STA STOJI IZA KRVOPROLICA U DRENICI?

Posle devet godina, Kosovo je opet dozivelo veliko krvoprolice. Mozda se nije dogodilo i ono sto se podrazumeva pod najgorim, ali sada se sa vecom izvesnoscu moze govoriti da je ovaj region blize stanju koje vodi izbijanju opsteg nekontrolisanog nasilja. Naime, izgleda kao da poslednje krvoprolice u jednom delu opsednute Drenice prevazilazi okvire vojne akcije u funkciji prevashodno politickih ciljeva. Ovu akciju Beograd smatra prvenstveno politickom akcijom, ali je veliko pitanje da li ce je i Albanci prihvatiti kao takvu. Nije rec o tome da ce Albanci sada odgovoriti istom merom, jer oni to ne mogu. Ali, sasvim lako se moze desiti da masakar nad nevinim stanovnistvom (bilo je ubijenih staraca, zena a tvrdi se i dece) nekoliko albanskih sela, oznaci zaokret u sagledavanju buducih tokova albansko-srpskih konfrontacija.

Tendencije ka radikalizaciji vec duze su prisutne u redovima albanskog stanovnistva. Zbog toga, ma koliko neposredno motivisana dogadjajima u Drenici, masovno demonstriranje Albanaca Pristine u ponedeljak, drugog marta, u sustini predstavlja izraz takvog raspolozenja, koje je ranije ispoljeno u obliku nekoliko velikih demonstracija koje su organizovali albanski studenti. Po broju ucesnika najnovija albanska demonstracija u Pristini prevazilazi sva okupljanja ikada odrzana u ovom gradu. Pored broja ucesnika, za politicku analizu znacajni su jos i neki drugi elementi ove demonstracije. Veza sa Drenicom je direktna. Medjutim, pored solidarnosti sa Drenicom demonstranti su klicali slobodi i uzvikivali spremnost na zrtvovanje za sopstvenu slobodu. U rasterivanju demonstranata policija je dobila ovlascenja za ostriju upotrebu sile zbog cega je ovaj put bilo mnogo vise tesko povredjenih demonstranata, a jos nisu potvrdjene informacije o da li ima i zrtava.

Valjda prvi put posle 15-16 godina, jedan broj albanskih demonstranata se usudilo da kamenicama uzvrate na grubu intervenciju i gadjaju srpsku policiju i policijska vozila u direktnom suocavanju sa njima po gradskim ulicama. To je znacajna psiholoska i politicka novina u ponasanju kosovskih Albanaca.

Iz sadasnje perspektive, izgleda da ce se sustinska promena smera razvijati kao proces, mozda bezpovratnog, sazrevanja svesti u pravcu totalizacije pogleda o kosovskoj perspektivi potpuno suprotnih od do sada preovladjujucih. Ova perspektiva ima i neke objektivne osnove. Izrasta jedna potpuno nova albanska generacija koja ne zna za drugacija vremena osim ovog sadasnjeg i koja ne prihvata da svoj mladalacki vek okonca u podzemlju i u podrumima gde uci i sazreva vec dugo godina. Za nju nema i ne moze biti dvoumljenja o tome sta je ili sta moze biti Srbija. Zbog toga nije bilo slucajno sto su prvi odjeci pomenutog politickog zaokreta u albanskim politickim raspolozenjima najsnaznije dosli do izrazaja u redovima mlade albanske generacije.

Kada je prosle jeseni vodjstvo albanskog politickog establismenta na celu sa Rugovom odbilo da podrzi i da se pridruzi studentskim nenasilnim protestima, unutar albanskog korpusa nastao je duboki vertikalni politicki rascep. U to vreme rascep nije izgledao tako preteci za albanske politicke snage, posebno za politicke pozicije Ibrahima Rugovu i njegovog Demokratskog saveza Kosova. Ali, ubrzo se uvidelo da je to bila potpuno pogresna procena. Dokazi su nastavak radikalizacije i postepeno razaranje albanskih paralelnih institucija izgradjenih u dosadasnjem periodu ni rata ni mira, kao potreba i izraz stanja ni rata ni mira. Najilustrativniji primeri su paralelizmi unutar albanskog paralelnog sistema i poslednji duboki rascep unutar Demokratskog saveza Kosova na poslednjoj izbornoj Skupstini odrzanoj pre nekoliko dana. Zbog toga su studentski protesti vec prvog dana tako snazno poremetili "kosovski mir" zasnovan na ravnotezi straha i uzdrmali politicke pozicije Ibrahima Rugove i Demokratskog saveza Kosova.

