Prva izgubljena tuzba (2)

* * Ljudska prava

* * * Prva odsteta

* * Zbog sporih postupaka pred slovenackim sudovima slovenacka vlada je duzna da plati prvu odstetu u visini od najmanje 10 000 nemackih maraka zbog utvrdjenih krsenja ljudskih prava.

Ljubljana, 4.4.1998 (AIM)

Zvanicna Ljubljana s mukom je primila vest da je Slovenija nedavno izgubila svoj prvi proces pred Evropskom komisijom za ljudska prava. Stoga je predsednik Milan Kucan ovih dana pozvao na razgovor i Mitju Deisingera, predsednika Vrhovnog suda Slovenije; bio je to samo jedan u nizu sastanaka na kojima ovdasnje sudije, clanovi Sudskog saveta, ministar pravosudja i drugi prozvani raspravljaju o sansama za poboljsanje rada slovenackog pravosudja. Elektronski mediji navode da je razlog ucestalih rasprava na temu domaceg pravosudja preveliki zaostatak neresenih predmeta na slovenackim sudovima, iako je istina malo drugacija.

Kako saznajemo iz dobro obavestenih izvora u Strazburu, Slovenija ce, zahvaljujuci odluci Evropske komisije za ljudska prava, morati da isplati tuziocu - ukoliko osteceni uopste pristane na ponudjeni iznos - najmanje 10.000 nemackih maraka na ime odstete. Zanimljivo je da je tuzba za krsenje ljudskih prava ulozena i potom pozitivno resena zbog isuvise dugih procesa pred slovenackim sudovima. Ova novost, koju neformalno potvrdjuju i nadlezni u drzavnom pravobranilastvu, predstavlja veoma vazan presedan; radi se o prvom slucaju u kome je neki iznad-drzavni organ utvrdio krsenje ljudskih prava u Sloveniji. Uz to, ovo je i prvi primer da drzava zato mora da plati.

Do sada je praksa bila sasvim drugacija - zvanicnici su, uprkos izvestajima o krsenjima ljudskih prava u Sloveniji (potkrepljenih kritikama ombudsmana Ive Bizjaka, Helsinskog Monitora i drugih organizacija za ljudska prava) odbacivali svaku sumnju na tu temu. Medjutim, presudu koja je stigla iz Strazbura nije bilo moguce zataskati, posebno sto su i najvisi organi Evropske Unije kritikovali nedopustive zaostatke u slovenackom pravosudju i to bas u momentu kada je Slovenija u Briselu i formalno zapocela pregovore o punopravnom clanstvu.

Istina, prvi poraz Slovenije u procesu vodjenom pred Evropskom komisijom za ljudska prava jos uvek ne znaci da su ljudska prava u Sloveniji masovno ugrozena. Pre bi se reklo da je to posledica implementacije Evropske konvencije o ljudskim pravima, koju je Slovenija potpisala jos 1994. godine, a koja omogucava njenim stanovnicima da se po okoncanju sudskih procesa, vodjenih pred drzavnim sudovima, ukoliko su nezadovoljni ishodom - zale i evropskom pravosudju. Odluke Evropskog suda za ljudska prava - naravno, kada do njih dodje - obavezujuce su i konacne, sto znaci da je doticna drzava duzna da ih postuje, inace joj prete sankcije. I ne samo to; drzave potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima moraju (na osnovu nalaza navedenog Evropskog suda) da preduzmu sve potrebne korake kako bi ispravile pogresnu sudsku praksu, platile odstetu, pa cak i izmenile zakonodavstvo, kako ubuduce ne bi dolazilo do slicnih propusta. Da bi se osiguralo sprovodjenje svih tih mera, na kraju procesa Savet ministara javno objavljuje odluku suda.

Slovenija se danas nalazi na samom pocetku opisanog puta. U njenom slucaju se uistinu niti ne radi o pravoj odluci suda, vec o nekoj vrsti "prijateljskog poravnanja" kojim tuzena drzava, osvescena saznanjem da je Komisija za ljudska prava detektovala njenu gresku, ostecenom (dakle - tuziocu) nudi obestecenje. Komisija (ne treba je mesati sa onom u Briselu) u tom procesu funkcionise kao prvostepeni organ, koji prvo prihvata ili odbacuje tuzbe, potom nudi ulogu posrednika, a na kraju svoje mnenje prosledjuje Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Ako osteceni (tuzilac) odluci da prihvati ponudu tuzenog (maticne drzave), slucaj zvanicno pada u "zaborav", kao da do postupka nikada nije ni doslo. Sto se arhiva i papirologije tice, Komisija u svojim aktima zabelezi da se radilo o "procesu X protiv drzave", posto se postupak u toj fazi vodi u tajnosti.

