ZAKASNELA AMNESTIJA

Drzava protiv gradjana

Amnestija za kako se predpostavlja tri stotine hiljada mladica iz Srbije i Crne Gore koji su odbili da ucestvuju u sumanutom ratu debelo je zakasnela. Oni vec dugo u bijelom svetu zive kao normalni ljudi, sto u SRJ jos dugo vremena nece biti moguce

AIM, BEOGRAD, 14. 4. 1998.

U leto 1991. godine na stotine hiljada mladica iz Srbije, umesto da se zapute na ratista bivse Jugoslavije, u kojima Srbija zvanicno nije ucestvovala, sa urednim pasosem odlazili su u zemlje zapadne Evrope, SAD, Kanadu, odnosno, gdje je tko mogao i kako se tko snasao. Naravno, nisu napustali zemlju zbog agitacije i pritisaka popaljenih i ratobornih patriota iz svoje okoline, vec zato sto su Srbijom i Beogradom kruzili postari, pozivari iz vojnih odseka, vojna i civilna policija sa mobilizacijskim pozivima. Svatko koga su trazili, a nasli, bez ikakvih formalnosti obreo bi se na nekom od frontova - od Vukovara d o Gospica. "Bio sam, posle odsluzenja JNA, rasporedjen u TO Satri Grad, koja je bila predvidjena za posljednju odbranu Beograda", kaze jedan mladic, Beogradjanin, koga je 1991. sahvatala vojna policija. "Bez ikakvog objasnjenja, za manje od 48 sati, postao sam jedan od zadnjih branitelja Erdutskog mosta".

Iako, zvanicno, "Srbija nije bila u ratu", sve mladice koje su tada "potrazivale" vojne vlasti, sem frontovskog blata, granata, metaka, paljevina, razaranja, zavarenih metalnih kovcega i svega ostalog sto rat nosi, nista drugo nije cekalo. Ne samo da opca mobilizacija nije bila proglasena, nego - javno - nisu bili obnarodovani ni ciljevi zbog kojih se granatarijaju sela i gradovi, gine i ubija. Pravo raspolozenje iz tog vrmena , kada se razgrne sluzbena ratnohuskacka propaganda o zastiti Srba od genocida, nabolje odlikava odziv na mobilizaciju: svega petaest posto u Srbiji, odnosno pet posto u Beogradu.

"Procena je da je tokom 1991. zemlju napustilo oko trista hiljada mladica", kaze Biljana Stanojevic, pravni savjetnik u Helsinskom odboru Srbije (HOS): "Svi oni nisu zeleli da ucestvuju u ratu, a mogu se podeliti u tri kategorije: oni koji su pozivani na vojne vezbe (eufemizam za mobilizaciju), regruti koji su odbili da sluze tadsnju JNA, te propadnici JNA koji su odbili da uzmu aktivno ucesce u sukobima`.

Kada su pocetkom 1992. okoncane mobilizacije, oni se nisu mogli vrati u zemlju. Izmedju njih, njihovih radnih mjesta i fakulteta, te porodica, stajali su clanovi 214 i 217 Krivicnog zakona Republike Srbije. Prvi (214), predvidja: (1) Ko bez opravdanog razloga ne dodje u odredjeno vreme na regrutovanje, radi saopstenja ratnog rasporeda ili prijema pruzja, ili na sluzenje vojnog roka, vojnu vezbu ili drugu vojnu sluzbu, i ako je bio pozvan pojedninacnim ili opstim pozivom, kaznice se novacanom kaznom ili zatvorom do jedne godine; (2) ko se krije da bi izbegao obavezu iz stava 1. ovog clana (...) kaznice se zatvorom od tri meseca do pet godina; (3) ko napusti zemlju ili ostane u inostranstvu da bi izbegao regrutovanje, ili sluzenje vojnog roka, vojnu vezbu ili drugu vojnu sluzbu, kaznice se zatvorom od jedne do deset godina (...).

Drugi clan (217) odnosi se na vojna lica i takodjer, veoma visoke zaprijecene kazne. U stanju neposredne ratne opasnosti koja je bila u jednom trenutku proglasena u Srbiji i Crnoj Gori, po rijecima Stanojeviceve, ova djela su jos dobila i kvalificirani oblik.

Dakle, ovih trista hiljada mladica koji su otisli u inozemstvo, mogli su dobiti i do deset godina zatvora. Poznavajuci karakter ratova u bivsoj Jugoslaviji, te sankcije koje su slijedile ukoliko bi se vratili u zemlju, vlasti drzava u koje su se sklonili receni "dezerteri", nisu ih deportirale. U medjvremenu, najveci dio pobeglih mladih ljudi je zivio od danas do sutra - mnogi bez bilo kakvih relevantnih dokumenata. "Sve je ove mladice SR Jugoslavija 'cekala na krivni'", kaze Stanojevic i objasnjava: "Posedovali su legalne pasose, koji su sa vremenom isticali. Pre ili kasnije, morali su se pojaviti u konzularnim predstavnistvima da ih produze. Ako su se i usudili da u njih uopste i udju, cinovnici bi im saopstili da im njihova zemlja pasose nece produziti. Posle toga, nije im preostajalo nista drugo sem da se kriju po budzacima od policije one zemlje u kojoj su se nalazili".

