ALBANIJA U JAMI I ALBANSKI IZAZOV

U poslednje vreme se u SAD uspesno prikazivao film "Wag the dog". U filmu je prikazan jedan americki predsednik suocen sa seksualnim skandalom koji zeli bezuslovno da prikrije, jer je na pragu izbora. Nacin izlaska iz njega predlozen od strane njegove sekretarice je proglasavanje rata. "Ali kome?"- pita predsednik. "Albaniji", kaze ona. "Ali, oni nam nista lose nisu uradili". "Oni nam ni dobro nisu ucinili".

I na taj nacin, posredstvom manipulacija sa medijima u SAD uspeva da se stvori utisak ratnog stanja sa Albanijom (nekolicina ludih albanskih terorista su opljackali nekoliko nuklearnih glava i time ugrozavaju SAD itd., itd.". Amerikanci zaboravljaju za seks skandal i predsednik biva ponovo izabran.

U Engleskoj je jedan poznati komicar otvorio rubriku sa sentencama i izrekama bez smisla, a koje teraju na smeh i koje je nazvao "albanske mudre izreke". U Italiji Indro Montaneli i jedna grupa intelektualaca su stavili u opticaj, preko stampe, ideju da je Albanija vestacki stvorena od strane Italije i Austrije pocetkom veka i da je to bila greska, posto ovaj narod ne ume da sam vlada.

Ovaj imidz o Albaniji, gde se Albanci predstavljaju iracionalnim do apsurda, stvoren je posle dogadjaja od prosle godine. Simbol Albanca od 1997. godine postaje covek sa kalasnjikovom koji puca u vazduh bez razloga i ni u koga. Ako je Bosna bila razumljiva za Zapad, ono sto se desilo u Albaniji ostalo je mnogo mutnije i iracionalnije. U Bosni su se tenkovi koristili za ratovanje, da bi se napadao neprijatelj. A u Albaniji ukradeni tenkovi korisceni su kao bezbedni taksiji od napada pljackasa, a ponekada i kao decije igracke.

Ova groteskna vizija, kulminantna tacka balkanske iracionalnosti, ipak ima svoju logiku. Albanija ipak ima svoju posebnost u poredjenju sa ostalim balkanskim zemljama, ali i zajednicke tacke. Posebnost postkomunisticke Albanije u poredjenju sa ostalim balkanskim zemljama je u tome sto je ona dozivela totalni kolaps ne samo komunizma, vec i nacionalizma, i vere.

Nacionalizam nije funkcionisao u Albaniji kao u Srbiji ili Hrvatskoj, iz dva razloga: Zbog toga sto Albanci nemaju posebno jako istorijsko pamcenje i zato sto je nacionalkomunisticki rezim Envera Hodze u ime nezavisnosti i nacionalnog ponosa pretvorio Albaniju u istinski zatvor za Albance. Isto tako, ovaj rezim je eliminisao '60-tih godina i verske institucije. Razumljivo, to je uspeo postici jer se Albanci ne isticu ni dubokim verskim osecanjima.

50 godina komunizma, nametnulo je Albancima jednu zajednicu gde su veze sa "drugima" pretvorene, neretko, u pravu torturu. Bila je to neka vrsta ekstremnog komromisa drustva u gvozdenoj kosulji ideoloigije i totalitarnog sistema. Pad komunizma bila je razuzdana eksplozija koja je rasturila i razbila albansko drustvo kao nigde. Ono sto je ostalo jos uvek nerazgradjeno u organizaciji albanskog drustva bila je najprimitivnija institucija, institucija porodice ili krvnog srodstva, iako je i ova institucija dozivela svoje razdore. Osim obaveza prema porodici ili krvnom srodstvu za Albance postoje "drugi", prema kojima ne osecaju nikakvu obavezu. Drustvo koje je ostalo na ovom stadijumu je drustvo gde je zlocin prema "drugom" veoma moguc i skoro prihvatljiv.

Ovo objasnjava razloge zbog cega su Albanci poceli masovno da beze sa svojim porodicama van drzave, zasto su vlastodrsci poceli da razmisljaju samo o tome kako ce napuniti svoje dzepove, zasto su oni koji su stvorili piramide pokrali citav narod bez ikakvog osecanja drustvene odgovornosti.

