BITKA ZA PRESTIZNE FIRME

Privatizacija u Srbiji

Zakon o privatizaciji drzane i drustvene imovine, i pored instituta besplatnih akcija predvidja da se privatizacija 75 najvecih firmi obavi po posebnom vladinom programu. To je izazvalo pravu jagmu u strankama i medju uticajnim pojedincima za sticanje sto boljih pozicija u predstojecoj raspodeli imovine. U zakonskoj regulativi nepravda je ucinjena i prema naslednicima, kao i onima koji su radili u predstavnistvima republika bivse SFRJ, a takvih je (jednih i drugih) vise od 800 hiljada.

AIM, BEOGRAD, 20. 3. 1998.

U senci burnih dogadjaja na Kosovu, u Srbiji je zapoceo proces privatizacije, koji dosta zavisi od resavanja kosovske krize. Razlog su najavljene sankcije Srbiji, ukoliko ne postuje pravila medjunarodne zajednice da albansko pitanje na Kosovu resi politickim dijalogom. Sankcije, izmedju ostalog, obuhvataju uskracivanje financijskih kredita u postupku privatizacije. Bez kredita Srbija nema kome da proda svoju imovinu, odnosno da privatizacijom dodje do finansijskih sredstava koja su joj neophodna za privredni razvoj. U pitanje je dovedeno i davanje koncesija stranim investitorima kod kojih slabi interesovanje da udju u poslove gde su nestabilne politicke prilike.

I bez kosovske "hipoteke" privatizacija u Srbiji izaziva prilicna podozrenja, jer u Zakonu kojim se regulise ova materija ima dosta supljina, pa u javnosti postoji opravdano strahovanje od mogucih zloupotreba. Drzavna i drustvena imovina, koja je predvidjena za privatizaciju procenjena je na 100 milijardi DEM. Dovoljna su i "mala" odstupanja, pa da u prelasku kolektivne imovine u privatne ruke neko "omasti brke", a drugi ostane "kratkih rukava".

S obzirom da za proces privatizacije nisu stvoreni neophodni pravno-sudski preduslovi, koji bi garantovali fer plej, na povrsinu izbijaju pokusaji da se u proces privatizacije udje sa sto boljih startnih pozicija. Njih, naravno, odredjuje drzava, odnosno njene institucije, pre svega republicka Vlada, pri kojoj se, pored ostalog nalazi i Agencija za procenu vrednosti imovine namenjena privatizaciji. Po mnogima kljuc privatizacije nalazi se u spomenutoj Agenciji, koja svojim procenama moze da stimulise, odnosno obeshrabruje potencijalne kupce, zavisno od toga ko se pojavi u toj ulozi.

Zbog toga nije nimalo nevazno kako ce izgledati buduca Vlada Srbije, koju treba da sastavi dosadasnji premijer Mirko Marjanovic. U tome i treba traziti jedan od razloga sto Srbija, ni sest meseci posle odrzanih parlamentarnih izbora, jos nema novi ministarski kabinet.

I dok sastavljanje Vlade nalikuje na trgovinu medju parlamentarnim strankama, iza scene se vuku potezi, s namerom da se na samom startu zauzme sto bolje mesto. I sam Zakon napravljen je u stilu slogana "ko blize vatri...". Njime je predvidjeno da ce se najvece firme privatizovati po posebnom vladinom programu, a to znaci da ce najbolje izglede imati oni koji su u njoj ili barem s njom na "vezi".

Program posebne privatizacije obuhvata 75 najvecih srpskih firmi, od naftne industrije, elektroprivrede, pa do cementara i proizvodjaca cigareta. Ovaj paket je u javnosti vec nazvan "ministarskim", jer se smatra da ce njegova sadrzina, pre drugih, da bude dostupna clanovima Vlade, manje kao kupcima, a vise kao ljudima koji ce u ulozi prodavaca imati pogodnosti.

Pod plastom, brige za drzavnu i drustvenu imovinu vodi se bitka za zauzimanje, kako ministarskih mesta, tako i kljucnih polozaja u upravnim odborima preduzeca koja ce biti izlozena prodaji. Tako je protelih dana u Naftnoj industriji Srbije obavljena smena predsednika upravnog odbora ove firme. Novi predsednik upravnog odbora postao je Zivko Sokolovacki, jedan od funkcionera iz rukovodeceg vrha JUL-a . Ova partijska koalicija, na cijem celu se nalazi supruga predsednika Jugoslavije, drzi kljucne pozicije i u Elektroprivredi, gde su direktor i predsednik upravnog odbora njeni istaknuti clanovi.

