GODINA BEZ PROLECA

Beograd Mar 10, 1998

Politicka scena 1997-1998

Godinu dana posto je rezim Slobodana Milosevica pod kombinovanim tromesecnim pritiskom - gradjanskog protesta iznutra i medjunarodne zajednice spolja - ne samo priznao kradju na lokalnim izborima, nego i prepustio vlast u tridesetak srbijanskih gradova, stvari su se opasno priblizile onom poslovicnom "nista se nece promeniti i sve ce biti zaboravljeno". Srbija se radikalizovala, sukobila sa Crnom Gorom usla u rat sa Kosovom

AIM, BEOGRAD, 10. 3. 1998.

Nekoliko stotina demonstranata priredilo je neugodan docek svecano odevenim gostima skupstine Beograda, namernim da poslednje nedelje februara obeleze prvu godisnjicu opozicione vlasti u glavnom gradu SR Jugoslavije. Dame u vecernjim toaletama i njihove prigodno odevene pratioce nisu pljuvali, psovali i sutirali njihovi ideoloski protivnici, borbeni levicari, vec - dojucerasnji koalicioni saveznici.

Ta slika - uz mozda nepotreban dodatak kako su nad opisanim dogadjajem sutradan seirili svi rezimski mediji - dobro predstavlja javnu politicku scenu u Srbiji krajem februara i pocetkom marta ove godine. Godinu dana posto je rezim Slobodana Milosevica pod kombinovanim tromesecnim pritiskom - gradjanskog protesta iznutra i medjunarodne zajednice spolja - ne samo priznao kradju na lokalnim izborima, nego i prepustio vlast u tridesetak srbijanskih gradova, stvari su se opasno priblizile onom poslovicnom "nista se nece promeniti i sve ce biti zaboravljeno".

Pre godinu dana cinilo se da rezim leve koalicije u Srbiji tetura kao grogirani bokser na ringu dok, istovremeno, Vesna Pesic, Vuk Draskovic i Zoran Djindjic nisu stizali da odgovore na sve pozive za gostovanje u najvaznijim svetskim prestonicama.

Ko ce kome

Novouspostavljene lokalne vlasti utrkivale su se u objavljivanju podataka o finansijsko-politickim malverzacijama prethodnika i, prema tome, najavi drukcijih vremena. Izgledalo je da mracni slogan sa studentskih bedzeva iz 1992. - "Prolece je, a ja zivim u Srbiji" - ubrzano gubi svoje cinicno, dvosmisleno znacenje. Vedrina, optimizam i lepo vaspitanje, karakteristika tromesecnih gradjanskih setnji Srbijom, sirili su se brzinom koja je i ponekog okorelog skeptika navela na tiho sleganje ramenima. Ne za dugo, uostalom: pokazalo se da je strah od povremeno euforicnih ispada lidera koalicije "Zajedno" - simptom neosnovanog uverenja da oni vode gradjanski protest, a ne gradjani njih - bio vise nego opravdan.

Na otvoren sukob i raspad u koji su srljali lideri koalicije "Zajedno" nije trebalo dugo cekati. Vuk Draskovic - ciji je imidz najjaceg opozicionog vodje temeljno potresen urbanim (dakle, politickim) govorom Zorana Djindjica i trezvenim stavom Vesne Pesic - sasvim epski je ovo dvoje optuzio za "izdaju", jer nisu podrzali njegovu kandidaturu za mesto predsednika Srbije. Nesumnjivu tezinu optuzbe samo je povecalo to sto je Vuk Draskovic svesrdno podrzao Djindjica kao gradonacelnika Beograda i sto mu je prethodno, tokom tromesecnih demonstracija, "dozvolio" da javno "propere" svoj prljavi nacionalni ves sa ne tako davnih izleta (i "uzleta") u podrsci Radovanu Karadzicu i bosanskim Srbima u ratu protiv celog sveta. Logisticku podrsku obezbedila je Danica Draskovic, u svojstvu direktorke i novinarke "Srpske reci". S druge strane, Djindjicev "pragmaticni" rezon (otprilike: "bolje Beograd u ruci nego Vuk za predsednika") pokazao se kao nepogresivo - promasen.

