Misterija tajnog sporazuma

Slovenacka vlada je jos u vreme embarga na trgovinu oruzjem sklopila tajni sporazum sa Izraelom kako bi se snabdela vojnom opremom.

Ustavna tuzba, koju je pre desetak dana protiv predsednika vlade Janeza Drnovseka ulozilo trinaest poslanika Socijaldemokratske partije Janeza Janse, prema nadanjima vladajuce LDS najverovatnije nece dobiti potvrdu potrebne parlamentarne vecine; medjutim, ukoliko su kalkulacije politickih analiticara pogresne, onda bi tuzba Drnovseka mogla da kosta premijerske fotelje.

Za razliku od uobicajenog instituta ôinterpelacijeö, koji se primenjuje protiv nekog od aktuelnih ministara, a o cemu (potom) odlucuje parlament, u slucaju ustavne tuzbe parlament preuzima ulogu tuzioca protiv clana vlade, koji mora da se brani pred Ustavnim sudom. Stabilnost Drnovsekovog polozaja zavisi i od zahteva opozicije da Ustavni sud Slovenije preispita ustavnost posebnog tajnog sporazuma, koga je Slovenija potpisala sa Izraelom 1995. godine i koji je posluzio kao povod za ustavnu tuzbu. Stavise, cini se da vise nema mesta sumnji da je pomenuti sporazum u suprotnosti sa slovenackim Ustavom. Stoga opozicija zahteva glavu Janeza Drnovseka i odgovornost vlade, dok se clanovi administracije pravdaju kako o sklapanju sporazuma pojma nisu imali te da bi, ionako, delimicnu krivicu za potpisivanje sporazuma (van zakonom utvrdjene parlamentarne procedure) mogli da snose samo nekadasnji ministar odbrane Jelko Kacin i tadasnji sef obavestajne sluzbe Miklavcic.

Cela afera je isplivala na svetlo dana u trenutku, kada je (sada vec bivsi) ministar odbrane Tit Turnsek pokusao da zastiti svoja ledja u aferi ôzalutalih slovenackih obavestajaca u Hrvatskojö, tako sto bi sa polozaja sefa vojne obavestajene sluzbe ôskinuoö Jozu Secnika. Ali, ni Secnik nije bio naivan i odmah je - krseci sve moguce zakone o cuvanju vojne tajne, a sve pod izgovorom da to radi iz visokih moralnih pobuda - iz dokumentacije izvukao inkriminisani tajni sporazum te fotokopiju poslao predsedniku parlamenta Janezu Podobniku, sa kojim je blizak i po partijskoj liniji. Podobnik je Secnikovo pismo, u neobelezenim kovertama, (nije bilo oznake ôdrz. tajnaö i sl.) podelio parlamentarcima, ovi novinarima i tako je stvar postala javna.

Istini za volju, u tom sporazumu i nema niceg posebnog; radi se o rutinskom dogovoru dve tajne sluzbe, koje se medjusobno obavezuju da trecim drzavama nece saopstavati podatke koje saznaju jedna o drugoj, da ce se medjusobno pomagati i slicno... Zato je jedino sporna - procedura, posto u skladu sa slovenackim ustavom niko od drzavnih sluzbenika ne moze da potpisuje medjunarodne sporazume, bez pristanka parlamenta. Slovenacka vlada na ceo slucaj gleda pragmaticnije; po njenom misljenju, radilo se samo o ôtehnicki operativnom aktuö, sklopljenom izmedju dve sluzbe. ôGde ste videli da tajne sluzbe potpisuju javne sporazume?!ö upitao je poslanike nekadasnji ministar odbrane Jelko Kacin, raspravljajuci o problemu koji je nastao u vreme njegovog mandata. Kacin (trenutno na funkciji predsednika parlamentarnog Odbora za medjunarodnu saradnju) smatra da je tadasnji sef vojne obavestajne sluzbe Miklavcic - koji je sa Kacinovom dozvolom otputovao u Tel Aviv i sa ministrovim znanjem potpisao sporazum - u skladu sa 32. clanom slovenackog Zakona o odbrani imao odresene ruke za parafiranje sada proskribovanog sporazuma.

