TEL AVIV, GAZA I ... NAZAD

AIM JUNIOR Tirana

Sta trazi Nano na Srednjem Istoku? Ovo pitanje je postavljeno u Tirani na vest da je albanski premijer odlucio da ostavi za sobom tek zapocete nemire na KosOvu, da bi posetio Izrael i Gazu. Odavno predvidjena, ali pripremana bez potrebne protoklarne paznje koja zahteva poseta u zemlji intifade i sestokrake zvezde, turneja sefa albanske Vlade u Svetu zemlju, ostvarena je u klimi daleko od normalne zbog situacije kroz koju je prolazila Albanija.

Kriza na Kosovu, gde je vise od 80 osoba izgubilo zivote tokom intervencije srpske policije za samo nekoliko dana u nekim albanskim selima, zatekla je iznenadjenu politicku klasu u Tirani. Nekoliko puta su od Nanoove ekipe pristizale vesti o anuliranju te posete i isto toliko puta one su opovrgavane. Ipak, nisu to putovanje albanskog premijera ucinili problematicnim tada neocekivani dogadjaji, koliko agenda susreta i lista licnosti koje je sam Nano planirao da poseti. Putovanje Nanoa na Srednji Istok drugacije se moze smatrati i svojevrsnom "poluposetom".

U pocetku predvidjena da zapocne u Kairu i da se zavrsi u Dzedi, turneja albanskog lidera nije prosla ni kroz jedan od ovih gore navedenih glavnih gradova. Ako se u slucaju Egipta moze reci da su neke pojedinosti programa sabotirale sve, posetu kralju Fahdu, bez sumnje je pokvarila cinjenica da su se pred polazak u Saudijsku Arabiju Nano i njegovi ljudi zadrzali dve noci u Tel Avivu, kod starih neprijatelja arapskog sveta: Izraelaca. Faks koji je stigao iz albanske ambasade u Dzedi, doneo je vest da kralj nece na audijenciju premijera Nanoa, posto je "bolestan". Ako zeli, Nano moze da se sretne sa "nekim od princeva". Poruka pristigla iz daleka pravilno je procitana u kancelarijama albanske Vlade, ali je tada bilo vec kasno. Nano nije imao mogucnosti da bira, osim da anulira citavo sestodnevno putovanje. I on je ucinio suprotno od turskog predsednika Demirela. Dok je ovaj poslednji skratio svoju posetu Spaniji zbog kriticnog stanja na Kosovu, predsednik albanske Vlade je odlucio da otputuje iz Tirane tri dana, preuzimajuci tako na sebe rizik odlozenog neprisustva u veoma teskoj situaciji za njegovu zemlju.

Ali, sta se zapravo krije iza Nanoove zelje da bezuslovno otputuje u arapski svet i Izrael? Prvo, ova dva prostora treba posmatrati odvojeno, posto su takvi i interesi Albanije u vezi sa njima. Ne treba dakle uciniti gresku koju je nacinio albanski lider zeleci redom da poseti one koji svakodnevno medjusobno ratuju. Nekoliko godina ranije, 1992. godine kada se Albanija uclanila i Organizaciju Islamske Konferencije (OIK), mnogi su pomislili da ce tadasnji predsednik Salji Berisa iskoristiti islamsku kartu za koncipiranje jedne balansirane politike njegove zemlje, koja se nalazi na raskrscu izmedju Istoka i Zapada. Ovu geopoliticku igru je cinio uvereljivijom i rat u Bosni, u kojem se osecao jak uticaj arapskih zemalja iz Zaliva, koji su svojoj muslimanskoj braci na Balkanu pruzali podrsku i to ne samo recima.

Medjutim, gore navedena predvidjanja su se pokazala samo delimicno tacnim. Petro-dolari za koje su Albanci mislili da ce na njih padati kao kisa, u ime zajednicke vere u Alaha, ali i zbog geografskog polozaja Albanije, nisu se nikada dogodili. 1997. godine, Nanoova Vlada je zatekla u dokumentaciji drzavne administracije podatke o velikim sumama, koje su svakakva islamska udruzenja investirala u izgradnju kultnih obekata, na zdanja verske prirode, na finansiranje aktivnosti i institucija koje su propagirale islamsku veru, ali veoma malo podataka o ozbiljnim investicijama u privredi, obrazovanju, zdravstvu i kulturi. Od oko 1000 islamskih objekata, koliko danas broji Albanija, ogroman njihov deo je izgradjen novcem iz arapskog sveta, uglavnom od strane bogatih zemalja Persijskog Zaliva. Takva cinjenica nije bez znacaja, uprkos slabom verskom osecanju Albanaca i suzivotu bez problema triju vera: muslimanske, katolicke i pravoslavne. S druge strane, i politicka podrska koju je Tirana dobila od strane te zone globusa bila je mala i uglavnom koncetrisana na pruzanju podrske rezolucijama koje OUN usvajala oko dogadjaja na Kosovu. Moze se dakle reci da je od Berisinih nastojanja da izgradi razrusenu Albaniju tokom komunizma novcem od persijske nafte, ostao samo jedan neostvareni projekat.