Ovo objasnjava ekstremnu neodgovornost koja se pojavila tokom proslogodisnje krize u dva oblika, svaki dramaticniji od drugog: S jedne strane neodgovornost politicara, njihova spremnost da ruse zemlju za ocuvanje vlasti i s druge strane, neodgovornost naroda prema zajednickim vrednostima, njegova nesposobnost da se organizuje u odbrani skola, banaka, bolnica, mostova, muzeja, dakle onih stvari koje cine da se gomila individua ili porodica naziva zajednicom. U toku samo tri meseca u Albaniji je ubijeno oko dve hiljade osoba i za takoreci ni za jednog od njih se ne moze reci da je ubijen zbog nekog drustvenog ideala.

ALBANSKI IZAZOV

Posto su prosli anarhicnu krizu iz prve polovine

1. godine, Albanci se jos uvek nalaze u velikoj jami koju je stvorila ta eksplozija, dosta neorganizovani i dezorijentisani. Izlazak iz jame za veliku vecinu jos uvek znaci bezanje sa celom porodicom iz Albanije i integrisanje u organizovane strukture zapadnog drustva.

Suocena sa ovim stanjem, politika je jos uvek nemocna. Novi politicari na vlasti su bez sumnje mnogo odgovorniji i mnogo racionalniji, oni ne otezavaju Albancima zivot u jami. Medjutim, u danasnjoj albanskoj politici nedostaje nadahnuce ili motivacija da se oni izvuku iz jame, nedostaje politika koja bi ljudima vise ozivela veru u njihovu buducnost i buducnost njihove zemlje, vise energije, vise ljubavi i odgovornosti kako za druge tako i rad koji obavljaju. Ova politika se odnosi na to kako da se poveca senzibilnost prema zemlji, senzibilnost za one Albance koji se drogiraju, koji ostaju bez skole, koji se utapaju u more u nastojanjima da predju Otrant, osetljivost za lepim albanskim pejzazima koji svakodnevno postaju ruzniji, za istorijskim vrednostima koje se pljackaju i ruse? Za Albance ovo se u biti odnosi na potrebu obnove njihovog porusenog identiteta i digniteta.

S druge strane, albanska politika ne zraci takvom inspiracijom. Jezik kojim se koriste politicari je suvise tehnokratski i suvise apstraktan da bi u narodu pobudilo to nadahnuce. Ipak, kada se postavljaju zahtevi za nekom inspirativnom politikom, onda treba imati u vidu dva pitanja: Prvo - cime bi se mogli nadahnuti Albanci u ovo vreme kada se duh organizovanosti i senzibilnosti ne moze izgraditi oko neke ideologije, neke vere ili oko jedne individue, kada se zna da su istorijski ta nadahnuca dolazila na osnovama ideologija, bile one verske, nacionalisticke ili komunisticke i koje su obavezno donosile neprestalne autoritarne rezime?

Treba istaci da zivimo u vreme kada i Zapad oskudeva u motivima inspiracije.

Albanija, sto se tice bliske proslosti, ima zajednickog sa vecinom balkanskih zemalja - kolaps komunizma, a sto se buducnosti tice - san o izgradnji civilnog drustva. Medjutim, ako se u ostalim balkanskim zemljama postkomunisticki izazov odnosi na to kako da se predje iz jednog drustva koje se oslanja na nacionalisticki kolektivizam u jedno civilno drustvo, albanski izazov je sasvim drugaciji: on se odnosi na pitanje kako da se predje sa krvnog srodstva u civilno drustvo, a ne zaustvaljajuci se na nekoj kolektivnoj organizaciji zasnovanoj na nacionalizmu ili integralizmu.

Da li je moguce tako nesto ili pak cinjenica sto albansko drustvo nije prezivelo perod nacionalizma, njega primorava ili da to razdoblje bezuslovno predje ili da bankrotira ne uspevsi da zazivi epohu demokratije, pluralizma i multikulturalizma? Ovo je veliko pitanje koje se danas postavlja pred politicarima, intelektualcima, klericima i pred novom albanskom ekonomskom elitom.

AIM Tirana Fatos LUBONJA