Ali, cak i kada dodje do "prijateljskog poravnanja", ostaje neosporna cinjenica da su u doticnom primeru krsena ljudska prava. Takav oblik okoncanja sudskog procesa jeste, pre svega, najjednostavniji nacin da tuzena drzava izbegne predvidljiv ishod sudskog spora i javnu sramotu; Austrija je, na primer, jedna od drzava koja cesto koristi ovakav izlaz iz nastale neprilike, kako bi evropskoj javnosti pruzila osecaj da savesno postuje vise pravne standarde. Stoga Komisija isti metod preporucuje i svim novim potpisnicima Evropske konvencije o ljudskim pravima, kako bi tokom procesa integracije u Uniju pokazale sto bolji imidz.

Sto se konkretnog, slovenackog slucaja tice, prituzba se odnosila na sporost domacih sudova u resavanju kaznenih postupaka, a sve to u svetlu evropskog zakonodavstva, koje odreduje da svako lice ima pravo da u njegovom slucaju "pravedno, javno i u razumnom roku" odlucuje nepristrasan sud. Iako "razuman rok" nije jasno definisan, u skladu sa odlukama suda u Strazburu postupak ne bi smeo da se oduzi vise od pet, najvise sest godina. Ukoliko proces traje duze - kazna je neminovna. Ovo, naravno, vazi za sve evropske zemlje; a apsolutni rekorderi u ovoj disciplini svakako su Italijani. Stoga sluzbenicima slovenackog drzavnog pravobranilastva nije preostalo drugo do da se u Evropskom dokumentacionom centru u Ljubljani informisu o svotama koje Komisija i Evropski sud za ljudska prava dosudjuju u slicnim primerima. Podaci na koje su naleteli nisu bili ni najmanje ohrabrujuci; u slucaju Pierazzini, Sud je odlucio da Italija mora platiti odstetu od 11 miliona lira (oko 11.000 nemackih maraka). Drugi tuzilac, Casciaroli, dobio je za 15 godina dug proces odstetu od 60 miliona lira, dok je Triggiani za 12 godina sudjenja po italijanskim sudovima, zahvaljujuci sudu u Strassbourgu (i to posle svega cetiri godine) dobio rekordnih 150 miliona lira na ime pretrpljenih muka. U svim navedenim slucajevima evropske sudije argumenti tuzenih, tipa "hteli bismo da radimo brze, ali nemamo dovoljno sudija", uopste nisu zanimali.

Zato je sa aspekta slovenackog drzavnog budzeta i te kako onespokojavajuce da je mnogo aktuelnih procesa davno premasilo sve razumne rokove. Prema ocenama nevladinih organizacija, u dvomilionskoj Sloveniji trenutno tavori oko milion zaostalih procesa, dok se prema procenama drzavnih organa ta brojka njise oko pola miliona. Za dobar deo svih zaostataka, kojima su pretrpani slovenacki sudovi, kriva je sama drzava, posto su lose formulisani zakoni o vlasnickoj transformaciji i denacionalizaciji dobili masovan epilog na sudovima. Tome treba dodati hiljade upravnih i sudskih postupaka zbog (ne)dodeljivanja drzavljanstva, brisanja iz registra stalnog prebivalista, uskracivanja prava na ôvojnu penzijuö te sporova nastalih zbog pretnje delozacijama porodicama kojima su stanovi JNA dodeljeni 1991. godine, u vreme moratorijuma, sto su slovenacki organi kasnije - iako su stanarska prava dobijena u skladu sa tada vazecim zakonodavstvom - proglasili nistavnim.

Ni tu nije kraj spisku sporova iz Slovenije, sporova koji su vec usli u proceduru nadleznih evropskih organa. Komisija je do sada registrovala zalbe vise od 130 ostecnih lica, a njihov broj i dalje raste. Zalbe se odnose na razlicite probleme - od vec pomenutih problema sa denacionalizacijom do prekoracenja ovlascenja. Jedna od tri zalbi, koje upravo prolaze kroz zavrsnu proceduru, a verovato ce se okoncati putem "prijateljskog poravnanja", odnosi se na prekomernu upotrebu policijske sile nad jednim drzavljaninom Nemacke, koji je zadrzan zbog posedovanja droge... Hteli ne hteli, ovi sretni dani pocetaka pregovora o punopravnom clanstvu u Evropskoj Uniji sa jedanaest novih kandidata, medju kojima je i Slovenija, pokvareni su nedvosmislenom porukom: "Uopste nas ne zanimaju izgovori o nestasici sudskih kadrova; ako necete da ubrzate rad pravosudja, placacete odstete, zahvaljujuci nasim osudama!" Sve to, na zalost, ni ubuduce nece spreciti razlicite vidove krsenja ljudskih prava. Uteha je, mozda, da nasilje drzave nad pojedincem bar nije vise i - besplatno.

Igor Mekina (AIM)