Dolazak na vlast albanskih socijalista proslog juna, doneo je sa sobom i mnoga pitanja. Jedno od njih je bilo bez sumnje i spoljna politika koju ce bivsa koministicka vlada voditi i nacin na koji ce se ona odnositi prema vezama koje je vec bila uspostavila Berisina desna administracija. Posebno se cinila delikatnom perspektiva odnosa izmedju Albanije i OIK, koje su stalno napadali politicari iz redova leve opozicije pre dolaska na vlast, a kao izazivaca loseg imidza zemlje na Zapadu. Nova Vlada je odmah potvrdila tendenciju za distanciranje od OIK. Polako i bez mnogo buke, zvanicna Tirana je pocela da napusta tokom poslednjih deset meseci sve aktivnosti u okviru najveceg organizma islamskog sveta. U decembru, albanska delegacija na visokom nivou nije ucestvovala u radu Samita u Teheranu, dok je sada u martu, albanski ministar inostranih poslova Milo je odbio poziv za ucesce na ministraskoj konferenciji OIK koja se odrzava u Kataru. Upitani od strane diplomata islamskih zemalja u Tirani, predstavnici albanske Vlade cini se da su pronasli obrazlozenje za zahladjenje odnosa sa OIK. "Ne zelimo da saradjujemo sa organizacijama koje kao osnovu imaju versku Platformu", ovo je zvanican refren koji se danas moze cuti u albanskom glavnom gradu, kada se govori o OIK. Stavise, parlamentrana vecina kaze da uclanjenje u OIK nikada nije ratifikovano od strane Narodne Skupstine. Medjutim, nastvalja zvaniclna linija, Albanija zeli da izgradi intenzivne odnose na bilateralnom planu sa svakom od islamskih zemalja. Formula da se ne bi porusili svi mostovi...

Razloge za takvu politiku treba traziti u dva osnovna motiva. Prvo, danasnja pozicija je misljenja da ce se simbolika distanciranja od OIK, jednog koliko politickog toliko i verskog organizma, gledati sa naklonoscu od strane Zapada kao gest koji jos jednom potvrdjuje prozapadnu liniju novog kabineta kojim dominiraju bivsi komunisti, koji kao i ostale kolege postokomunistickog Istoka imaju kompleks prema Zapadu. Drugo, danasnja pozicija je sa strahom gledala na Berisine veze sa nekim posebnim krugovima islamskog sveta. Izmedju ostalog, sef tajnih sluizbi za vreme vlada desnice, optuzivan je zbog sumnjivih veza sa islamskim fundamentalistickim krugovima. I danas se govori da se on krije u nekoj od ovih zemalja.

U ovom kontestu, Nanoova poseta Srednjem Istoku ili tacnije njegova neostvarena inicijativa, zelela je uspostavljanje saradnje koja ce biti jednostavno ekonomskog karaktera. Jos jednom, kao i Berisa 1993. godine, Fatos Nano se nada da ce povuci investicije bogatih arapskih zemalja, kako bi stavio na noge drzavu kojoj je sada potrebno sve i od bilo koga. Medjutim, Nanoova inicijativa je naisla na negativan odgovor jos pre pocetka. Nezna se koliko je pri anuliranju poseta Kairu i Dzedi uticao susret sa Njetanjahuom i koliko je uticala politika zahladjenja sa OIK. Jedno je sigurno. Ako je u Tel Avivu Nano dobio neka obecanja o pruzanju pomoci od strane izraelske drzave, koja je uvek smatrala Albance narodom koji im je pruzio pomoc tokom Drugog svetskohg rata, predvidja se da ce sa arapskim svetom dijalog biti tezi. To iz razloga sto je aktuelno albansko rukovodstvo dosta investiralo u eliminisanju stvorenog imidza o Albaniji kao jednoj potencijalnoj islamskoj zemlji i koja bi mogla stvarati probleme na vratima hriscanskog sveta.

AIM Tirana Gent COCOLI