DA LI SE U TIRANI PLASE RATA?

AIM JUNIOR Tirana

Srpski masakri s pocetka marta u Drenici na Kosovu oslobodili su jak talas nacionalizma u Albaniji. Koincidencija u vremenu, dimenzijama i entuzijazmu masovnih protesta u Tirani i Skoplju pokrenula je i najuspavanije dilomate Zapada, podsecajuci ih da racuni o tezini albanskog faktora na Balkanu nisu uvek bili tacni. Varnicavi mitnig u Tirani koji je zajedno okupio dva smrtna politicka neprijatelja, Socijalisticku partiju na vlasti i Demokratsku partiju u opoziciji, zavrsen je poklicima "Hocemo oruzje". Ova militarna pozadina zvucala je donekle paradoiksalno u zemlji gde se u opticaju nalazi najmanje milion komada oruzja raznih kalibara opljackaih ih vojnih magacina, tokom proslogodisnjeg haosa u Albaniji. Stranac koji bi boravio u Tirani tog dana, mogao je zamisliti 60 hiljada demonstranata na glavnom trgu albanske prestonice, kako posle mitinga idu u vojne depoe da obuku uniformu i da o rame okace pusku ratnika i da zatim svi krenu put Severnog fronta. Dovoljno je dodati njima i Albance u Skoplju i postala bi to jedna brojna vojska koja krece da se pridruzi ratnicima na Kosovu. Medjutim, da li je istinita ova predstava i da li se plase rata u Tirani?

POLITIKA VAN MILITARNOG NACIONALIZMA

Veliko prisustvo demonstranata na trgu zbog Kosova i posebno neobicno stajanje rame uz rame predsednika Mejdanija i bivseg predsednika Berise, dva ljuta protivnika, bio je jasan signal da se miris baruta poceo osecati i u Tirani. Osim bola i solidarnosti sa masakriranim sunarodnicima na Kosovu, u Albaniji se svakako osecala i opasnost direktne pretnje ratnog pozara.

Govor Mejdania bio je odlucan, ali sa odabranim terminima kako bi se ocuvale poznate diplomatske linije. Takva je bila i pozicija zvanicne Tirane tokom svih ovih dana pod tenzijom, koje su inenzivirale dolaske diplomata na aerodromu "Rinas". I dok je Berisa, onako kako se i ocekivalo elekrizirao trg govorom emocionalnim nabojem, koji je toplo pozdravljen i od strane sledbenika vladine koalicije na mitingu. "Jedna nacija, jedan stav", u ustima Berise bio je veoma blizu jakom reagovanju ugrozenih Albanaca, nego rec koju je artikulisao Mejdani. Razumljivo je da polozaj u opoziciji daje mogucnosti Demokratskoj partiji da bude naprednija u njenim stavovima oko albanskih pitanja, dok iz razloga koji se mogu zamisliti, Vlada u Tirani mora da se striktno drzi diplomatskih okvira.

Ipak, ako se vratimo malo unazad, jucerasnja opozicija koja je danas na vlasti bila je mlaka, cak i u nekim slucajevima nema oko problema Kosova, dok su Berisi kao predsedniku ne jednom davali atribute nacionalistickog vodje. Toliko je dubok bio taj jaz da su brojni analiticari u velikoj meri povezivali pad vlasti Berise, sa njegovim stavom oko Kosova.

Novim politicarima koju su dosli na vlast 29. juna, ukljucujuci i Fatosa Nanoa, trebalo je relativno dugo vremena da sebi razjasne probleme izmedju Pristine i Beograda. To je i razlog sto je u evropskim diplomatskim krugovima bilo nekoliko sporadicnih reakcija, koje su iskazale strah od eventualnog uticaja Berise na Kosovu, koji po njima tamo moze da uzburka stvari. Ali, ovo svakako ne moze poljuljati ideju da sudbina moguceg rata ili mira u Albaniji zavisi u mnogo vecoj meri od pozicija Fatosa Nanoa i njegovog kabineta. Iako tenzije na Kosovu beleze svojevrstan pad, neprestalno pristizanje znacajnih zapadnih emisara u Albaniju i njihov brzi odlazak posle susreta sa premijerom su znaci da je opasnost od konflikta isto toliko prisutan kao na dan pocetka srpksog masakra.