Cim je minula prva ratnohuskacka histerija, krenule su u SR Jugoslaviji razlicite inicijative da se dezerterima omoguci povratak bez ikakvih posljedica. Istodbno, vojno pravosudje je pokrenulo i krivicne postupke - u odsustvu.

"Mora se priznati da vlasti i nisu bile previse revnosne u krivicnom gonjenju mladica koji su odbili da sudeluju u ratu", kaze Stanojevic. Postupak su otezali i nisu zurili sa presudama. Naprosto, zeleli su da izbegnu da objave osude na hiljade i hiljade mladih ljudi jer im to, nikako nije islo u korist. Koliko je postupaka pokrenuto i koliko je presuda doneto, ne mogu tacno da kazem. Kada sam pokusala da dobijem podatke iz Vojnog suda, receno mi je da se inforamcije daju iskljucivo clanovima porodica ili advokatima konkretnih lica". Nasa sagovornica navodi da joj nije poznato da je itko od ovih "dezertera" osudjen, ali da je vise desetina aktivnih vojnih lica bilo na izdrzavanju zatvorskih kazni po clanu 217 Krivicnog zakona Srbije. Rijec je, mahom, o ljudima ne srpske nacionalnosti.

Pa ipak, nakon sloma u bivsoj Krajini i BiH, cak je i aktualna vlast u Srbiji smogla snage da prihvati da je namjera kaznjavanja trista hilajda mladica bespredmetna. Rezim Slobodana Milosevica, postao je, u medjuvremenu, "faktor mira i stabilnosti na Balkanu". U vrlo karatkom vremenu, zaboravljeni su "svi Srbi u jednoj drzavi", "zastita Srba pred genociodom", odnosno, "ako ne budu po zakonu kaznjeni svi dezerteri, ko ce se u buduce javljati na poziv otadzbine". Ovo posljednje su, papagajski su ponavljali razliciti rezimski i opozicioni politicari, dok im uloga svjtskog parije nije pojela jezik.

Uglavno, tadasnji predsjednik SR Jugoslavije Zoran Lilic, potpisao je 18. juna 1996 Ukaz o proglasenju Zakona o amnestiji. U deset clanova navedeno je da se "amnestiraju sva lica koja su do 14. decembra 1995. pocinila krivicno delo neodazivanja pozivu i izbegavanju sluzbe ili krivicno dela samovoljnog begstva" iz clanova 214. i 217. Krivicnog zakona SR Jugoslavije. Dakle, krivicni postupci se nece pokretati, ukoliko su pokrenuti - obustavice se, a lica na izdrzavnju kazne - moraju biti oslobodjena. Brisanje osude za krivicno delo vrsi se po sluzbenoj duznosti. Amnestija ne vrijedi za profesionalne vojnike, akivne podoficire i oficire. Toliko o zakonu.

Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji ne raspolaze podacima koliko se mladica na koje se odnosi amnestija vratilo u zemlju. ZU ovoj nevladinoj organizaciji navode medjutim podatak da se njemacke vlasti spremaju da deportiraju u SR Jugoslaviju 20.000 osoba svih nacionalnosti koje su po osnovu odbijanja ucesca u ratu, imali prvo boravista u Njemackoj. Takodjer u ovoj organizaciji podsjecaju da je prije donosenja Amnestije, donesen i zakon o nasljedjivanju koji "dezerterima" kao nedostojima uskracuje mogucnost nasljedjivanja. Zakonodavatvo po ovom pitanju jus nije uskladjeno. Pitanje dezertera jos lebdi u vazduhu.

Cinjenica je da je aktualni rezim u jednom trenutku bio spreman da na hiljade svojih gradjana zrtvuje u ratu koji oni nisu zeljeli niti u njega vjerovali. Cinjenica je takodjer da se poslije, Lilicevom amnestijom, sve to nastojalo utopiti u specificnu kolektivnu amneziju. Vecina onih kojima je njihova drzava "oprostila", nakon pet godina zivota u "bijelom svijetu" nastoji da se u nju ne vrati ako ne mora. Jedino sto ih zanima jeste da zive kao svi noramlni ljudi. A u drzavi koju su napustili i koja je bila tako zeljna njihovih zivota, to jos dugo, dugo vremenena, ne bi bili u stanju.

Filip Svarm (AIM)