KOSOVSKI PROSVETNI CVOR

Obrazovanje

AIM, BEOGRAD, 30. 3. 1997.

Da li je konacno na pomolu razresenje kosovskog prosvetnog "Gordijevog cvora?" Kako sada stvari stoje konacno resenje se ne nazire ni posle prihvatanja protokola o primeni Sporazuma o obrazovanju na Kosovu, koji su prosle nedelje parafirali clanovi mesovite kontakt grupe "tri plus tri" u prisustvu predstavnika katolicke organizacije "Sveti Eudjidio", Razloga za sumnjicavost ima napretek.

Od poslednjeg obecanja i stavljanja Milosevicevog i Rugovinog potpisa na dokument o `normalizaciji obrazovnog sistema za albansku decu i omladinu na Kosovu" proslo je godinu i po dana. U medjuvremenu situacija na Kosovu se jos vise iskomplikovala dogadjajima koji nemaju mnogo veze sa obrazovajem.

Ipak, po ocenama nekih analiticara, proslonedeljni sporazum predstavlja prvi politicki kompromis izmedju dve strane, otkako je srpska policija pocetkom meseca primenila silu protiv Albanaca, pri cemu je poginulo oko 8o ljudi.

Kad je 1. septembra '96. objavljeno da je na najvisem nivou postignuta saglasnost o vracanju ucenika i nastavnika u skole, to je (uglavnom) sa odobravanjem prihvaceno u domacoj i stranoj javnosti. U dokumentu koji su tada potpisali Slobodan Milosevic, predsednk Republike Srbije i dr Ibrahim Rugova, lider kosovskih Albanaca, apostrofirano je da je ovaj dogovor "iznad svake politicke rasprave" i najavljeno da ce mesovita kontakt grupa precizirati detalje o povratku u skolske klupe.

Osim konstatacije da "vec nekoliko godina sistem obrazovanja na Kosovu, od osnovnog do univerzitetskog obrazovanja ne funkcionise,` u tekstu nije bilo eksplicitno receno da ce i visokoskolsko obrazovanje biti tema za raspravu u susretima grupe "tri plus tri". Pre nekoliko dana, odnosno devetnaest meseci posle sporazuma Milosevic-Rugova, potpisan je dokument koji bi trebalo da propise uslove pod kojima se ukida dosadasnji sistem paralelnog skolovanja koji egzistira vec osam godina, ali to je i ovoga puta izostalo. Trebalo je da prodje toliko vremena samo da bi se utvrdilo da najkasnije do pocetka sledece skolske godine svi mladi Albanci na Kosovu koji su ucili po privatnim kucama i podrumima (po nekim procenama radi se o 340.000 djaka i studenata) moraju da se vrate u skolske zgrade u kojima su nekada boravili.

U sklopu otpocinjanja nenasilnog otpora srpskom rezimu posle velikih nemira kosovskih Albanaca 1981. a posebno 1989. posle ukidanja autonomije, albanska mladez sve vise napusta drzavne skole i univerzitete. Kosovski Albanci polako formiraju paralenu vlast u pokrajini. Potresi na univerzitetu u Pristini, ostavljaju bez posla vise od 2oo profesosra kosovskih Albanaca, dok 250 studenata gubi pravo na skolovanje. U albanskoj studentskoj populaciji njih vise od 1000 gubi stipendije. Pod geslom racionalizacije skolstva pristniski univerzitet upisuje manje studenata a teziste nastave se prebacuje sa drustvenih na prirodne nauke. Sve je bilo manje sansi da se studira na primer albanski jezik i istorija. Zamrla je i razmena udzbenika i profesora sa univerzitetom u Tirani. Uvode se novi nastavni planovi i programi a Srbija preuzima obavezu na sebe da stampa udzbenike na albanskom jeziku. Studenti i djaci tiho otpocinju svoje mukotrpno visegodisnje sticanje znanja i diploma (koje niko ne priznaje) po privatnim kucama. Vlast cuti kao da se nista ne dogadja a Pristinski univerzitet na celu sa rektorom Papovicem proglasava se za stub srpskog nacionalnog bica na Kosovu. Dodeljenu mu ulogu, danas zeli da zadrzi svim sredstvima.

