NENASILNI OTPOR ILI...?

Posle visemesecnih kontradiktornih drustvenih, politickih i psiholoskih tokova, sada se moze reci da je na Kosovu definitivno poremecena unutaralbanska politicka ravnoteza na kojoj su vise godina pocivali ravnoteza straha i stanje ni rata ni mira. Demokratski savez Kosova (DSK) sa Rugovom na celu, ne samo da se izjasnio, nego je stao na celo albanskih masa u pruzanju aktivnog nenasilnog otpora srpskoj vladavini na Kosovu.

Do ovih promena doslo je posle vise godina trazenja puteva otpora u uslovima kada gotovo da nije bilo prostora za trazenje i izbor. Taj prostor nije bio siri ni poslednjih meseci. Zbog toga i sadasnja prinudna opredeljenja u jednoj za Albance besperspektivnoj situaciji, kako ih ovdasnji politicki analiticari definisu: za aktivni nenasilni otpor ili za nasilni otpor. Gotovo se istopila nada u resenje mirnim sredstvima uz pomoc medjunarodne zajednice, posebno nakon zakazanog Referenduma u Srbiji na kojem ce se srpski narod izjasniti o medjunarodnom posredovanju u kosovskoj krizi, a u neizvesnosti su izgledi i za, makar, parcijalna poboljsanja. Velikog udela u tome imali su i sistematski progoni i nacionalna diskriminacija Albanaca od strane srpskog rezima, koja u odredjenim segmentima ima obelezja klasicnog aparthejda.

To je odprilike okvir novih opredeljenja kosovskih Albanaca. Sa pojavom Oslobodilacke vojske Kosova (UCK-Ushtria Clirimtare e Kosovës), osnovna dilema: za pasivno cekanje (Rugova, njegova grupacija unutar DSK i grupa njoj bliskih partija) ili aktivni nenasilni otpor (Demaci i njegova Parlamentarna partija, manja grupa sasvim beznacajnih partija, zatim deo studenata, Udruzenje albanskih politickih zatvorenika, delovi sindikata, Forum albanskih intelektualaca), u politickom, drustvenom i psiholoskom smislu kao da sesvakim danom sve vise pokazuje kao prevazidjena. Mada se jos ne moze reci da je do kraja iskristalisana, izgleda da ce od sada osnovna linija podele biti: za aktivni nenasilni otpor ili za UCK.

U ovim uslovima Rugova i njegov DSK sa grupom drugih partija i organizacija odlucili su da napuste politiku pasivnog cekanja koju su branili uporno i "svim sredstvima" vise godina i cak da preuzmu zastavu u organizovanju protesta i demonstracija. Jedan njihov predstavnik za stampu rekao je nedavno da je to samo pocetak. Sta ce to doneti kosovskoj politickoj sceni, videce se narednih nedelja i meseci. Prvi utisak je da zaokret nije ucinjen bas dragovoljno i ne pod pritiskom partija i organizacija koje vec godinama imaju u svojim programima opredeljenja za aktivni nenasilni otpor.

Sukobljavanja na liniji: pasivno cekanje - aktivni nenasilni otpor, Rugova i njegova grupa unutar DSK-a predstavljali su donedavno kao obicne partijske unutaralbanske borbe za vlast. Znali su da narod ne zeli ni da cuje za takvu vrstu unutaralbanskih podela, sto je, svakako islo u prilog ocuvanja njihovog monopola na javni i politicki zivot Albanaca. Jer, prema uproscenoj logici, ako neko bas treba da vlada, onda neka vlada onaj ko je vec na vlasti. Naravno, bilo je i borbe za vlast unutar albanskog pokreta, ali sustina je bila u politickim razlikama oko oblika otpora srpskoj vladavini. Medjutim, medijski i politicki monopol ucinili su svoje. Partije i organizacije koje su se zalagale za aktivni nenasilni otpor, navodno zbog toga sto vode golu borbu za vlast, potisnute su na marginama kosovskih politickih zbivanja.

