NOVE PRETNJE MILOSEVICU

Svet i kriza na Kosovu

Cvrstina stava medjunarodne zajednice, da sa odredjenim kaznjavanjem Beograda pocnu odmah, a moguce teze opcije oroce na relativno kratki rok (25. mart), predstavlja svakako novu fazu u do sada prilicno jalovom i, u svakom slucaju, zamornom medjusobnom nadmudrivanju.

AIM, BEOGRAD, 10.3. 1998.

Ako se na kraju bude pokazalo da propagandno-diplomatska masinerija Srbije i Jugoslavije posao nije uradila kako treba (odnosno, svet opet ne bude saznao "istinu o Srbiji"), moralo bi joj se ipak priznati da se svojski trudila. Trud je verovatno dosegao vrhunac u nedelju 8. marta, kada su se u organizaciji Saveznog ministarstva za inostrane poslove, u visesatnoj poseti Kosovu obreli predstavnici diplomatskog kora u Beogradu. Njima su se u obilasku Drenice pridruzili i strani novinari koji su danima pre toga u Pristini uzalud moljakali za dozvolu da odu na, tvrdili su nadlezni, po njih "bezbednosno opasno", podrucje.

Sablasno opustela Srbica, "namestena" za slikanje, sa sve rupama od metaka, slozenim bombama i puskama - sto su bili prizori koji su iste veceri prikazani na televiziji, delovala je, medjutim, morbidno, zastrasujuce i u svakom slucaju, veoma "antipropagandno". Prvi signal da sa celom idejom o (ispostavilo se) propalom izletu, nesto nije u redu, stigao je jos pre njegovog pocetka. Poziv za na brzinu organizovanu posetu "unistenom teroristickom uporistu", nisu prihvatili diplomatski predstavnici zemalja-clanica kontakt-grupe, smatrajuci ga, valjda, neumesnim samo dan uoci sastanka njihovih ministara spoljnih poslova u Londonu, sazvanog prosle nedelje povodom eskalacije nasilja na Kosovu.Potpuno je, medjutim, obesmisljena tek ishodom ovog skupa koji je brze i energicnije nego ikada do sada, porucio Beogradu da se okane propagandnih trikova, odrekne (dalje) primene sile i bez odlaganja krene u potragu za racionalnim politickim resenjem duboke kosovske krize.

Cvrstina stava medjunarodne zajednice,odnosno, njenih sest eminentnih predstavnika - Amerika, Velika Britanija, Francuska, Italija, Nemacka i Rusija (iako se ova poslednja jos pomalo koleba) - da sa odredjenim kaznjavanjem Beograda pocnu odmah, a moguce teze opcije oroce na relativno kratki rok (25. mart), predstavlja svakako novu fazu u do sada prilicno jalovom i, u svakom slucaju, zamornom medjusobnom nadmudrivanju. Iako se krajnji ishod evidentnog zaokreta u ponasanju medjunarodnog faktora, u ovom trenutku ne moze predvideti sa sigurnoscu, jasno je da je rec o novom kvalitetu u medjusobnim odnosima koji Beogradu ne ostavlja puno prostora za uobicajene, vec vidjene manevre.

Jos je teze i nezahvalnije prognozirati odgovor Beograda, odnosno, Slobodana Milosevica na ciju su adresu londonske poruke direktno odaslane. Pogotovo imajuci u vidu dosadasnje ignorisanje brojnih upozorenja, apela, zahteva, pa i ustupaka (neki od njih nisu bili samo verbalni), sa kojima je medjunarodna zajednica pokusavala da tvrdoglavog balkanskog partnera ubedi da mira i stabilnosti u regionu nema bez rasplitanja kosovskog cvora. I to, kako je stalno ponavljala, na miran nacin. Da li je Kosovo Slobodanu Milosevicu vaznije kao simbol njegovog svojevremenog uspona na vlast, ili kao poslednja odbrana (vlasti), posle svega sto se na ovim prostorima odigralo u poslednjih deset godina, odgovorice ce mozda tek naknadne analize.

Cinjenica je, medjutim,da je Milosevic, a za njim je, kao i pre deset godina, krenuo i dobar deo politicke (tzv. demokratska opozicija) i intelektualne elite sve do sada - mozda jos uvek -nastojao da zadrzi Kosovo kao ekskluzivni zabran srpske (cak ne, ni jugoslovenske) davno nagrizene suverenosti. Najava ove resenosti signalizirana je u decembru prosle godine, na Konferenciji o Bosni odrzanoj u Bonu, koju je jugoslovenska delegacija demonstrativno napustila, jer je u zavrsnom dokumentu u jednoj polurecenici iskazana "zabrinutost zbog stanja na Kosovu". Mozda ohrabrena time sto joj ovaj postupak (inace, siroko odobren od domace javnosti), nije preterano uzet za zlo, jugoslovenska diplomatija je uveravanje o Kosovu kao "unutrasnjem pitanju" uoblicavala u sve cvrscu platformu za domacu, ali i za spoljnu upotrebu. Paralelno sa time isla je i akcija denunciranja pojedinacnih, ali sve ucestalijih akcija oruzanih grupa na Kosovu (poznatih pod imenom Oslobodilacka vojska Kosova), kao "secesionistickog terorizma" kome treba stati na put. Da li je istovremeno sa tim javnim govorom i naglasenim zahtevom da se "ta ista medjunarodna zajednica" izjasni o "terorizmu", isao i neki tajni, obecavajuci, u vezi sa politickim resenjem ukupne kosovske krize,nije poznato. Ali jeste, da je u jednom trenutku jugoslovenska diplomatija zabelezila krupni poen:iz mnogih svetskih prestonica kosovskim Albancima pocele su da stizu poruke (uz vec uobicajenu, da se resenje kosovskog problema mora traziti u okviru SR Jugoslavije), "da se moraju distancirati od teroristickih grupa".