Jedina novina u upravo potpisanom dokumentu u odnosu na sporazum koji su potpisali Milosevic i Rugova je da se albanskim studentima i profesorima omogucava da ravnopravno (ali u suprotnim smenama ) koriste fakultetska zdanja sa visokoskolcima srpske i crnogorske nacionalnosti. I upravo ta odluka izazvala je erupciju nezadovoljstva, ovoga puta studenata srpske nacionalnosti koji studiraju u Pristini, dekana i profesora Univerziteta u Pristini. Posebno glasan je bio i prof. dr Radivoje Papovic, rektor, koji se, iako clan SPS, zestoko usprotivio odluci zvanicnika srpskog rezima i njihovim komentarima da je "sporazum samo prvi korak u resavanju prilika u Pokrajini. Ratomir Vico, srpski ministar za odnose sa Kosovom i jedan od potpisnika Sporazuma, cak je ustvrdio da ovaj dokumenat `predstavlja poraz separatizma koji se odrzavao i obnavljao bas u obrazovanju ili tacnije, upravo zbog nenormalnih uslova u kojima su ucila albanska deca i omladina".

Papovic, profesori i studenti Pristinskog univerziteta cak su ustvrdili da je sporazum protivzakonit, protivustavan i da je sigurna predpostavka za ostvarenje cilja Kosovo republika. Iduci uz nos beogradaskom rezimu oni vec danima na svojim pristinskim protestima upozoravaju da se albanska manjina sporazumom dize na nivo naroda i da ovakvim gestom rezim zapravo pocinje prodaju Srbije. Za sada tvrde, da nagodbi nema kad je u pitanju Univerzitet i Kosovo.

Kolegama sa Pristinskog univerziteta vec su stigle podrske niskih i banjaluckih studenata, dok su misljenja beogradskih akademaca prilicno podeljena. U Studentskom parlamentu doslo je cak i do incidenta kad je predstavnik studenata matematike, Mirosav Hristodulo, kazao da "oni koji se zalazu za ponistavanje sporazuma grupe "tri plus tri" huskaju na rat i ne predstavljaju nikakve patriote, vec sramotu za nase drustvo". Ove reci su toliko iritirale pojedine "poslanike", da je samo brzopotezna intervencija studentskog obezbedjenja sprecila fizicki obracun izmedju neistomisljenika.

I dok su studenti iz Pristine dobli kakvo-takvo odobravanje od akademaca sa drugih unverziteta za svoje postupke i stavove, neposlusni rektor Papovic i clanovi Nastavno naucnog veca ostali su usamljeni u svojim istupima, jer se njihove kolege (do sada) nisu izjasnjavale. Cinjenica je takodje da je Papovic ekspresno morao da se pojavi u Beogradu kod predsednika Srbije, Milana Milutinovica. "Ribanje", prenose novinari, nije urodilo plodom, kao ni ostre osude pristinskopg rektora od portparola SPS i JUL Ivice Dacica i Ivana Markovica.

Dacic je naime, ponasanje rektora Papovica oznacio kao potpuno nerazumevanje vrednosti sporazuma: " Potpisivanje sporazuma o obrazovanju i postizanje saglasnosti o merama za njegovo sprovodjenje predstavljaju poraz separatizma i pobedu reintegracije Kosova u obrazovni sistem Srbije. Svaki stav protiv ovog sporazuma je uperen protiv drzavnih interesa Srbije", ocenio je Dacic. Korak dalje u osudi, nacinio je Markovic iz JUL-a, koji je Papovica na konferenciji za novinare nazvao nacionalistom.

