HOCE LI TURCI U BUGARSKOJ STVORITI "KOSOVSKO PITANJE"?

AIM Sofija, 09.04.1998

Turska manjina u Bugarskoj toliko je velika da bi slobodno mogla da zatrazi autonomiju. Medjutim, to ne cini. Zasto? Po cemu se razlikuju od ostalih etniteta na Balkanu i Turci u Bugarskoj? Jednostavan odgovor na to pitanje ne postoji, ali cinjneica da Bugari i Turci zajednicki zive bez problema na istim prostorima i u drzavi koju niko ne zeli da razdeli.

Prema popisu stanovnistva iz 1992. g. broj Turaka u Bugarskoj iznosi 800.000 ljudi. Odprilike toliko etnickih Turaka emigriralo je u Tursku 1989. g. prilikom tako zvane "velike ekskurzije". Smena imena 1985. g. i otvaranje bugarske granice za putovanja u inostrantsvo omogucilo je hiljadama Turaka da potraze srecu van predela Bugarske. Za vreme tog iseljenickog talasa mnoge porodice su rastavljene ostajuci da zive s obe strane granice. Ipak je u Bugarkoj ostalo dovoljno Turaka da bi se njihovo prisustvo realno osecalo u drustvu.

Iz istorijskih razloga turska zajenica naseljava istocne predele zemlje. Etnicki Turci zive u 1804 naseljenih mesta, a od njih u 604 dominira bugarsko stanovnistvo. Oni su u vecim delom naseljeni u Ludogorju, Dobruzdi, Istocnoj Staroj Planini i Istocnim Rodopima. To su prilicno opsirna podrucja na kojima preovladuje tursko stanovnistvo.

U godinama demokracije drustva problemi izmedju Bugara i Turaka pocinju da se smanjuju, a opasnost od "kosovskog problema" skoro da ne postoji. Ima vise razloga za ovakvu tvrdnju.

Godine 1989. Turci su imali priliku da biraju - da li da se presele da zive u Anavatan (zemlju-maticu) ili da ostanu da zive u svojoj pravoj domovini. Oni koji su odlazili prodavali su svoju imovinu u bescenje i sa onim sto je preostalo od pokucnine outomobilima su prelazili granicu kod granicnog prelaza Kapitan Andrejevo. S one strane su ih docekivali iseljenicki logori, ali i sansa da se ukljuce u drustvu drugog tipa.

Oni koji su ostali u Bugarskoj nekoliko meseci kasnije te iste godine takodje su ugledali kraj komunizma. Dolaskom demokratije oni su dobili realna gradjanska prava. Mogli su da vrate svoja turska imena i stvarno da ucestvuju u politickom zivotu. Pokret za prava i slobode (DPS) sa liderom Ahmetom Doganom postao je tumac problema turske zajednice sa realnim uticajem u politickom zivotu i neizostavnim prisustvom u svim parlamentima posle 1989. g.. Nije reseno pitanje upotrebe turskog jezika i njegovog izucavanja u skolama posto je zvanicni jezik u zemlji jedino bugarski. Iz tog razloga nije moguce emitovanje TV i radio programa na turskom jeziku. Turska zajednica koja se tradicionalno bavi zemljoradnom, nastavila je da zaradjuje za zivot na isti nacin. Turci su dobili punu slobodu veroispovesti, ali nije izostalo formiranje dva muftijstva sa dvojicom glavnih muftija koji ce u najskorije vreme izaci pred sud u Strazburu.

U krajnjoj liniji iseljenici u Turskoj su sa vremenom sredili zivot, bas kao sto su i njihovi sunarodnici u Bugarskoj postali punopravni gradjani. Jedini problem ostale su brojne rastavljene porodice. Turska ne zeli da prihvati vise emigranata pa je to dovelo do talasa ilegalno prebacene dece kod njihovih roditelja. Skoro svakog drugog dana bugarske i turske granicne vlasti otkrivale su poneki autobus sa skrivenom decom.