Mesta predsednika upravnih odbora velikih firmi su najprimamljivija, pa ima primera da pojedini visoki funkcioneri Socijalisticke partije istovremeno obavljaju ove funkcije u desetak takvih tela. Pored solidnih primanja ona donose i pogodnosti u odlucivanju. Da u tom procesu osvajanja sto veceg broja dobrostojecih firmi dolazi do ostrih sukobljavanja, kako izmedju stranaka, tako i na pojedinacnom planu, ukazuju ucestala hapsenja krupnih "zverki", koje su do skora bile nedodirljive. Ocigledno je da su apetiti puno veci od imovine koja treba da se privatizuje.

I dok se u vrhovima stranaka vodi "rat" oko masnog zalogaja, dotle siromasnije firme vladajuci slojevi gotovo nude na poklon: takva imovina ne vredi nista dok se u nju ne uloze velika sredstva. Zakon nije imao dovoljno razumevanja za sve kategorije stanovnistva, jer je gotovo pola miliona ljudi izuzeo od prava na poklonjene akcije. Zakonom je predvidjeno da svaki zaposleni ima pravo za svaku godinu rada, na 400 DEM poklonjenih akcija, koje ne moze da otudji u narednih pet godina.

Pored toga njima se priznaje i 20 odsto popusta na kupovinu akcija. Zakon, medjutim, mnoge iskljucuje da koriste pravo na poklonjene akcije i njihovu kupovinu s popustom. Najavise su osteceni oni koji su bili zaposleni u predstavnistvima preduzeca iz drugih republika nekadasnje SFRJ. Ovakav pristup objasnjen je primenom inistituta reciprociteta, jer su tako postupile i druge republike, koje su u sporu oko podele imovine nekadasnje zajednicke drzave.

Svaka od njih strahuje da svojim drzvljanima, koji su radili u predstavnistvima firmi iz drugih republika omoguci pravo na besplatne akcije, a u buducoj sukcesiji ce morati da nadoknadjuje pravu vrednost imovine koja je ostala na njenoj teritoriji. Zbog toga ce, kako se procenjuje, oko milion ljudi, s prostora bivse Jugoslavije, ostati u neravnopravnom polozaju u odnosu na svoje sunarodnike, iako su i oni svojim radom stvarali i povecavali drustvenu i drzavnu imovinu. Nije iskljuceno da se ova kategorija ljudi, pojavi, u posebnoj ulozi, pred medjunarodnom arbitrazom koja treba da resi pitanje nasledjivanja imovine bivse SFRJ od strane njenih nekasnjih republika.

Na kupovinu akcija s popustom moci ce, prema Zakonu o deviznoj stednji, pripremljenom u saveznoj Vladi, da racunaju gradjani kojima je drzava potrosila deviznu ustedjevinu. Stedisama ce biti ostavljeno na izbor da li ce sa svojim praznim deviznim racunima kupovati akcije ili ce se opredeliti da na isplatu svoje ustedjevinu cekaju 12 godina, kada dospeva poslednja rata. Naravno, pod uslovom da drzava postuje Zakon, koji treba uskoro da bude usvojen u saveznom parlamentu.

Od "privilegije" na besplatne akcije i njihovu kupovinu uz popust iskljuceni su naslednici umrlih, koji bi, da su zivi, imali pravo na pogodnosti koje predvidja Zakon. S obzirom da se radi o licnom pravu, po misljenju mnogih pravnika naslednike nije trebalo iskljucivati iz nasledstva svojih predaka.

Iz svega proizilazi da ni "mrvice" nisu podeljene na pravedan nacin. Ostecenima je jedino preostalo da se tese time sto ne znaju da li bi im poklon jos vise pogorsao ionako tezak financijski polozaj, jer osim cetiri do pet hiljada tzv. ocuvanih predizeca, koja mogu vlasnicima da donesu dividendu (dobit), a takva su vec privukla poglede uticajnih, sve ostalo nalikuje na pocepanu vrecu.

Ratomir Petkovic (AIM)