Ubrzo se pokazalo da Kacinovo rezonovanje nije sasvim tacno. Navedeni 32. clan Zakona odredjuje da je zadatak vojne obavestajne sluzbe ôsprecavanje ugrozavanja bezbednostiö, odnosno sprecavanja curenja ôpodataka o razvoju ili proizvodnji oruzja ili vojne opremeö, sto ne daje ovlascenje sefu obavestajne sluzbe da potpisuje medjudrzavne ugovore iza kojih stoji - vlada. Uostalom, u prilog tome govore i drugi primeri. Slovenija je, recimo, slican sporazum o bezbednosti 1996. godine potpisala i sa SAD, a potom ga uredno objavila u Sluzbenom listu.

Bilo kako bilo, zahvaljujuci dugotrajnoj medijskoj debati, vise nema misterije oko toga sta se uistinu desilo. Posebno sto citav zaplet ima i svoju ôjugoslovenskuö dimenziju, jer je sporazum nastao u vreme kada je i Slovenija bila pod embargom na uvoz oruzja. Paragraf tri Rezolucije 713, koju je Savet bezbednosti OUN prihvatio 25. oktobra 1991. godine nalaze svim drzavama clanicama UN da ôu skladu sa sedmim poglavljem Povelje ujedinjenih naroda, a sa namerom da se uspostavi mir i stabilnost u Jugoslaviji, bez odlaganja izvrse opsti i potpuni embargo na izvoz oruzja i vojne opreme u Jugoslaviju, do trenutka kada Savet bezbednosti odluci drugacijeö. Citirana zabrana Saveta bezbednosti vazila je za sve novonastale drzave na tlu bivse Jugoslavije, pa tako i za Sloveniju. Uprkos tome, Slovenija je ilegalno uvozila i izvozila oruzje. Tada je cak i aktuelni ministar odbrane Janez Jansa otvoreno priznao da ôSlovenija jos uvek mora da uvozi municiju i opremu koja je potrebna za nuzno vojnicko osposobljavanje, posto ne raspolaze sopstvenim proizvodnim kapacitetimaö. (Zanimljivo je da Jansi, dok je bio na polozaju ministra vojnog, niti malo nije smetalo da se hvalise krsenjem embarga; danas, kada vise nije na vlasti, isti biznis ôprincipijelnoö iskoriscava za obracun sa politickim protivnicima.)

Posledica slicnih aranzmana jeste i najnovija vest iz Pariza, odakle je liberijski ambasador uputio pismo slovenackoj vladi, zahtevajuci isplatu od devet miliona americkih dolara. Liberija svoj zahtev temelji na gas-maskama i ostaloj vojnoj opremi, koju je na pocetku raspada SFRJ Nikolas Oman, slovenacki drzavljanin i kasnije pocasni konzul Liberije sa sedistem u zamku kod Bleda, uvezao u Sloveniju preko luke Kopar. Ukoliko Slovenija odbije da isplati zahtevanu svotu (za Omanom je u medjuvremenu raspisana a potom povucena poternica zbog sumnji u umesanost u ilegalnu medjunarodnu trgovinu falsifikovanim novcem i strateskim materijalima), Liberija preti da ce javnosti uciniti dostupnim dokumente, koji tesko optuzuju ovdasnje politicare u vezi nedozvoljene trgovine oruzjem...

