UTABAN PUT KA RATU

Kosovski dosije

AIM, BEOGRAD, 5. 3. 1998.

Ratnicke propagandne trube opet odjekuju Srbijom, neodoljivo podsecajuci na pocetak raspada zemlje 1991.Dok se pozicioni i opozicioni politicari prosto utrkuju u patritskim izjavama o odbrani Kosova-svete srpske zemlje- od albanskih terorista i separatista- najmocnija i najgledanija medijska kuca, drzavna televizija,vadi arhivske snimke od pre petnaestak godina o velikim prinudnim seobama Srba sa Kosova, posvecujuci im udarne jednosatne termine u programu.

Aktuelni predsednik Jugoslavije Slobodan Milosevic, cije pomicanje sa republickog trona, nikako ne znaci i gubljenje mesta neprikosnovenog srpskog lidera koji se za sve pita, pokusava ponovo na kosovskom slucaju,po oprobanom receptu ,da ubedi Srbe da su im nacionalne svetinje vaznije od zivota. Milosevic medjutim, nije vise mocan, kao pre deset godina kada je upravo na Kosovu od tamosnjih Srba ustolicen na presto. Iza sebe ima izgubljene ratove i politicke bitke, siromasan narod koji jedva prezivljava, pobunjenu Crnu Goru, nestabilnu Vojvodinu i Kosovo koje gori. Poznavaoci lika i dela Milosevica tvrde da je on u ovom trenutku prinudjen da napravi neke ustupke prema Albancima, ali da cena moze biti previsoka. Tesko je danas reci da li se Srbija i istinski sprema za boj na Kosovu, ali poslednje brutalne intervencije srpske policije, posebno one u Pristini prema mirnim demonstracija kosovskih Albanaca, podsetile su Beogradjanje na proslogodisnje soptveno brutalno sucavanje sa stubom srpskog rezima:Ako se obracunvaju sa teroristima, gerilcima to im je posao. Ali zasto ubijaju ili prebijaju mirne gradjane, zene, decu, saopstila je svoja osecanja jedna beogradjanka na lokalnoj televiziji.

Poslednji dogadjaji na Kosovu su bez sumnje uzdrmali uspavano javno mnjenje Srbije, koje godina nije reagovalo ili je smatralno normalnim represiju srpskog rezima prema Albancima na Kosovu, ne obaziruci se cak ni na krsenje ljudskih prava.

Kosovska drama, za koju niko danas ne zna pravo resenje, bila kamen spoticanja i za titoisticki rezim. U vizijama buducnosti druge Jugoslavije Tito je Albancima obecao republiku da bi ih privoleo da se prikljuce partizanima. Plan o federaciji sa Albanijom je propao a Kosovo je primireno vojnim i policijskim snagama. Smesteno na 10.908 kvadratnih kilometara sa oko milion i 956 hiljada stanovnika, Kosovo je uvek je uvek smatrano najvaznijom sporednom stvari Srbije dok je albansko stanovnistvo tretirano kao marginalna drustvena grupa. Posto Albanci od 1991 godine bojkotuju popis stanovnistva,tacni podaci zapravo i ne postoje, ali prema procenama Zavoda za statisktiku u ukupnom broju stanovnika Kosova Albanci cine 81,6 procenata a Srbi 9,9. procenata. Bez obzira na modernizaciju i razvoj, Kosovo je i u bivsoj Jugoslaviji vazilo za najnerazvijenije podrucje, uproks milionima dolara koji su se u vidu pomoci bivse Federacije ili Svetske banke slivali na Kosovo. Novac je odlazio na skupe reprezentativne objekte a ne u modernu industriju. Pocetkom osadesetih godina prosecan godisnji dohodak po glavi stanovnika u SFRJ bio je 2.635 dolara a na Kosovu 795 dolara.Radnik u Srbiji zaradjivao je 235 dolara a na Kosovu 180 dolara. Na Kosovu je i nezaposlenost bila duplo veca nego u Srbiji. Zaostalost Kosova analiticari vezuju i za natalitetski bum: Od Drugog svetskog rata do 1980 godine broj stanovnika na Kosovu je od 716.000 porastao na 1.500.000.

Drzava je mladima na Kosovu,posebno Albancima pruzila moguznosti za univerzitetsko obrazovanje, ali im nije dala posao ni perspektivu. Zatovreni u geto sto zbog jezickih, represivnih ili nacionalnih barijera, prvu veliku pobunu mladi Albanaci si izveli 1968 godine. Bio je to prvi signal nacionalnog budjenja i zelje za nacionalnom afirmacijom. Skandirali su:hocemo republiku,hocemo ustav,hocemo univerzitet, dole kolonijalisticka politika prema Kosovu, ziveo oslobodilacki pokret Kosova, zivela Albanija. Demonstracije su surovo ugusene,a nikada se nije saznao broj uhapsenih. Tri godine kasnije Kosovo dobija Ustavni zakon a autonomija dolazi u ingerenciju pokrajinskih organa. Novim Ustavom iz 1974. Kosovo i Vojvodina postajukonstitutivni elementi federacije, ali ostaju u sastavu Srbije. Za danasnje srpsko-albanske sukobe to bi mogla biti presudna godina.Srbi su se osetili ugrozeni zbog podele Republike na tri dela, a Albanci nezadovoljni jer nisu izborili republiku ni status naroda.