Beograd kao da nije racunao u svojim politickim kalkulacijama, bar ne na kao neposrednu opasnost, ni sa promenom raspolozenja ni sa makar i najmanjom albanskom politickom voljom da se pruzi otpor bilo kakvoj srpskoj sili, makar i jednom policajcu, a kamo li da se srpska sila i srpski diktat odbija oruzanim otporom. Ali, krajem prosle godine u Drenici ne samo sto je u potpunosti psiholoski bilo osporeno srpsko oruzje, nego je ono, makoliko malo, bilo naceto, sto je do tada bilo nepojmljivo za albansku politiku i za preovladjujuca albanska politicka shvatanja. Za tih mesec i vise dana izgledalo je kao da se Kosovo oslobodilo mucnog tereta svakodnevne srpske represije. Nije bilo tako cestih kontrola na putevima, zatim kaznenih policijskih patrola i ekspedicija, uobicajenih policijskih ispada, hapsenja i slicnih stvari na koje su kosovski Albanci navikli u proteklih desetak godina.

Medjutim, svima je bilo jasno da je to samo zatisje pred buru. Beograd je ocenio da je uverljivost sile jedino sredstvo zadrzavanja Kosova u kakvom-takvom miru. U toku tih mesec dana izvrsene su pripreme za novu fazu dokazivanja srpske prevlasti nad Kosovom u politickom, vojno-policijskom i diplomatskom smislu. Pre sredine januara, obnovljene su terenske policijske ekspedicije, ponovo su uspostavljene i pojacane kontrole magistralnih puteva, posebno na putnim komunikacijama oko Drenice, hapsenja i intervencije po albanskim selima... Istovremeno, zapoceli su veliki vojni i policijski pokreti u svim pravcima. Medjutim, kao sto se pretpostavljalo, sve se na kraju skoncentrisalo oko Drenice. Tako se krajem januara Drenica nasla u strogom policijskom i vojnom karantinu. Na okolnim i nekim glavnim putevima unutar Drenice bile su postavljene barikade od peska i drugog tvrdog materijala. Promet ljudi i roba nije bio zabranjen, ali je bio veoma otezan. Rezim opsade bio je uspostavljen i u nekim delovima opstina Klina, Malisevo i Decane. Na svim putnim komunikacijama u i oko ovog regiona nista nije moglo da prodje bez stroge policijske kontrole. Prema svim pristiglim informacijama, bilo je jasno da su negde od kraja januara stanovnici ovog regiona poceli da zive u rezimu faktickog, neproglasenog ratnog stanja.

Atmosfera pritiskivanja Albanaca osecala se na svakom koraku, a u praksi stanje na Kosovu bilo je dovedeno do stepena kada gotovo nije bilo dana bez ponekog ubijenog, ranjenog ili kidnapovanog. Premlaceni ili na razne nacine zlostavljani, iskazivani su u trocifrenim brojevima. Ginuli su ili na neki nacin gubili zivote zbog novonastale situacije i Albanci i Srbi, prvi daleko vise. Ali, svako je brinuo i kukao za svojima. Odavno su srpske vlasti gotovo prestale da objavljuju zvanicne informacije o takvim slucajevima kada stradali samo Albanci, a albanski mediji, takva ljudska stradanja Srba belezili su makar i kratkim informacijama.

Poslednje krvoprolice zakljucilo je period ubijanja ili ranjavanja po jednog dnevno. Nije se moglo vise sakriti da je 27. i 28. februara i prvog marta u delu Drenice izvrsen masakar nad neduznim albanskim seljacima. Navodno u potrazi za "albanskim teroristima", koji su napali policijske patrole iz helikoptera i drugih teskih oruzja napadnuta su albanska sela, ubijeni su ljudi u svojim domovima i srusene neke njihove kuce. Ocigledno je da je to mogla biti samo teska osveta nemoci. Zvanicni Beograd je objavio da su njegove snage ubile 16 kako su ih nazvali terorista. Ne pominju se ranjeni Albanci. Zbog intenzivne paljbe iz svih oruzja, Albanci nisu mogli da pokupe svoje mrtve niti da sklone i lece svoje ranjene. Oni nisu mogli da se prebace do najblizih bolnica, a lekarskim ekipama, ukljucujuci i inostrane nije bilo dozvoljeno da ranjenima pruze pomoc. Ubijena su i cetvorica policajaca, a ranjena dvojica, takodje prema zvanicnoj informaciji.