Samo u drustvima ovakve logike moguce je da isti nosioci sa jednom politikom do juce, a drugom od danas, budu u pravu i juce i danas. Pri toj logici uopste nije tesko suzbiti ili amortizovati svaki pokusaj da se bilo sta prakticno promeni u pravcu vece otvorenosti i demokraticnosti unutrasnjih odnosa. To su, nazalost nasledjene drustvene i istorijske cinjenice koje se ne mogu lako promeniti. Ali, takodje je cinjenica da su Rugova i njegov DSK svestrano koristili medijski monopol i organizacionu partijsku infrastrukturu od vrha do najnizih nivoa organizovanja koju jedino oni imaju na Kosovu da potisnu ili marginalizuju opozicione partije i poglede na kosovskoj politickoj sceni

Medjutim, prosle godine sazrele su okolnosti koje nisu vise omogucavale uspesno politicko suzbijanje svake opasne unutaralbanske opozicione aktivnosti. Posle visegodisnjih pokusaja, ustajaloj albanskoj politici pasivnog cekanja, nametnuo se pokret albanskih studenata. Brojni napori da se pokret umiri, stavi pod kontrolu, politicki kompromituje kao sumnjiva strana agentura, pa i da se iznutra pocepa, nisu uspeli. Posto do jeseni prosle godine punih pet godina nije bilo nikakvog kretanja ljudi protiv srpske represije, pristalicama status kvoa jedino je preostala nada da studenti i narod nece prihvatiti poziv za odrzavanje javnih protesta na ulicama kosovskih gradova. Uoci prvih studentskih demonstracija, prvog oktobra prosle godine, cak ni najveci optimisti nisu ni sanjali da ce studenti tako masovno pokrenuti kosovske Albance. Nakon toga i pristalicama status kvoa postalo jasno da je visegodisnji balans poremecen i da je zadrzavanje dotadasnjeg monopola moguce samo uz promenu ustajale politike.

U drugoj polovini prosle godine pocela je aktivnije da nastupa i Oslobodilacka vojska Kosova. Vremensko poklapanje njenih akcija sa studentskim pokretanjem Albanaca, niposto ne treba uzeti kao dokaz saradnje i koordinacije, iako su, po efektima i funkciji, akcije izgledale kao smisljena "podela rada". U osnovi, takav utisak stvaralo je novo politicko raspolozenje prihvatanja svih oblika rizika u pruzanju otpora srpskoj vladavini. Spremnost naroda da se odazove pozivima svih onih koji su uverljivo obecavali menjanje postojeceg reda stvari, bila je osnova popularnosti UCK-a i studentskog vodjstva, verovatno i primarni uzrok politickog zaokreta Rugove i DSK-a.

Ali, nije se bas lako odustalo od visegodisnjeg status kvoa. To pokazuju i pocetne politicke mere nakon sto se uvidelo da su nova raspolozenja Albanaca nezaustavljiva. Naime, prve mere bile su preduzete na takozvanom organizacionom planu. Uspostavljena je cvrsta kontrola nad Demokratskim savezom Kosova, posebno nad centralnim partijskim organima, pojacano je "prijateljstvo" sa satelitskim partijama i organizacijama, preduzeti su koraci za prikriveno izolovanje neposlusnih partija i organizacija i ubrzan proces biranja izbornih organa po sopstvenom ukusu. Na Trecoj izbornoj skupstini DSK-a, 25 februara, Rugova se u potpunosti oslobodio politickih oponenata unutar partije. Na parlamentarnim i predsednickim izborima odrzanih 22. marta Rugova je, gotovo maksimalno mogucim brojem glasova, kao jedini predsednicki kandidat po drugi put postao predsednik albanskih paralelnih vlasti na Kosovu. Takodje, njegova partija je, delom i zbog bojkota manjeg broja partija ukljucujuci i Demacijevu, obezbedio gotovo sva poslanicka mesta po vecinskom sistemu kojim se biraju sto poslanika, a u proporcionalnom delu 26 mandata je dodelila, uglavnom satelitskim partijama.

Medjutim, kako se tumaci u protivnickom taboru DSK, ni to nije bilo dovoljno za uverljivo vodjstvo u uslovima kada je albanska masa trazila praktican preokret osnovnih drustvenih i politickih procesa na Kosovu. I "specijalistima za politicko narkotiziranje" postalo je jasno da je razotkrivena magija velikih obecanja bez pokrica. Vidljivo je postalo i to da jednopartijnost i politicka uniformnost ne mogu vise bitno da promene sustinu i tok evolucije odnosa unutar albanskog pokreta. Zbog toga su se Rugova i njegov DSK odlucili na zaokret. Prihvatili su kao svoje politicke zahteve i praksu onih koji su se od ranije programski opredelili za aktivni nenasilni otpor i, gotovo preko noci, zastava aktivnog nenasilnog otpora presla u ruke DSK-a i njegovih satelita. U Organizacionom odboru demonstracija koji predvodi DSK, medju brojnim partijama i organizacijama nema predstavnika Demacijeve Parlamentarne partije Kosova i studentske organizacije, koji su vec duze vremena za aktivni nenasilni otpor, a studenti su bili prvi koji su to primenili u praksi. Istina, predstavnici ovih dveju organizacija bili su pozvani da se pridruze Organizacionom odboru demonstracija, ali na nacin koji je pre stavljalo do znanja da su oni tamo nepozeljni. Svakako, radilo se o prikrivenim pokusajima politicke izolacije.