Vuk Drackovic kao politicar najdoslednije zastupa sopstvenu kandidaturu za predsednika Srbije. Posle proslogodicnjeg raspada koalicije "Zajedno" doziveo je dva uzastopna poraza na predsednickim izborima, na kojima je Vojislavu Secelju u prvi mah - i posle simptomaticno dugog brojanja glasova - nedostajalo manje od jednog procenta za pobedu. Vuk Draskovic je svoju kampanju velikim delom - a sa stanovista drzavnih medija iskljucivo - usmerio na dojucerasnje koalicione partnere, uprkos tome (ili, mozda, bas za to) sto su se odlucili za bojkot izbora. U maniru najcrnjeg boljsevizma, Draskovic je "preuzeo" beogradsku televiziju Studio B, najurivsi iz nje ekipu ciji je povratak prethodno licno pozdravio. Istom brzinom i na isti nacin, djonom uglavnom, preuzimani su i drugi lokalni mediji. Istovremeno, Draskovic se hvalio dogovorom koji je postigao sa Slobodanom Milosevicem, da se u predizbornoj kampanji ne zatvaraju elektronski mediji koji rade bez dozvole - sto je, inace, deo rutinske procedure rezima u borbi protiv medija koji su se izmakli drzavnoj kontroli.

Crna Gora i Kosovo

Tako se politicka scena Srbije za manje od godinu dana znacajno promenila. Marta 1997. godine na njoj su figurirali levi blok (Socijalisticka partija Srbije i Jugoslovenska udruzena levica bracnog para Milosevic-Markovic, i Nova demokratija sa nekoliko mandata koji su levici obezbedjivali skupstinsku vecinu), radikalska desnica Vojislava Seselja i neka vrsta desnog centra u obliku koalicije "Zajedno", uz nekoliko manjih i tek formiranih stranaka "centristickih" ambicija. Godinu dana kasni je na sceni su samo levica, radikali i Srpski pokret obnove (SPO). Udruzenim dejstvom rezima i SPO, Demokratska stranka Zorana Djindjica je medijski marginalizovana. Slobodan Milosevic - koji se u medjuvremenu preselio na mesto predsednika SR Jugoslavije - vise nije u mogucnosti da Vojislavu Seselju vrati cin proverenog omiljenog opozicionara i saradnika, ne samo zbog medjunarodne zajednice koja u Secelju vidi vrstu balkanskog naci-ekstremiste, vec - mnogo vise - zbog potpuno neocekivanog uspona popularnosti radikala u birackom telu Srbije. I tako se Vuk Draskovic, politicki slabiji no ikad, ponudio kao idealni "partner".

Protekla godina stavila je mehanizme Milosevicevog rezima na poprilicno teska iskusenja, medju kojima podela crnogorskih socijalista i pobeda "reformista" koje predvodi Milo Djukanovic potencijalno moze biti najtezi udarac sistemu vlasti koji je Milosevic uspesno gradio tokom protekle decenmije. Njegova proslogodisnja evolucija u tom smislu je vise nego znacajna: pokazalo se da rezim "uspecno" funkcionise ukazima i dekretima, bez saveznog i republickog parlamenta, uz pomoc carinsko-politickih mera kakva je prakticno uspostavljanje granice izmedju Srbije i Crne Gore posto je pokusaj zadrzavanja Momira Bulatovica na vlasti neslavno propao.