Albanski studenti, koji su poslednjih meseci cesto bili na ulicama u znak protesta sto se ne postuje dogovor Milosevic- Rugova i trpeli policijsku represiju- sada se ne oglasavaju. Osim dr Fehmi Aganija, koji je potpisao dokument o o sprovodjenju sporazuma u ime albanske strane (i naravno pozitivno ocenio prihvatanje tog teksta- "normalizacija nastave za albanske ucenike i studente je velika stvar"), retko se cuju komentari ostalih albanskih politicara. Jedan od izuzetaka je Ljuljeta Pulja Beciri, predsednik Socijaldemokratske partije Kosova, koja smatra da taj sporazum nije trebalo da bude potpisan: "Njime se prejudicira resavanje pitanja statusa Kosova. Ne mozemo se baviti posledicama, a ne resavati uzroke. Po cemu te zgrade mora neko da nam vrati? Potpisivanjem dogovora prihvacena je lukava igra srpskog rezima sa blagoslovom politickih centara moci. Ovo pitanje je prevazidjeno jos pre pet godina",

Nakon parafiranja dokumenta o sprovodjenju Sporazuma nije bas jasno da li je rec samo o ulasku u skolska zdanja ili o ukidanju paralelnog obrazovnog sistema i integrisanju u postojeci sistem obrazovanja u Srbiji. To su, inace kljucna pitanja oko kojih su se sporili svi dosadasnji pregovaraci - tacke na kojima su otpadali svi dogovori vodjeni poslednjih osam godina. Iz saopstenja se vidi da ni sada nisu "prouceni" problemi koji se ticu finansiranja, uprave, jezika, programa, diploma, statusnih pitanja zaposlenih...

S obzirom na dogadjaje na Kosovu i oko Kosova, pritisak koji medjunarodna zajednica vrsi na obe strane, ukazuje da iza poslednjeg potpisvanja sporazuma o normalizaciji skolovaja u pokrajini stoje politicki, a ne obrazovni motivi. Ti motivi postojali su i '92. kad je u vreme Paniceve vlade, savezni ministar za prosvetu, prof.dr Ivan Ivic, inicirao pregovore sa predstavnicima Albanaca. U tim susretima (bilo ih je sedam, po dva u Pristini, Beogradu, Zenevi i u Novom sadu) svoje predstavnike imala je i Republika Srbije, na celu sa tadasnjim ministrom prosvete, dr Danilom Z. Markovicem, (za razliku od njega, sadasnji ministar, dr Jovo Todorovic, ne mesa se svoj posao i u problem obrazovanja na Kosovu).

Albanska strana je tada preko skolstva zelela da se izbori za politicki status Kosova, koji jos uvek nije resen. Zvanicnici Srbije, nastojali su, opet, da Albanci prihvate drzavu Srbiju kao svoju. U pokusaju da se obrazovanje odvoji od politike pripremljen je "sporazumu pet tacaka". Tim dokumentom nudilo se normalizovanje rada na svim obrazovnim nivoima sa nastavom na albanskom jeziku, od predskolskog do univeriztetskog obrazovanja. Ponudjeno je da se nastavnici koji su radili u skolama i na fakultetima vrate u radni odnos, osim u slucajevima kad je utvrdjeno da postoje dokazi o zakonskim prekrsajima. Republika Srbija se tada obavezala da ce iz svog budzeta finansirati kompletno obrazovanje na Kosovu, a privremeno je dogovoreno da u narednoj skolskoj godini vaze programi koji su '90. doneti u Prosvetnom savetu Kosova, u cijem je sastavu tada bilo 90 odsto Albanaca. Petom tackom ovog sporazuma naglaseno je da ce Srbija priznati diplome stecene u paralenom sistemu skolstva.

U tadasnjim rundama pregovora predstavnici Albanaca su zahtevali samo ustupanje skolskih zgrada, uz zahtev da ubuduce samostalno donose programe i da sami finansiraju sve nivoe obrazovanja. Ponudjeni dokument ipak je bio primamljiv za albansku stranu, poceli su ozbiljno da ga analiziraju, ali dok su razmisljali i trazili dodatni tajm-aut, Milan Panic je najuren iz Savezne vlade i sve je palo u vodu, a ceo problem je vracen na pocetak. Ako je pre sest godina odbijen jedan prijemciv dokument kojim se priznaju diplome i ponistavaju otkazi, sta bi trebalo sada da ponudi srpska vast, da albanski lideri pozvali mladez da se vrati u skole ili da bi odobrovoljila srpske nastavnike i studente u Pristini da se posle toliko godina suoce sa etnicki mesovitim univerzitetom ? Kada ce stici odgovor ovo pitanje za sada je jos neizvesno.

Olga Nikolic (AIM)