U TIRANI: DIPLOMATIJA I NACIONALIZAM?

Iako pitanje Kosova nikada nije bilo lako i jasno koncipirano unutar albanskih drzavnih granica, ovoga puta ono je palo kao bomba medju drugim bombama. Albanija koja jos uvek nije sigurna da je prevazisla "rat sa sobom", iznenada je ugledala sebe na pragu jednog novog rata kudikamo ostrijeg i neljudskijeg: na pragu njenog rata sa Srbima, o kojima prema balkanskoj tradiciji, u najmanju ruku jos od srednjeg veka, je pothranjivana predstava putem predanja i brojnih narodnih pesama da su oni neprijatelji, zli, osvajaci, dosljaci. Utoliko vise sto se scene rata u Bosni jos uvek mogu gledati na TV ekranima.

Iznenadjenje Albanaca, koji su se toliko puta iznenadjivali, ovoga puta su za to ima dva razloga. Prvi razlog je bez sumnje sama osmogodisnja mirna politika lidera Kosova Rugove, koja iako se cesto osporavala, uopste je smatrana kao najbolji nacin da se bude dalje od rata. Drugo, zato sto je uvek kosovski problem smatran dalekim problemom. To i kao posledica stalne razdvojenosti nacije: jos od stvaranja prve albanske drzave, 1912. godine, Kosovo nije nikada bilo administrativni deo maticne drzave. Ova podela je posebno produbljena tokom komunistickog rezima, kada je izuzev poslednjih godina gotovo bilo zabranjeno i govoriti o Kosovu, a posebno o odnosima.

I kao da nije dovoljna ova predistorija odnosa, Albanija sama osim potpunog ekonomskog kolapsa dozivela je i potpuni kolaps drzave, a zajedno s njom i jakih struktura, tj. vojske, policije, tajnih sluzbi itd; njom vlada politicka klasa u potpunom medjusobnom neprijateljstvu i koja se najvise bavi medjusobnim optuzbama, prema nekom balkansko - koministickom mentalitetu: kao strani placenici. Optuzbe berisista upucune Nanou bile su jasno artikulisane i takoreci zvanicno: on je smatran covekom koji je prodao Kosovo i albansko pitanje uopste Grcima, dok su o Berisi, iako nikada zvanicno artikulisane vec podrazumevane i najcesce izrecene u krugovima bliskim Socijalistickoj partiji ili njegovim protivnicima, koji su naspustali Demokratsku partiju, govorili kao srpskom spijunu. To se oslanjalo na cinjenicu da je njegova supruga polucrnogorka i da je on dugo podrzavao mirovnu opciju Rugove.

Manjevise u ovakvoj se atmosferi nalazila Albanija kada su pristigle prve vesti o srpskim masakrima u Drenici.

Prve reakcije albanske politike, bile su blede, uglavnom zbog nedostatka informacija, ali i zbog nespremnosti. To iz cinjenice sto je malo pre toga Berisa u otvorenoj suprotosti sa zvanicnom albanskom politikom, kosovskom i medjunarodnom podrzao aktivnosti Oslobodilacke vojske Kosova, sto je pod medjunarodnim pritiskom posle nekoliko nedelja bio primoran da ih povuce, nazivajuci ih Arkanovim ljudima. Medjutim, ako su se nezavisna sredstva masovnih komunikacija ili ona bliska vladinoj koaliciji, sada vec potpuno liberalizovale, u Albaniji pokazale obazrivima i odmerenima u svojim stavovima, one Berisine Demokratske partije, bez ikakvog dvoumljenja, zauzele su borbeni poziciju: Po ceo dan su emitovali muziku sa Kosova i pateticne izjave o spremnosti ulazenja Albanaca u rat i tako dalje. One se nisu libile da sve sto se tih dana desavalo u Drenici ocene kao direktnu posledicu susreta Nano - Milosevic, gde je "Nano potpisao prodaju Kosova".

Premijer Nano je u pozajmljenom zapadnjackom stilu izasao pred novinare da da izjavu, u kojoj je zapala za uvo samo jedna stvar: bila je predugacka. Bilo je otvoreno jasno da ce ovoga puta, kao sto je njen premijer i obecavao, albanska Vlada reagovati na jedan sasvim drugaciji nacin, ne populisticki i u starom stilu, vec institucionalno: njen ministar inostanih posova Paskal Milo, koristeci priliku tokom posete Nemackoj, da poveca senzibilnost u toj zemlji, odlazi u Francusku da bi se susreo sa njegovim homologom, dok predsednik Republike Rexhep Mejdani pise pisma Kofi Ananu i predsednicima glavnih svetskih zemalja. Bez sumnje, najintenzivniju kancelarijsku aktivnost je imao Nano, koji je bio u stalnim telefonskim kontaktima sa sefovima diplomatija susednih zemalja i njihovim premijerima, ali i sire.

