IM WESTEN NICHTS NEUES

Tirana izmedju Kontakt grupe i Pristine

Naslov slavnog Remarkovog romana "Na Zapadu nista novo" cini se da savrseno pristaje pristiglim vestima sa sastanka Kontakt grupe u Bonu. Kako se cini, nisu samo balkanci nemocni da izvuku pouke iz istorije. Kontakt grupa je imala u svom dosijeu nove elemente koje je trebalo stvaviti u bilans kao sto je najnoviji masakr u Decanu, samo noc pre sastanka, izbor Seselja za funkciju potredsednika Vlade Srbije, kao i potpis srpske i albanske delegacije na stari Sporazum o obrazovanju. I kao u teorijama starih Kineza, dva zla je tezilo manje nego jedno dobro, i Primakov, a mozda i Dini su odahnuli.

Andjeo zastitnik Milosevica ovoga puta izgleda da je dosao iz Italije i to upravo katolicki svestenik Vincenco Palja i Sant Edjidija, bez cije posrednicke Misije koja je dovela do potpisivanja Sporazuma vec ranije potpisanog, evropski ministri spoljnih poslova, clanovi Kontakt grupe bi ostali nemi. Ne negirajuci uopste znacaj ovog prvog koraka, treba reci da Sporazum o obrazovanju nije neki magicni kljuc kojeg bi trebalo mistifikovati. Cak je on sada istorija koja pripada proslosti i tesko da moze sluziti kao polaziste. Polaziste bi bez sumnje bilo preduzimanje energicnih mera za prevenciju sirenja konflikta koji preti da eskalira i obuhvati citav region i otvaranje razgovora o buducem statusu Kosova.

U Tirani je smatran kao dobar znak poziv za premijera Nanoa da ucestvuje na sastanku u Bonu. Posle uzastopnih poseta gotovo svih glavnih medjunrodnih institucija koje se bave kosovskom krizom (Toni Lojd, Solana, Gelbard, Geremek, Van der Bruk, Talbot), albanski premijer je izazvao nemalo cudjenje kada je po prvi put od 1990 godine artikulisao albansko stajaliste da je Tirana za neki status Kosova koji bi bio jednak sa onim Crne Gore ili Republike Srpske. Drugim recima, iako je Tirana priznala poluzvanicno Republiku Kosovo (odlukom Parlamenta, ali ne i Vlade), po prvi put je ponudila neko resenje u okviru SRJ. Vec je postao obicaj da se u zvanicnim albanskim izjavama tokom svih ovih poslednjih godina, bez obzira na to ko je bio na vlasti, koristi jedna apstraktna terminologija, kao sto je uvazavanje legitimnih prava za Albance itd. itd, ali nikada ne pominjuci konkretno neki buduci status Kosova. Nisu nedostajale ni spekulacije da je formula trece Republike u stvari dosla kao sugestija iz Vasingtona koju je usvojila i zvanicna Tirana. To zvuci ubedljivo ako se ima u vidu cinjenica da za sve ove godine Tirana nikada nije imala inicijativu oko pitanja Kosova, vec se samo takoreci slepo povinovala preporukama Zapada, u prvom redu SAD, imajuci kao nagradu podrsku za ostanak na vlasti i primenjujuci sumnjive demokratske standarde u zemlji. Cak, ako je njena politika prema Kosovu bila i jos uvek ostaje konfuznom, u velikoj meri to reflektuje i cinjenicu da je i politika Zapada bila i ostaje jos uvek konfuzna i neodlucna.

Interesantno je da je Nanoov predlog za varijantu a la Montenegro ili a la Republika Srpska smatran realisticnim i od strane Berise, koji redovno govori "ne" za svaki predlog premijera i obrnuto. I uprkos ostrijem nacionalistickom vokabularu iz poslednjeg perioda, i bivsi predsednik Berisa je svojevremeno primenjivao politiku poslusnosti prema Zapadu oko pitanja Kosova. Njegova formula resavanja pitanja Kosova posredstvom "stvaranja demokratskog prostora za Albance" nije daleko, stavise moglo bi se reci gotovo je jednaka Nanoovoj formili "evropeizacija Balkana" ili stvaranja nekog balkanskog Sengena. I bez obzira na to sto su dva ljuta neprijatelja i nezavisno od cinjeice sto Berisa uziva veliku popularnost na Kosovu sto se ne moze reci za Nanoa, ni jedan ni drugi nisu bili u stanju da vode nezavisne politike, bilo to i zbog jednostavne cinjenice sto je slaboj i porusenoj Albaniji tesko preziveti bez pomoci Zapada.