Postitovska Jugoslavija zapocinje zivot sa sve ostrijim konfrontacijama Srba i Albanaca. I na jednoj i na drugoj strani jaca nacionalizam. Srbi sve vise pominju svoju ugrozenost na Kosovu a Albanci od 1981. do 1986. vode kombinovanu politicku borbu (demonstracije i politicki pritisak) za Kosovo Republiku. Koristeci populizam, albanska birokratska i intelektualna elita zeli potpunu vlast nad Kosovom i Albancima. To je i period velikog iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova koje je napustilo za dve godine oko 10 hiljada porodica.

Sticajem okolnosti, a pre svega narastajuceg nacionalizma i obnavljanja price srpske nacionalisticke inteligencije o svim Srbima u jednoj drzavi Milosevic se na politickoj sceni Srbije pojavljuje kao mesija koji ce da spase Srbe. Za svoj prodor koristi Kosovo na kome albanski nacionalizan u tom trenutku miruje a jaca srpski, uz ciju pomoc Milosevic zavodi red u sopstvrenim partijskim redovima, a nad Albancima pocinje nevidjenja represija od hapsenja do otpustanja sa posla i univerziteta. Albanci se homogenizuju a 1989. Milosevic uz pomoc tenkova i policije ukida autonomnost Pokrajine a cela Srbija na Gazimestanu grandiozno slavi 600 kosovske bitke. Protesti Albanaca ne prestaju a Kosovo se 1990. naslo na ivici gradjnskoig rata na Albanci na granici gradjana drugog reda.

Na strahovitu represiju Albanbci odgovaraju visegodisnjim nenasilnim protestom, potuno se homogenizuju, prekidaju svaku vezu sa tamosnjim preostalim Srbima,rasporedjenim na kljucna mesta vlasti. Tiho sprovode referendum o samostalnosti, vodju Ibrahima Rugovu biraju za svog predsednika. Visegodisnju izolaciju koriste za stvaranje paralelnog skolstva, zdravstva i organa vlasti. Sa povodom, a najcesce i bez njega, srpski rezim bukvalno radi sa Albancima sta hoce: gradjani se privode kao teroristi, pretresaju kuce, otima imovina, naplacuju dupli porezi. Kosovski Albanci, uprkos siromastvu placaju dazbine i drzavi Srbiji i paralelnoj vlasti na Kosovu.

Milosevicu ni na pamet ne pada da sa njima razgovara i pregovara.Veliki vodjasve resava policijom i represijom, drzeci Kosovo daleko od sveta i Srbije. On vise ne komunicira ni sa Srbima sa Kosova, koji takodje imaju sve manje poverenja u srpski rezim. Sporazum o skolstvu, Milosevic sa Rugovom potpisuje da bi umiro svet.

Posle visegodisnjeg zagovaranja mirne borbe protiv drzave i rezima koji ne priznaju, na albanskoj politickoj sceni pojavljuju se snage koje hoce republiku sad i odmah. Kosovski cvor se zateze a mirnim studentaskim demonstracijama kosovskih Albanaca predhodi pojava Oslobodilacke vojske Kosova, pristojno opremljene i organizovane za gerilsku borbu. Predpostavlja se da joj je centar u Glogovcu i okolnih potpuno etnicki cistih 100 albanskih sela. Rat na Kosovu je zapravo poceo, preostali Srbi organizuju nocne straze oko svojih kuca, ljudi ginu a svaka strana obaska zali samo za svojim mrtvima. Umesto pregovora, Milosevic ovih dana izjavljuje da je Kosovo problem Srbije, istovrmeno saljuci jake policijske snage na Kosovo, cije zrtve su pored pripadnika Oslobodilacke armije neduzni civili, zene pa i deca.

Ocigledno je da Rugova sve slabije stoji na Kosovu. Stvar u svoje ruke preuzimaju neki mladji kosovski Albanci koji su i te kako osetili desetogodisnji specijalni tretman srpskog rezima. Srbi i Albanci nikada nisu bili udaljeniji jedni od drugih. Pocinju bitku ne za suzivot vec za teritoriju. Politicke birokratije i sa jedne i sa druge strane vide u eventualnom zaostravanju situacije svoju sansi ili korist,svesni cinjenice da na Kosovu uvek jedna strana mora biti gubitnik . Otpora suludom srljanju u rat gotovo i nema ni sa jedne strane. U Srbiji samo marginalne po snazi gradjanske grupe i nezavisni mediji podsecaju na razum i protestvuju protiv necuvenog nasilja nad kosovskim Albancima i krsenja ljudskih prava. U taj eho razuma, sigurno spada i dodela nagrade dnevnika Nasa borbakosovskim albanskim studentima za toleranciju, koji i nisu dosli da je prime, ulicni protest protiv prebijanja studenata na Kosovu ,upozorenja svetu da se ukljuci i kosovski problem. Ocigledno je da taj tanani otpor ne dopire do svesti glavnih aktera. Ni na albanskoj ni na srpskoj strani na zalost, danas ne vole da im se kvari uramljena slika o onom drugom. Ocigledno je kosovsko vreme za razum isteklo.

Branka Kaljevic (aim)