KO JE SVE IZDAJNIK

Patriotska mobilizacija- drugi put

AIM, BEOGRAD, 29. 3. 1998.

Najnoviji dogadjaji na Kosovu - koji su one s normalnim pamcenjem odmah neugodno podsetili na uvodne carke pred izbijanje ratova u Hrvatskoj i Bosni - pokazali su se veoma pogodnim za oktroisanje nove "patriotske mobilizacije" od strane vlasti. U atmosferi ugrozenosti teritorijalnog integriteta drzave, za koju vecina javnosti misli da je podrzana spolja, ponovo se javljaju provereni (verbalni) borci za "nasu stvar" i profesionalni lovci na izdajnike. Svojevrsni "startni pucanj" ispalila je - a ko bi drugi? - dr Mirjana Markovic, osoba koja se niposto nije proslavila svojim naucnim radom, ali je postala vazan i nezaobilazan deo srpske javnosti i politickog zivota zahvaljujuci banalnoj biografskoj cinjenici da je u braku s dugogodisnjim neprikosnovenim vladarom Srbije, aktuelnim predsednikom SRJ Slobodanom Milosevicem.

Doktorka Markovic, kojoj je muz poklonio celu jednu politicku partiju ("Jugoslovensku levicu", bizarnu kombinaciju sentimenta blago odrtavelih nostalgicara titoizma i breznjevizma, te cinicnog pragmatizma beskrupuloznih "biznismena" koji svoj parapoliticki "angazman" shvataju kao najsigurniji nacin za brzo i nezakonitio bogacenje), nastupila je u sredu, 25. marta na izbornoj konferenciji Opstinskog odbora svoje partije u Zemunu. Vec i mesto odrzavanja njenog govora - koji je u rezimskim medijima imao veliki publicitet - je "znakovito": Zemun je uporiste tvrdo desnicarske Srpske radikalne stranke, novog koalicionog partnera vladajucih srpskih socijalista.

Mirjana Markovic se odvezla u Zemun zato da urbi et orbi obznani, izmedju ostalog, sledece: "Saveznici spoljnih pritisaka na Jugoslaviju u samoj Jugoslaviji treba da se, kao i u svakoj zemlji na svetu koja je slobodna, nezavisna i drzi do sebe, tretiraju kao njeni najveci neprijatelji. Ti saveznici se nalaze u delu takozvanih nezavisnih medija, u nekim izdavackim kucama, u licu lidera nekih politickih partija na desnici ("desnica", koja znaci cas ovo, cas ono, stalna je negativna opsesija dr Markovic, op. T. P.), ali i u ponekom desnicaru ili karijeristi instaliranom u levicu, u jednom broju korumpiranih ili manipulisanih intelektualaca, strucnjaka, javnih licnosti, mladih ljudi...." Masoni, Jevreji, biciklisti i ljubitelji sarme su ovaj put izostali sa spiska dr Markovic, sto ne znaci da nece imati vise srece u sledecem izvlacenju. Nesto dalje, prva supruga Srbije i Crne Gore ovako zakljucuje svoj rodoljiubivi solilokvij: "U interesu ocuvanja teritorijalnog i drzavnog integriteta Jugoslavije, u cilju zastite njenog nacionalnog dostojanstva i u interesu obnove i reforme u Jugoslaviji, treba da budu objedinjene sve patriotske snage, svi materijalni i duhovni subjekti, svi politicki, socijalni i kulturni resursi. Potreban nam je bukvalni front na kome ce se braniti sloboda i nezavisnost, ali i civilizacijski front na kome ce se braniti mir i prosperitet, put u humano i savremeno drustvo".

Praksa je, ponekad brza od teorije, tako da i istup dr Markovic ima svojevrsnu predigru u aferi koju je pokrenuo beogradski okruzni tuzilac Miodrag Tmusic, kada je optuzio urednike pet beogradskih nezavisnih dnevnika da su njihovi listovi "nepatriotski" jer se koriste neadekvatnom, izdajnickom terminologijom: poginule u kosovskoj Drenici ne nazivaju samo teroristima, nego i Albancima; "Nasa Borba" je otisla tako daleko da ih je nazvala cak i ljudima...