No, porazi Milosevicu nikada nisu vidljivo smetali. Cini se da mu normalne ili bar nesto normalnije okolnosti brze i temeljnije podrivaju moc. Otuda nije neverovatna pretpostavka i da je prvom americkom signalu dobre volje zbog Miloseviceve podrcke Biljani Plavcic i Miloradu Dodiku u BIH - otvaranje konzulata u SAD i dozvola za sletanje na americke aerodrome - moralo da sledi nesto sto ce mogucnosti dalje normalizacije odloziti na duzi ili kraci rok. Stvarni ili izmisljeni signal medjunarodne zajednice - pojedinacno je sa srpske i albanske strane istaknut Ricard Gelbard - da se moze pristupiti resavanju problema albanskog terorizma na Kosovu, shvacen je kao odobrenje za, cini se, slabo ili nikako kontrolisano policijsko nasilje u "likvidaciji terorizma i naoruzanih siptarskih bandi" pocetkom ovog meseca.

Dresiranje medija

Cak i da nije predumisljaj, neumerena primena policijske sile u drenickim albanskim selima govori o - blago receno - nesposobnosti Milosevicevog rezima da pokaze bilo sta izmedju brutalne sile, kad moze, i potpune pokornosti diktatu, kad je prisiljen. U stvari, on demonstrira jos jednu karaktreristicnu sposobnost: uzimanje politickih talaca. Ukratko, Milosevic je "kosovskom operacijom" oko sebe ujedinio igrace na politickoj sceni Srbije, jer nije bilo disonantnih tonova u opstoj podrsci antiteroristickoj akciji, niti ikakve uzdrzanosti u oceni da se samo silom i preko nisana moze obracunavati sa teroristima. Za levu koaliciju koja je na vlasti u Srbiji, za njenu "opoziciju" u obliku Seceljevih radikala, Draskovicevih "obnovitelja" i "nacionalnih pomiritelja", kao i za najveci deo ostalih politickih stranaka, na Kosovu su stradali samo policajci. Za minut cutanja u ime svih stradalih, nalik onom iz gradjanskog protesta 1996-97, kada je nekoliko desetina hiljada ljudi odalo postu Albancu ko ji je umro od policijskih batina, niko na ovogodicnjoj politickoj sceni Srbije nije imao snage. Propagandna masinerija rezimskih medija u slucaju policijske akcije na Kosovu pokazala je da huskacke sposobnosti s pocetka raspada "velike" Jugoslavije nisu nestale, niti da u njima ima manje talenata za raspirivanje mrznje.

Analize politickog govora Slobodana Milosevica s pocetka njegovog uspona na vlast pokazale su najvisu frekventnost pojmova "homogenizacija" i "mobilizacija" kao uslova javnog zivota. U slucaju zbivanja koja obelezavaju godisnjicu gradjanskog protesta u Srbiji, Milosevic je oba cilja - bar na javoj politickoj sceni

postigao. U tom kontekstu, tekuci sudski pritisak na medije koji nisu dovoljno zdusno podrzali antitreroristicku borbu na Kosovu moze se smatrati vise no znacajnim simptomom namere da se najnovija homogenizacija i mobilizacija sprovedu najdalje sto je mogucno. Za podrsku terorizmu opuzeni su listovi koji nisu dovoljno azurno obajvljivali sluzbene podatke o broju poginulih i, pritom, nisu dovoljno cesto koristili izraze "teroristicke bande", "Siptari" ili su, stavise, ostavljali otvorenom mogucnost da su u policijskoj akciji stradali i civili.

Ovog puta mobilizacija i homogenizacija obavljaju se uz nesebicnu i dobrovoljnu pomoc potencijalno veoma opasnog Vojislava Secelja, i Vuka Draskovica, samoporklamovanog ministra spoljnih poslova Jugoslavije. Ako se taj ministarski san i ostvari, Milosevic je ponovo na dobitku: nerazumevanje medjunarodne zajednice za "nas" nece vise biti samo posledica "antisrpske zavere", nego i vise no skromnih mogucnosti Vuka Draskovica da na svetski razumljivim jezicima razgovara.

U tom smislu - i bez ikakve ironije - sankcije koje se od pre dva dana ponovo uvode SR Jugoslaviji kao jedini zamisliv stvarni efekat imace Milosevicev opstanak na vlasti. Na neodredjeno vreme.

Aleksandar Ciric (AIM)