NACIONALNA MANJINA ILI ETNICKA GRUPA?

Romi u SRJ

AIM, BEOGRAD, 13. 3. 1998.

U senci dramaticnih dogadjanja na Kosovu gotovo sasvim je nestala iz fokusa medijskog interesovanja inicijativa Kongresne partije Roma, koja trazi podrsku za uspostavljanje statusa nacionalne manjine za Rome u SR Jugoslaviji. Inace, ova partija je prilicno mlada na politickoj sceni Srbije i SRJ - osnovana je

1. maja 1997. u Beogradu i deklarise se kao opoziciona partija centra, a njen predsednik je Dragoljub Ackovic, novinar i publicista.

Kongresna partija Roma i Udruzenje Roma u SRJ organizovali su potpisivanje peticije, kojom se trazi da se u ustavima republika i Ustavu SRJ utvrdi status nacionalne manjine "za preko 800.000 pripadnika ovog etnosa u SRJ" (prema popisu iz

1. godine u SRJ ima znatno manje onih koji se izjasnjavaju kao Romi - 143.519 ili 1,4 odsto). Inicijatori ove akcije ocekuju da ce do Svetskog dana Roma 8. aprila prikupiti milion potpisa i da ce ova ideja dobiti podrsku pripadnika ostalih nacija. Ackovic je najavio da ce se obratiti UN i organizacijama za zastitu ljudskih prava u svetu, ukoliko se posle predaje zahteva predsednicima republika i SR Jugoslavije ne preduzmu odgovarajuce mere.

S obzirom na karakter same inicijative i sustinu problema s kojima se suocavaju Romi, kao i na opstu politicku situaciju u SRJ, moze se reci da su visestruki izvori i motivi pokretanja inicijative.

Najpre, opsti socijalni polozaj Roma svakako da vapi za nekom politickom akcijom koja bi uticala na poboljsanje tog polozaja. Pokretaci ove inicijative smatraju da bi promena formalno-pravnog statusa doprinela tom poboljsanju, te da je ranije oznacavanje Roma kao etnicke grupe u ustavima republika i pokrajina (izuzev BiH gde su se oznacavali narodnoscu) bio jedan od razloga nedovoljne paznje koja im se posvecivala.

Zatim, neusaglasenost srpskog i crnogorskog Ustava sa Ustavom SRJ, koji, pored toga, koriste i razlicite termine za pripadnike nevecinskih naroda: nacionalne manjine, narodnosti, nacionalne i etnicke grupe. Ocigledno je da pravni sistemi SRJ i njenih federalnih clanica prihvataju cinjenicu postojanja manjina, ali oni ne samo da ih razlicito uredjuju, terminoloski oznacavaju, nego ih uopste i ne definisu: niti opstom, apstraktnom definicijom, niti taksativnim nabrajanjem. Iz toga proizilaze i mnoge nedoumice i nesuglasice.

Ustav SRJ (april 1992.) operise kategorijama narodi i nacionalne manjine, ali ne i kategorijom etnicka grupa. Pa se postavlja pitanje da li se Romi, pa i Cincari, Goranci, Vlasi smatraju nacionalnim manjinama ili se, kao etnicke grupe, izostavljanjem iz Ustava, za njih ne predvidjaju prava predvidjena pripadnicima nacionalnih manjina. Iako ne postoji opsteprihvacena definicija nacionalnih manjina, uobicajeno je da se pod nacionalnim manjinama podrazumevaju pripadnici nacionalne grupe cija se maticna nacija nije drzavno konstituisala. Dakle, formalno uzev, tim terminom nisu obuhvacene one manjine koje nemaju maticnu drzavu.

S druge strane, termin narodnost koji koristi Ustav Srbije (1990.) je ideoloski, preuzet iz ustavnog sistema bivse SFRJ, tada stvoren da bi podupro koncept bratstva i jedinstva, odnosno ravnopravnosti, ali uvodjenje tog termina nije razresilo mnogobrojne probleme, nego ih je samo prikrilo, izrazavajuci samo opstu pripadnost jednom narodu. Iako je termin razlicit, problem je identican onom u Ustavu SRJ, jer se ne pravi razlika izmedju narodnosti i etnickih grupa, a i ne oznacava se ko je pripadnik narod niti se definise sta je to narodnost.