Ipak, i ta afera je izgledala pomalo operetski, i pomogla jedino tome da se tuzilac Tmusic definitivno izblamira u javnosti, u kojoj ni do sada nije vazio za giganta pravne misli. Novim istupom dr Markovic i sklapanjem koalicione vlade sa ozloglasenim radikalima stvari, medjutim, postaju mnogo manje saljive. Poznato je iz istorije prethodnih ratova za postjugoslovensko nasledje da su socijalisti i radikali uvek najbolje saradjivali i najstrasnije se voleli u zagusljivoj ksenofobicnoj atmosferi sveopste paranoje. Kad god zatrubi patriotska truba i najgrlatiji urkliknu dezurnu mantru "srpstvo je ugrozeno", socijalisti i radikali zaborave na sve medjusobne razlike, i bez mnogo krzmanja padnu jedni drugima na grudi. To se moze dobro videti i iz tretmana Vojislava Seselja u pisanijama doktorke Markovic: cas je uzor-rodoljub, cas odvratni gnusni desnicarski nacionalista, sovinista, fasista, macista, Hercegovac (i u Srbiji je to poslednjih godina psovka, kao i u Hrvatskoj), i, uopste bice dostojno prezrenja. Jednom je ova tankocutna intelektualka sa jakim meteopatskim sklonostima cak javno posumnjala u muskost dr Vojislava Seselja... Ovaj je, pak, nazivao najpoznatijeg srpskog sociologa i "crvenom vesticom" i nizom slicnih milozvucnih naziva.

Sada je to tek ruzna proslost. Rezim, ojacan "idejno nepokolebljivim" radikalima, ocigledno je resen da iskoristi novi porast "patriotske temperature" u javnosti da se konacno razracuna sa sve neugodnijim privatnim, nezavisnim medijima. Pocetkom devedesetih bilo je mnogo lakse i bezbolnije tolerisati postojanje disonantnih javnih glasova, jer je postojao samo jedan nezavisni dnevnik, nekoliko nedeljnika i casopisa, i jedna radio stanica koja se nije mogla cuti ni u celom Beogradu. U medjuvremenu je - narocito tokom i nakon proslogodisnje "zimske revolucije" i opozicionog preuzimanja vlasti u velikim gradovima

• odnos snaga znatno promenjen: dnevnih listova koji su izvan kontrole rezima ima vec u dvocifrenom broju, periodicnoj stampi se i ne zna broja, a radio i TV stanice su se povezale u ANEM - Asocijaciju nezavisnih elektronskih medija, i uz pomoc satelita, Interneta i na razne druge nacine distribuisu nezavisne i necenzurisane informacije na teritoriju skoro cele Srbije. Tako je ukupan tiraz nezavisnih dnevnika nadmasio tiraz rezimskih novina - od kojih neke jedva zivotare, uprkos redovnim i obilnim finansijskim "infuzijama" iz drzavne kase - a nefiltrirana radio i TV informacija vise nije privilegija Beogradjana, jer signali stanica ukljucenih u ANEM pokrivaju bar dve trecine drzavne teritorije. To rezimu stvara velike probleme, jer mu polako, ali zabrinjavajuce uporno, izbija iz ruku najjace oruzje pomocu kojeg vlada vec citavu deceniju: neznanje i neobavestenost vecine stanovnistva o najelementarnijim cinjenicama. Zato nece biti iznenadjenje ako za breznjevoidnim ksenofobicnim ispadom dr Mirjane Markovic i parapravnickim igrarijama tuzioca Tmusica usledi neki vid otvorene represije prema nezavisnim medijima, koje je neko ovih dana lucidno nazvao "jedinom preostalom opozicijom u Srbiji".

Brzo ce se pokazati da li ce radikali pristati da ucestvuju u ovoj igri socijalista i JUL-ovaca; u vreme kada su pali u nemilost socijalista - posle raskida Milosevica s Karadzicem - samo su u retkim nezavisnim medijima mogli da dodju do glasa. Ali, nije bas svojstveno radikalima da drze do takvih stvari. Novi ministar za informisanje upravo je radikalski kadar, mladi i drcni Aleksandar Vucic, covek koji u dosadasnjoj karijeri nije imao nikakve profesionalne veze s medijima. Osim sto mu je, eto, majka novinarka. Uostalom, ako neko moze da bude veliki mislilac samo zato sto mu je muz predsednik jedne drzave, zasto neko drugi ne bi bio ministar informisanja na osnovu najblizeg krvnog srodstva s jednom novinarkom? I to je danasnja Srbija.

Teofil Pancic (AIM)