Pokazalo se da ni zivot u Turskoj nije bas ruzicast. Nedavno je objavljeno da su mnogi bugarski iseljenici morali da se oproste sa svojim parama koje su inace ulozili u banku za invenstiranje izgradnje stanova Emljakbank. Skoro polovina njih nije dobila nista mada su uplatili izmedju 5 i 10.000 dolara u turskim lirama, da bi se njihov novac obezvredio za 4.000%. Vec sedmu godinu preko 20.000 porodica bugarskih iseljenika ne mogu da dobiju stanove koje im je Ankara obecala i mogle bi u svako vreme da tuze Tursku pred medjunarodnim sudovima. Inace, doseljenici su u vise navrata alarmirali javnost za svoj problem. Da ne bi izbio medjunarodni skandal, licno premijer Mesut Jilmaz obecao je kompenzacioni program. Drzava je izdvojila 120 milijardi lira, a Komisija za izbeglice pri OUN takodje je dodelila krupnu sumu. Novac je dovoljan za izgradnju 20.835 stanova. Ostalih 3.000 iseljenika morace da se sami snalazi.

Drugi ozbiljan problem jeste nemogucnosti da negde oko 100.000 starih ljudi koji su se iselili u Tursku, primaju svoje penzije koje su zaradili u Bugarskoj.

Mozda je najozbiljniji razlog za odsustvo problema izmedju Bugara i Turaka u Bugarskoj dobra interakcija u poslednje vreme na najvisem drzavnom nivou. Za vreme susreta premijera Ivana Kostova i Mesuta Jilmaza krajem prosle godine u Sofiji postignuta je saglasnost da se problem iseljenika resi. Pored svega ostalog trebalo bi naci resenje kako da se zaustavi reka iseljenika prema Turskoj. Turske vlasti cak predlazu da investiraju pod preferencijalnim uslovima u rejonima sa mesovitom stanovnistvom kako bi stala ta reka iseljenika prema Jugu. Ankara trazi takodje da iseljenici imaju dva pasosa - bugarski i turski, mada Sofija uvek ne gleda pozitivno na tu ideju.

Licno turski predsednik Sulejman Demirel obecao je liderima iseljenika da ce do kraja 1998. g. biti reseno pitanje prebeglih Turaka iz Bugarske. On ih je savetovao da imaju vise strpljenja jer sadasnje vlasti u Bugarskoj shvataju ozbiljnost problema i sklone su da ih rese. U Ankari cak kruze neke glasine da su dobri odnosi izmedju dve zemlje posledica bliskih odnosa izmedju premijera Ivana Kostova i lidera iseljenika Ismeta Severa.

Sa svoje strane vlasti u Sofiji cine sve sto je moguce da bi sramna stranica istorije sa preporodilackim procesom iz 1985. g. bila zauvek zatvorena. Krajem januara ove godine sudski predmet u vezi sa tim pitanjem u kome su optuzeni bivsi komunisticki dikaktor Todor Zivkov, bivsi premijer Georgi Atanasov i eksministar unutrasnjih poslova Dimitar Stojanov dospeo je do sudnice. Trojica bivsih drzavnih lidera optuzeni su za zloupotrebu sluzbenog polozaja i prekoracenje ovlastenja. Predvidjena kazna je do tri godine zatvora. Predmet se otegao iz 1991 godine, a 1995 vracen je zbog procesnih propusta. U to vreme pala je i druga optuzba bivsim drzavnicima za izazivanje rasne i nacionalne netrpeljivosti i diskriminaciju. Na pocetku su optuzeni bivsi clanovi Politbiroa Bugarske komunisticke partije Petar Mladenov i Penco Kubadinski ali kasnije su optuzbe povucene zbog nedostatka dokaznog materijala.

U isto vreme su muslimani iz Smoljana na konferenciji zatrazili da se obelodane imena onih koji su ucestvovali u nasilnoj promeni turskih imena stanovnika ovog kraja. Verovatno ce se jednoga dana i to dogoditi kao znak razumevanja medju pripadnicima dve nacionalnosti koji zele da zive na istim prostorima.

AIM Sofija

GEORGI FILIPOV