Tokom proslomesecne posete Beogradu i Pristini, u tom je smislu vrlo precizan bio i specijalni izaslanik americkog predsednika Bila Klintona, Robet Gelbard, koji je iskaz pojacao i svojim "licnim iskustvom sa terorizmom". Mnogi su sada skloni da tvrde, da je Gelbard (pogotovo sto je istom prilikom nagradio Beograd i nekim sitnim ustupcima americke strane,obacanjima o ukidanju nekih sankcija) indirektno Milosevicu stavio do znanja da u obracunu sa teroristima ima odresene ruke. Bilo kako bilo, Milosevic je to tako shvatio i, kao sto smo vec rekli, u tome nije ostao usamljen. Krvavi "drenicki vikend", kada su u zasedi ubijena cetiri policajca, a u "uzvracanju" vise od dvadeset Albanaca, pa potom brutalno (policijsko) rasterivanje masovnih demonstracija u Pristini i ,napokon, visednevno "ciscenje" Srbice paravojnom policijskom akcijom, homogenizovali su srpsku politicku scenu oko jedinstvene teze da "borba protiv terorizma nema alternativu". Nadmetanje u patriotizmu i odbrani "suvereniteta zemlje" koje je rezultiralo brzopoteznim usvajanjem saveznog budzeta, raznim izjavama tipa da su pretnje novim sankcijama "glupost" (Ivica Dacic,portparol SPS),da "Srbija ima neotudjivo pravo da se najeenergicnije i svim sredstvima obracuna sa teroristickim bandama na Kosovu i Metohiji" (predsednik Socijaldemokratije, Vuk Obradovic),itd, stiglo je i do preduzimanja "odgovarajucih mera" Okruznog javnog tuzilastva protiv pet nerezimskih dnevnih listova u Beogradu neidentifikovanog broja tv-stanica zbog "ohrabrivanja terorizma".

"Od vitalnog je znacaja da medjunarodna zajednica izbegne ponavljanje oklevanja iz 1992. godine, kada je poceo rat u Bosni", uzvratila je resko, kao i uvek, americki drzavni sekretar Medlin Olbrajt, u ponedeljak iz Londona: "Neophodno je da imamo na umu da, jedini pritisak koga predsednik Milosevic razume je onaj (pritisak) koji ispostavlja realnu cenu za njegovo neprihvatljivo ponasanje", dodala je ona na zavrsetku londonskog ministarskog sastanka koji se , za razliku od mnogih slicnih prethodnih, nije zavrsio nemustim saopstenjem . Predstavnici svih sest zemalja saglasili su se da se nikako ne moze braniti "nasilna represija nenasilnog izrazavanja politickih stavova", kao i da se "situacija na Kosovu ne moze resavati robusnom policijskom intervencijom, niti ce medjunarodna zajednica tolerisati upotrebu policije na tako represivan nacin kakav je bio prosle nedelje sa tolikim brojem mrtvih".

Saglasnost je postignuta i oko toga da, Haski Tribunal povede postupak protiv eventualnih ratnih zlocinaca tokom intervencije na Kosovu, da Beograd dozvoli komesaru Ujedinjenih nacija za ljudska prava da ispita situaciju na licu mesta, te da posrednik u resavanju kosovske krize u ime OEBS bude bivsi spanski premijer, Felipe Gonzales (koji je istog dana izjavio da ce se toga prihvatiti, ukoliko se Beograd slozi). Sledecu kaznenu meru Rusija nije podrzala, ali ce je preostalih pet clanica kontakt-grupe primeniti odmah- zabranice sve izvozne kredite za trgovinu, investiciju i privatizaciju u cijem finansiranju sudeluju vlade,kao i ukidanje viza visokim zvanicnim funkcionerima Srbije i Jugoslavije, odgovornim za intervbenciju na Kosovu.

One su se takodje slozile (opet bez Rusije), da 25. marta ponovo razmotre situaciju i, ako pomaka na bolje ne bude, zamrznu fondove jugoslovenske i srpske vlade (u inostranstvu), Londonskim sastankom gde je Beogradu nedvosmisleno poruceno da (kosovska)"kriza nije unutrasnje pitanje SR Jugoslavije", medjunarodna zajednica je nesumnjivo preuzela inicijativu. Ako je to lekcija koju je naucila iz dugotrajajuce krize na ovim prostorima, onda joj nije strana ni sledeca: nacelni poziv za "otvaranjem politickog dijaloga o autonomiji (Kosova)", morao bi biti dopunjen konkretnom ponudom opcije koju bi obe strane bile obavezne da prihvate. Buducim partnerima-pregovaracima iz Beograda i Pristine koji u poslednjoj deceniji nisu imali nikakvu komunikaciju, ovo bi mozda bilo i najsrecnije resenje kao alibi pred sopstvenom javnoscu.

Seska Stanojlovic (AIM)