U medjuvremenu, zvanicna Tirana je jasno stavila do znanja da zahteva snaznu intevenciju medjunarodne zajednice, kako bi primorala Beograd da sedne na ozbiljne pregovore sa Pristinom. Ako postoji neka tacka politike u Albaniji gde se sve strane potpuno slazu, to je upravo eliminisanje Tirane iz eventualnog oruzanog konflikta. Bivsi predsednik Berisa, poznat po ostrim i nepomirljivim stavovima prema njegovim politickim protivnicima na vlasti, mozda je po prvi i poslednji put javno branio Vladu odbacujuci sve spekulacije da se Albanija sprema za rat. To znaci da u Tirani ne postoji neka ozbiljna politicka pozadina koja bi dopinela paljenju moguceg konflikta. I to ne samo zbog sto se vojni potencijal Albanije predstavlja inferiornim u odnosu na srpsku vojnu masineriju, vec i zbog oslabljene stabilnosti zemlje usled proslogodisnjih nemira.

PRETNJA UGROZAVANJU RAVNOTEZE MIRA

Istina je da se Albanci s ove strane granice ne isticu jakim nacionalistickim osecanjima, koja bi mogla stvoriti predstavu o spremnoj gomili da krene u rat za Kosovo. U vreme statusa kvo laznog mira na Kosovu, Albance koji su pokazivali iole vece interesovanje za ono sto se desavali u Pristini, mogli su se poimenice nabrojati. U medjuvremenu, sada postoji velika masa ljudi koja o veoma slozenom problemu Kosova hladno rezonuje, kao o problemu njima veoma bliskom. U Albaniji postoji i jedan mali sloj, koji se pod uticajem antikosovarske kampanje poslednjih godina, moze smatrati gotovo u potpunosti van albanskog nacionalnog problema, to su ljudi koji su posmatrali Kosovo isto kao i Bosnu. Ovaj potencijal stvara utisak nedostatka neke baze za paljenje ratnog fitilja u Albaniji. Medjutim, vanredno pristustvo protestanata na mitingu u Tirani, govori o kvarenju ove ravnoteze, posto se na njemu moze potvrditi neprisustvo samo malog sloja kosmopolita. Vise nego od konstatacije da je pravda na njihovoj strani, Albanci su prepunili trgove Albanije podstaknuti i instinktom odbrane od zajednicke pretnje. To znaci da se Albanci osecaju pogodjenim od istog faktora koji je masakrirao zene i decu u Drenici. Ubedjeni da su njihovi sunarodnici bili zrtve etnickih ciscenja u Albaniji ljudima nije tesko zamisliti rat koji mogu zapoceti isti agresori i protiv njih.

U Albaniji se konflikt percipira na razne nacine, ali u svim prilikama kao nepozeljan i zato je reakcija Albanaca vise reakcija protiv rata. Nije slucajnost to sto je i najravnodusniji sloj oko nacionalnog pitanja u Albaniji, podigao svoj glas zbog mogucih posledica konflita. Razni analiticari su istakli kao ozbiljnu pretnju mogucnost dolaska vala izbeglica sa Kosova u Albaniju. Dakle, i u slucaju kada bi Albanija izbegla angazovanje u direktnom konfliktu, njoj bi isto tako pretile njegove posledice, isto tako uzasne koliko i rat.

U vreme kada se u Drenici nastavljaju vojno -policijske operacije Srba, albanska stampa je bila veoma osetljiva na sve vojne ili policijske pokrete na granici sa ostatkom Jugoslavije. Novine su govorile o pojacanjima Srba na glanici sa Albanijom i o stvaljanju u pripravnost albanskih vojnih snaga na Severu. Preuvelicavanje koje je stampa cinila ovim operacijama, pokazuje i o svojvrsnom alarmu u porastu u Tirani, zbog mogucnosti obuhvatanja u ratnom pozaru.

Medjutim, svakako, u Albaniji se svi plase oruzanog konflikta i u potpunoj su manjini glasovi militantnog nacionalizma. Veze sa Kosovom u Albaniji su slabije nego u Makedoniji, gde Albance osim jakih rodbinskih odnosa, medjusobno povezuju i iste politiclke sudbine, nekada pod Jugoslavijom, a sada pod dvema drzavama koje oni smatraju neprijateljskim. I otuda i predstava mase koja ubrzano ide da se naoruza u vojnim kasarnima u Tirani i nije tako istinita, ali sve se moze promeniti u slucaju da se na Kosovu umesto pregovarackog stola ponovo priblize bajoneti Milosevicevih policajaca i vojnika. Ako bi granicu Albanije presli karavani hiljade ocajnih izbeglica, otaranih iz njihovih kuca na Kosovu, nista vise nece biti nemoguce.

AIM Tirana Astrit PATOZI