Jednostavno, Djukanovic je procenio da u "odvajanju sudbine" Crne Gore od "Dedinja " ne moze da ide predaleko, a Milosevicu je bilo potrebno hitno stisavanje polemika oko devalvacije i savezne ekonomske politike. Kompromis, medjutim, ma koliko politicki neophodan, na drugoj strani rusi kakvu-takvu ekonomsku ostrinu i logiku saveznog programa.

Prema informacijama iz Udruzenja banaka Jugoslavije u prvoj sedmici nakon objavljivanja devalvacije i "interne konvertibilnosti" dinara na novom kursu, poslovne banke Jugoslavije otkupile su 1,2 miliona nemackih maraka, a prodale 600.000, a Narodna banka je na legalnom deviznom trzistu prodala 8,5 miliona maraka, a otkupila oko 1 milion maraka. Uprokos tome sto se radi o podacima za suvise kratko razdoblje - i laiku je jasno da spomenuti podaci ne ukazuju na uspesan start novog saveznog programa. On i inace, objektivno govoreci, ima malo sansi da dovede do zeljene "makroekonomske ravnoteze" u ovoj godini u kojoj ce, zbog zaostravanja politickih prilika na Kosovu i odbijanja stranog posrednistva, izostati ocekivani finansijski priliv iz inostranstva od 1,7 milijardi dolara. Cak i taj planirani priliv verovatno ne bi mogao da ove godine da obezbedi pokrice verovatnog platnog deficita sa inostranstvom (na proslogodisnjem nivou od 1,8 milijardi dolara) i fiskalnog deficita (koji je prosle godine iznosio oko 1,5 milijardi dolara).

Oko ekonomskog aspekta devalvacije i novog saveznog stabilizacionog programa, dakle, ne bi trebalo trositi mnogo reci

• jer, zapravo, apsolutno je i nemoguce sastaviti neki strucni program koji bi odrzao stabilnost u jednoj izolovan zemlji - bez uvodjenja u racun drasticne pauperizacije stanovnistva. Problem je na politickoj strani te pauperizacije, to jest samoizolacije. Po cenu novog kruga siromasenja najsirih slojeva, samoizolacija Milosevicevom politickom centru obezbedjuje dalji politicki opstanak, a centralizacija koja prati svaku "politiku oskudice" dobro ce tom centru doci za umirivanje reformskih ambicija koje ga provociraju iz Podgorice. Slobodan Milosevic je, dakle, jednim riskantnim potezom kakav je devalvacija nacionalne monete, zaustavio stvaranje "moderne konfederacije" i tako se pripremio za ocekivane nove sankcije, koje ce pre svega biti finansijske prirode.

Dimitrije Boarov (AIM)