Srpske vlasti nisu pruzile dokaze da su ubijeni Albanci bili zaista teroristi. Sumnjivi su i snimci i televizijski slajdovi o navodno zaplenjenom vojnom materijalu kod tih Albanaca, jer od pocetka kosovske krize desavalo se da se prikazuju isti snimci za razlicite situacije. Kao u proteklih 15 -tak godina i ovaj put ubistva Albanaca bila su predstavljena kao rezultat slucajnih i izolovanih sukoba u vec poznatom stilu: teroristi su napali, a pripadnici MUP-a su odgovorili na vatru i likvidirali teroriste. A da li je bas tako?. Sadasnja operacija u delu Drenice koja se zavrsila velikim krvoprolicem, albanski i neki inostrani izvori procenjuju da moze biti do 30 ubijenih i takodje mnogo ranjenih Albanaca, uz upotrebu velikih policijskih i vojnih snaga, zapocela je 27. februara uvece i nije bila zavrsena prvog marta.

Na zalost, posle ovog maskra albanskih seljaka, stanje na Kosovu prelazi u fazu kada imena nisu vise vazna i kada se ubijeni i ranjeni izrazavaju samo brojkama, kao da je rec o obicnim stvarima. Zbog toga sa politickog i ljudskog stanovista najznacajnije je pitanje u sta se moze izroditi poslednja eskalacija nasilja. Na ovo pitanje niko ne bi mogao da pruzi siguran odgovor. Nije se verovalo ni u ovo krvoprolice, pa ipak ono se dogodilo. Jedno je ocigledno: poslednjih nedelja spirala nasilja prosirila se do opasnih razmera.

Pored poznatih i manje poznatih cinilaca, koji se nezavisno od uniformi, nacionalne boje i drugog, cvrsto drze oruzja, veoma negativan element situacije predstavlja ukljucivanje civila u akcije oruzanih konfrontacija. U obliku otpora u cilju zastite od nasilja srpskih policijskih ekspedicija, od kraja prosle godine, albanski seljaci iz nekih delova Kosova pruzaju oruzani otpor srpskim nasrtajima na njihove domove. S druge strane, od pocetka sadasnje kosovske krize, srpski civili su na razne nacine ucestvovali u politickim i grubljim represivinim, policijskim i vojnim, akcijama protiv kosovskih Albanca. Stice se utisak da Srbi sada deluju kao sastavni delovi srpskih policijskih i vojnih jedinica.

Bez obzira na poslednji masakar i na mogucnost da se gvozdena opsada Drenice nastavi u obliku ovakvih ili slicnih vojno-policijskih akcija, ako one ipak ostanu na terenu politike i diplomatije, jos se moze reci da su u vojnom smislu, opsada i ovaj masakar bili potpuno nepotrebni, a u politickom i diplomatskom smislu, uglavnom nepovoljni za Beograd. Nisu sprecili i nece moci da sprece otpor albanskog stanovnistva prema sebi, ali su zato dali i dace jos snazniji podstrek albanskim raspolozenjima, posebno mladoj generaciji da se pruzi odlucniji otpor srpskoj vladavini, umanjice izglede za postepena kompromisna resenja, a ne vidi se neka znacajnija dobit na diplomatskom polju. Moze izgledati kao plus pritisak na albanske predstavnike da osude Oslobodilacku vojsku Kosova, odnosno, kako ih vlasti ocenjuju, teroristicke akcije, sto su za one koji zele da cuju i vide i drugu stranu, albanske vodje odavno i u vise navrata ucinili (a to potvrdjuju i njihova programska opredeljenja za mirno resenje pitanja Kosova), ali ne na nacin na koji bi stvarali alibi i opravdanje za svakojaku i bezrazloznu represiju srpskog rezima.

AIM Pristina Fehim Rexhepi