Nano je otisao u Bon sa njegovom formulom kompromisa u dzepu, ali sestorka vise nego formulama resavanja problema bavila se formulama odlaganja problema. Formula trece Republike unutar bivse Jugoslavije, koja u stvari nije sasvim nova, ali koja se pominje i kao jedna od mogucnosti i u dokumentu International Council Aktion pod naslovom "Kosovo - od krize do permanentnog resenja", predstavlja nastojanje zvanicne Tirane da pazljivo hoda izmedju Zapada i Pristine, zeleci da zadovolji ili da u najmanju ruku ne naljuti neku od strana.

Prema ovom konceptu i granice bivse Jugoslavije ili ono sto se naziva njenim teritorijalnim integritetom ne bi bilo dirnuto i Albanci bi ostvarili san da ne ostanu pod Srbijom. Medjutim, ako na Zapadu imaju razloga da budu zadovoljni ili neuznemiravani od strane zvanicne Tirane, bez obzira na to sto i treca Republika jos uvek zvuci veoma utopijski ili kao nesto mnogo za usi zapadnih diplomata, u Pristini se cini da nije tako. To iz razloga sto biti pod ostatkom Jugoslavije ili pod Srbijom za obicnog Albanca koji zivi u bilo kojem selu ili gradu Kosova je jedno te isto.

Iako su tokom poslednjih izbora na Kosovu sve strane u Albaniji podrzale Rugovu i njegivu politicku grupaciju, to je bilo nedovoljno za izbegavanje postojecih razlika sa obe strane granice izmedju Tirane i Pristine. Nano se otvoreno izjasnio da "maksimalisticki zahtevi koje je Ibrahim Rugova primoran da artikulise, i na koje ja gledam sa razumevanjem, mogu otezati postizanje nekog trajnog i mirnog resenja za Kosovo". S druge strane, u albanskoj stampu se svakodnevno citiraju konstantne izjave Rugove i Bukosija o nezavisnosti Kosova. Cak, ne bez nervoze, Bukosi je Nanou odgovorio da ce o buducem statusu Kosova odlucliti sami Kosovari, koji ne mogu prihvatiti nikakav "fait a complit" odakle god dolazio, dakle ni iz Tirane.

Medjutim, svakako, jaz izmedju zvanicne Tirane i zvanicne Pristine je jos manji nego onaj izmedju zvanicne Tirane i ostalih radikalnijih politickih grupacija na Kosovu ili cak i u Tirani. Razlog sto su u Tirani na poslednjim izborima otvoreno podrzali Rugovou, treba traziti u cinjenici sto je i Tirani, kao i centrima odlucivanja bio potreban jasan i neosporavajuci mandat Rugove, kojeg su stavili pod sumnju njegovi rivali u Pristini, ali i njegovi kriticari u Tirani i skeptici na Zapadu. Posle 22. marta, u najmanju ruku ponovo je potvrdjeno da osoba sa kojom treba pregovarati je upravo Rugova.

Ako na spoljnom planu Tirana nastavlja da hoda na gredi ravnoteze Pristina - Zapad, na unutrasnjem planu ona pokusava da manevrise izmedju moderirane diplomatije i nacionalizma u porastu. Ako se u pocetku cinilo da je zastavu nacionalizma uzeo Berisa, ali koju nije dugo drzao kako se cini posle saveta iz inostranstva, aktuelno su se na scenu ponovo pojavile razne nacionalisticke grupacije ili pak figure iz proslosti, medju kojima i bivsi predsednik Ramiz Alija. Prekinuvsi skoro trogodisnje cutanje, u jednom intervjuu koji je u celosti bio posvecen Kosovu, Aljija je izjavio da "treba u potpunosti podrzati priznavanje Republike Kosova kao suverene i nezavisne drzave".

Albanski premijer je izasao iz aviona koji ga je vratio iz Bona u Tiranu, ipak ne mogavsi da izrekne frazu "Im Westen nichts neues". Ali, ako sa Zapada nema vesti, sa Balkana dolaze tuzne vesti. Kasandre, koje su rodjene na Balkanu, ali koje niko nije poslusao predvidjaju jos tuznije vesti. Ako konflikt izbije na Kosovu, on ce se veoma lako moci izvesti i to na pocetku u Makedoniju i Albaniju. Delikatna etnicka ravnoteza prve i fragilna politicka ravnoteza bi se veoma lako uzdrmale. Talasi izbeglica sa Kosova bi se preneli u Albaniju, talasi albanskih izbeglica bi se pomerali prema Grckoj, Albanci u Makedoniji ne bi sedeli skrstenih ruku i niko nezna da li bi Bugarska i Grcka mogle ostati van ovog pozara.

Bilo kako bilo, Albanci iscekuju ocima uprtih u Zapad, ali za cetiri nedelje sa Zapada nece biti vesti.

AIM Tirana Remzi LANI