Preuzimanje zastave aktivnog nenasilnog otpora od strane DSK-a, bez dogovaranja sa nekim znacajnim "opozicionim" partijama i politickim subjektima, sa stanovista albanske pluralne scene, znaci nastavljanje dosadasnje monopolisticke politike. Kao sto dosada niko bez DSK-a nije mogao da ostvari bilo koju inicijativu za dogovorno utvrdjivanje unutrasnjih pravila politicke igre, a DSK je to znao i odbijao svaku inicijativu jer nisu mu odgovarala bilo kakva cvrsta pravila, tako i sada, kada nosi zastavu aktivnog nenasilnog otpora, zna da niko ne sme tome da se suprotstavi, dakle mora da prihvati vodjstvo, odnosno pravila ponasanja koje odredi DSK. Obzirom na moguce obrte u albansko -srpskim konfrontacijama na terenu i na diplomatsku ulogu DSK-a, njegovo direktno ukljucivanje u svakodnevne akcije, makar s albanske strane bile i nenasilne, skopcano je sa velikim rizicima. Onoliko koliko sada dobija u ugledu medju narodom, toliko ili mozda jos vise moze da izgubi eventualnim suzavanjem manevarskog prostora u odredjenim situacijama.

Nece biti suvisno da se na kraju baci pogled i na rivalstvo sa UCK-om, ako se uopste odnosi DSK - UCK mogu posmatrati iz ugla rivalstva. Obzirom na ciljeve i sredstva delovanja, UCK trebalo bi da ima sasvim drugaciju unutrasnju organizaciju i posebna pravila odnosa sa politickim partijama i organizacijama. Zbog toga odnosi DSK - UCK ne mogu se razviti na osnovama uobicajenih pravila politicke igre. Nema informacija o tome kakvi su prakticni odnosi DSK i drugih albanskih partija na prostorima gde deluje UCK. Ali, obzirom na popularnost UCK-a i raspolozenja Albanaca, tesko je zamisliti da bi koja partija cak i pokusala da se nametne kao pokrovitelj UCK-a. Pre se mogu pretpostaviti odnosi saradnje kakve zahteva obavljanje zajednickih zadataka kao sto su organizacija zivota gotovo u ratnim uslovima i zastita naroda u tim okolnostima. Takodje, ne bi trebalo da se sumnja da je u toj saradnji veca uloga onoga koji izvrsava najveci, odnosno najtezi deo zajednickih zadataka.

U svakom slucaju, odnosi DSK-UCK nisu definisani. To sto namere surova stvarnost na terenu je nesto sto prelazi okvire politickih stavova i opredeljenja. Ako je Rugovin stav istovremeno i stav DSK-a, onda bi se moglo reci da DSK nema poseban stav prema UCK-u. Naime, Rugova vec mesecima ponavlja stav da on nema dovoljno informacija o UCK-u, da ne iskljucuje mogucnost postojanja naoruzanih grupa frustriranih ljudi, ali ne iskljucuje ni mogucnost da je UCK delo srpskih tajnih obavestajnih sluzbi. Medjutim, ovakvi ili slicni stavovi ne mogu da promene odredjene realnosti na terenu koji se namecu sami po sebe. Na politickom nivou, u sadasnjim uslovima nije moguce definisati odnose DSK-UCK u skladu sa parolom: ako im nista ne mozes, pridruzi im se ili preuzmi njihovu politiku. Realno gledano, u odnosima izmedju njih moraju postojati pozeljna i prinudna privlacenja i odbijanja. Ma koliko bilo jednog, drugog, treceg ili cetvrtog, iz sadasnje perspektive ne moze se izbeci zakljucak da ce odnos izmedju ova dva najznacajnija faktora, predodrediti buducu albansku i ukupnu politicku scenu Kosova.

AIM Pristina Fehim REXHEPI