Ustav Crne Gore pored nacionalnih, pominje i pripadnike etnickih grupa i potpuno ih izjednacava u pravima. Dakle, pravi se razlika, ali ta razlika nije osnov bilo kakve diskriminacije. Najzad, jedan od izvora i motiva za pokretanje ove inicijative svakako je i zelja da se promovise novonastala etnicka stranka koja pretenduje na dobijanje romskih glasova.

Ostaje dilema da li bi Romi u SR Jugoslaviji, odnosno u njenim federalnim jedinicama, resili ili barem lakse resavali zivotne probleme svoje etnicke zajednice ukoliko bi se izborili za status nacionalne manjine ili je inicijativa za dobijanje statusa nacionalne manjine samo nacin da se medju sunarodnicima promovise politicka organizacija i dobije na politickoj tezini. Mozda je procena pokretaca inicijative da ce se desiti i jedno i drugo?

Konsensus medju Romima o tom pitanju ne postoji. Nije li potrebno pre pokretanja takve inicijative proveriti raspolozenje samih Roma? Da li Romi uopste zele tako nesto i da li je peticija nacin da se to raspolozenje proveri? Sta ako ne bude najavljenih milion potpisa? Da li su izbori, bilo lokalni, republicki ili savezni, meritorniji pokazatelj opredeljenosti za ideju formalnog uspostavljanja statusa nacionalne manjine ili mozda neki opste-Romski izbori (plebiscit) na kome bi Romi izjasnili sta o toj ideji misle?

Ako Romi postanu nacionalna manjina na papiru, najverovatnije se nista samim tim u stvarnom zivotu nece promeniti, cak ni polaziste za poboljsanje stanja i odnosa sa vecinskim narodom. Primerenije je, cini se, raditi na resavanju konkretnih problema i poboljsanju socijalnog polozaja: zravstvo, obrazovanje, zastita kulturnog identiteta i tradicije... Razvoj posebnosti i kulturne tradicije, uz uvazavanje preovladjujuceg sistema vrednosti i nacina zivota, ne mora biti skopcan sa formalno-pravnom promenom statusa. Polozaj Roma zavisice mnogo vise od konkretnih politickih akcija, nego od formalno-pravnih resenja. Kroz zalaganje za resavanje konkretnih problema i sama stranka bi se legitimisala kao izvoriste politicke elite sposobne da profilise interese Roma.

S druge strane, ukoliko bi se insistiralo na statusu manjine u nepovoljnim politickim uslovima, pretila bi opasnost da se pitanje statusa Roma ispolitizuje i otvori mogucnost jacanja antagonizama i netrpeljivosti: kako sa vecinskim narodom, koji bi u zahtevima za promenom statusa mogli videti "neprijateljski cin" (iako to objektivno i nije), tako i sa manjinama koje u brojnim Romima dobijaju ne samo konkurenta u raspodeli zajednickog budzeta nego i manjinu ciji problemi postaju prioritet i koji je lakse resavati, s obzirom da nemaju pretenzija na sopstveni teritorijalno politicki okvir u kojem bi resavali probleme, jer su rastrkani po celoj drzavi, odnosno nisu homogeno naseljeni na odredjenoj teritoriji.

Problem Roma u SRJ je najpre socijalno-politicki, pa tek onda ustavno-pravni i tako mu treba i prici. Cini se da je u resavanju problema Roma u SRJ bolje krenuti od resavanja pojedinih konkretnih pitanja i problema kao sto je, na primer, standardizacija jezika, bez koje nema adekvatnog obrazovnog sistema, uz jacanje kulturne i politicke elite koja ce biti promoter nacionalne svesti. Istovremeno, u procesu uskladjivanja republickih ustava sa Ustavom SRJ insistirati na izjednacavanju prava etnickih grupa (ili zajednica) sa pravima nacionalnih manjina. Time bi se, s jedne strane, napravila samo formalna, terminoloska razlika medju manjinama koje imaju zemlju maticu (nacionalne manjine) i etnickih manjina bez zemlje matice (etnicke grupe ili zajednice), ali bi, s druge strane, etnicke grupe (zajednice) u sustinskom pogledu, u pogledu ostvarivanja prava i sloboda bile potpuno izjednacene sa pripadnicima nacionalnih manjina, kao sto predvidja Ustav Crne Gore.

Zoran Lutovac (AIM)