Ali, uporedo sa diplomatijom, delovao je i nacionalizam. Tokom vanredne sednice albanskog Parlamenta, posvecenoj situaciji na Kosovu, gde su izvestaje podneli i ministar unutrasnjih poslova, ministar odbrane i drzavni sekretar za inostrane poslove, mala grupa poslanika Demokratske partije, na celu sa bivsim predsednikom Berisom, pojavila se u salu Parlamenta posle visemesecnog odsustva i zatrazila je da da izjavu. Izjava Berise bila je odmerena u konstatacijama, ali ne i u intonaciji. Na samom kraju, Berisa je izjavio da poziva albanski Parlament na glavni trg na manifestaciju pod parolom "Jedna nacija, jedan stav". Rukavica izazova je bacena. Predsednik parlamentarne grupe socijalista i kasnije i sam predsednik Parlamenta pozitivno su odgovorili na poziv Berise. Prema izvestajima u stampi, on je cak istrajavao na tome da bude prvi govornik na mitingu, sto nije prihvaceno do strane ostalih. Za razliku od prethodnih prilika, glavni trg u Tirani bio je prepun. Predvidjeno takmicenje u nacionalizmu, kao da je ugaseno mirnim tonovima predsednika Mejdanija i predsednika Parlamenta, socijademokrate Djenusija, iako priblizavajuci se tribini, Berisa je skandirao u svom populistikom stilu: "Kosova, Kosova!". Palo je u oci Nanoovo neucestvovanje na mitingu, koji se zadovoljio govorom na televiziji na redovnoj sednici Vlade. Culi su se i povoci od strane raznih grupa: "Hocemo oruzje, hocemo oruzje!".

Stekao se utisak da je nacionalno pitanje postalo razlog za prevazilazenje postojeceg zahladjenja medju albanskim politickim partijama, iako se jos uvek ne moze reci da se to i desilo, posto brojni analiticari uvidjaju da je to jednostavno bio pokusaj Berise da pridobije na brzinu izgubljeni teren, kao sto predstavlja i nastojanje drugih partija da Berisi ne prepuste zastavu nacionaliste, zastava se u zavisnosti od situacije veoma lako u ovim krajevima moze pretvoriti u ratnog konja za pridobijanje vlasti.

U medjuvremenu, vesti o intenzivnoj medjunarodnoj aktivnosti Olbrajtove, hitan sastanak Kontakt grupe, njena ozbiljna upozorenja, bez obzira na nepotpisivanje deklaracije povodom dve tacke od strane ruskog zamenika ministra inostranih poslova, naisle su na dobar prijem sa obe strane granice, kod Rugove i kod albanskog ministra inostranih poslova, iako kako je receno: od nje se vise ocekivalo, pa i konkretne vojne akcije.

Znacajno je reci da je bilo iznenadjujuce ucestvovanje Grcke u usvajanju Deklaracije balkanskih drzava, gde se zahteva od Milosevica ne samo da zaustavi nasilje i represiju, vec da sedne za pregovoracki sto sa vodjstvom Kosova o njenoj autonomiji. Izjava ovih drzava u Tirani se ocenjuje kao nagrada za novu i otvorenu politiku Nanoa u Beogradu. Kao posedica te nove politike, isticu analiticari u Tirani je i odluka za hitno odrzavanje sastanka NATO na nivou ambasadora, na predlog Vlade u Tirani.

U medjuvremenu, kriza na Kosovu je posebno zahladila odnose izmedju Tirane i Moskve. Razlog tome je pismo ministra inostranih poslova Rusije Primakova, upuceno albanskom premijeru kao odgovor na pismo koje je Nano poslao zemljama Kontakt grupe. Rusija je optuzivala Tiranu da razbuktava vatru na Kosovu, dok se ustrucavao da kaze i jednu rec osude za ubistva u Drenici. Razni izvori isticu da je ministar inostranih poslova Milo prosledio ostru poruku Moskvi optuzujuci je za jednostranost i nedostatk osude zlocina i kada se ubijaju zene i deca.

Poslednja izjava Nanoa citirana od strane njegovog glasnogovornika tokom telefonskog razgovora sa Robinom Kukom, odmah posle zavrsetka sastanka Kontakt grupe, gde je on ponovo istakao da ce "istrajavati da uporedo sa povecanjem prisustva stranaca, posebnu paznju posveti amortizovanju svake tendencije porasta nacionalizma", bila je izraz istrajnosti Tirane da se nastavi sa mirnim opcijama, bez obzira na mere za utvrdjivanja granica i za prihvat mogucih izbeglica.

U Tirani paralelno idu nacionalizam i diplomatija. Tirana polaze mnogo nade u Zapad, ali se plasi razocarenja kao sto se to desilo i sa Albancima sa druge strane granice.

AIM Tirana Agim ISAKU