Sav taj uvoz - a posebno izvoz naoruzanja u zaracene jugoslovenske republike - jos od pocetka podize veliku medijsku prasinu. Zato je Drnovsekova vlada prilikom uvoza oruzja iz Izraela pribegla tajnom manevru, nadajuci se da ce time izbeci kako napade stampe, tako i opozicije zbog krsenja embarga. I zaista - pune tri godine su i poslanici i javnost bili uskraceni za informaciju o pocetku trgovine oruzjem sa Izraelom. Nije tajna ni zasto je za glavnog snabdevaca slovenacke vojske izabran bas Izrael; samo je Izrael bio raspolozen da zaista prekrsi embargo i Sloveniji proda zeljenu vrstu oruzja. Istina je da su i mnoge druge drzave Ljubljani obecavale svoju vojnu opremu, ali je sve ostajalo iskljucivo na verbalnoj ravni.

U posetu izraelskim korporacijama ELBIT i IAI je 1993. godine otputovao i upravo imenovani nacelnik generalstaba slovenacke vojske, tadasnji rezervni major a sadasnji pukovnik (u Sloveniji se tokom poslednjih nekoliko godina brzo napredovalo) Iztok Podbregar. Pregovori su bili uspesni, a jedina nezgoda je bila sto je Izrael poslic uslovljavao potpisom odgovarajuceg sporazuma izmedju tajnih sluzbi dve drzave; posto slovenacka vlada takav sporazum nije mogla da progura u redovnoj proceduri - a to ne bi mogao ni Izrael, ukoliko je hteo da izbegne javno krsenje embarga Saveta bezbednosti OUN - odluceno je da dogovor potpise sef obavestajne sluzbe, iako ne raspolaze neophodnim ovlascenjima. Istina je da je po tom pitanju Kacinovo Ministarstvo odbrane pravovremeno kontaktiralo vladin Ured za zakonodavstvo, ali je posle neformalnog saznanja kako mora da izgleda redovna procedura - odustalo od zvanicnog puta. I izraelsko oruzje je pocelo da stize u Sloveniju. Tako je Ljubljana u Izraelu nabavila haubice, minobacace, sistem veze i patrolne camce... Deo te robe je zvanicno prikazan na velikoj paradi, decembra 1995. godine, samo nekoliko dana posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma i ukidanja embarga.

Poslednja stranacka previranja izbacila su na povrsinu ne samo sporazum, nego i sve nelegalnosti koje su oko njega ispletene. Sada se prvaci opozicije utrkuju u dokazivanju koliko je sve to u suprotnosti ne samo sa slovenackim Ustavom, Zakonom o spoljnim poslovima (koji za valjanost medjunarodnih ugovora trazi ratifikaciju Parlamenta), nego i sa vec dostignutim standardima medjunarodnog prava. Tajna diplomatija ima prizvuk neceg neprihvatljivog jos od pocetka 20. veka, kada je Vudrou Vilson obznanio da ce ubuduce biti samo ôjavni sporazumi, postignuti tokom javnih pregovora, na kojima nece biti nikakvih zasebnih medjunarodnih dogovora bilo koje vrsteö, jer ce ôdiplomatija delovati otvoreno i pod paskom javnostiö. Tome je doprinela i dotadasnja praksa evropskih drzava - od Luja XIV, koji je uspostavio prvi sistem tajne diplomatije pod nazivom ôLe Secret du Loiö, pa do tajnih sporazuma zapadnih sila i isto tako tajnih aneksa sporazuma Ribentrop-Molotov, kojima su podeljene Ukrajina i okupirane baltske drzave.

Najnoviji slovenacki skandal ima i drugu ôjugoö komponentu. Ona se odnosi na politicki zivot u bivsoj SFRJ. Tada su slovenacki opozicionari i mediji zestoko kritikovali postojanje tajnih sporazuma i tajnog Sluzbenog lista, u kome je neke akte potpisao i tadasnji predsednik Predsednistva SFRJ Janez Drnovsek. Sada se Drnovseku ponovo desio potpis tajnog sporazuma, ovoga puta u nezavisnoj Sloveniji. A posto je za sve odluke objektivno odgovorna vlada, jedini nacin za opstanak premijera Drnovseka jeste da sva ljaga ostane na podredjenima.

Igor Mekina (AIM)