GRADjANSKI OTPOR U TRI FAZE
Nedvosmisleno je da je albanski pokret na Kosovu, od strane mnogih analiticara kosovske zbilje najcesce smestan u okvire mirne rezistencije, odigrao znacajnu ulogu posebno pred raspad bivse Jugoslavije, pre svega u zaustavljanju sirenja konflikta na juzni deo Balkana, a posebno na podrucje Kosova. Novonastali pokret je krajem '80-tih godina, kanalisao gotovo sve svoje ciljeve, i pozvao je na novi metod rezistencije na Kosovu.
Ovdasnji hronicari kosovskih prilika, podsecaju da su populisticki pokreti na Kosovu inace obelezje 80-tih godina, ali i to da je ovaj albanski, u neku ruku, za razliku od drugih pokreta, bio bez "vodje i rukovodstva". Tadasnji opstealbanski pokret, zaista i jeste bio smesten u jednom malom prostoru, i nije imao "glasnogovornike" pred svetom, sa jasnim politickim ciljevima. No, pocetkom raspada bivse Jugoslavije, i stvaranja tadasnjih "nacionalnih" politickih partija u svim republikama bez pokrajina, na Kosovu se stvara Demokratski Savez Kosova, kao prva partija koju su formirali sami Albanci i koja je delovala van tadasnje Komunisticke Partije. U ovu, novu politicku partiju, za veoma kratko vreme uclanilo se vise od 700 hiljada gradjana, sto je i za samu tadasnju Komunisticku Partiju Jugoslavije bilo previse.
"Prvenstveno, godine 89-90 godine, stvorila se jedna veoma jaka i aktivna rezistencija na Kosovu", istice potpredsednik Parlamentarne partije Kosova, Bajram Kosumi, dodajuci da "je tada sva akumulirana energije u narodu dosla do izrazaja, ali da je najveci problem je bio u njenom usmeravanju, jer jos uvek nije postojao neki jaki centar, koji bi bio spreman da je kanalise".
Pitanje novonastale forme delovanja na Kosovu, moze se podeliti u tri faze: a) Faza pocetka stvaranja mirovne rezistencije na Kosovu i njeno delovanje kroz aktivnosti; b) Faza stvaranja status qvo ili pacifizacije mirovne rezistencije na Kosovu; i c) Faza ponovnog budjenja i insistiranja na aktiviranju mirovnog pokreta.
Prva faza za koju se inace smatra da je bila i najznacajnija i u kojoj su se ispoljile razne aktivnosti koje su za cilj imale iskazivanje otpora, odnosno gradjanske neposlusnosti, trajala je svega dve godine, od 1990-1992. Nakon aktivnih demonstracija, gotovo svakodnevnih, organizovanih u znak protesta zbog promena tada aktuelnog Ustava kojim je kosovskim Albancima oduzet status autonomne pokrajine, njihova energija pocinje da se kanalise preko novih i jasnijih ideja. U prolece 1990 godine, na ulicama Kosova, na improvizovanim pultovima vise stotina hiljada Albanaca potpisuje Peticiju pod motom "Za demokratiju - protiv nasilja" i to u vreme trajanja demonstracija, da bi se ubrzo novim akcijama pod ovim "devizom" nastavilo sa drugim protestima koje su za cilj imale izbegavanje direktnih konflikta demonstranata i policije. Tokom tog istog proleca, gradove preplavljuju plakati na kojima je i poruka - " Olovkom u Evropu", dajuci do znanja aktuelnom srpskom rezimu da se Albanci nece odreci svojih skola. Hronoloski gledajuci na dogadjaje samo u ovoj prelomnoj godini i nagovestaje tadasnjih republika da zele stvaranje svojih drzava, na Kosovu albanski delegati "suspendovane" Skupstine Kosova, 2.jula 1990 godine, proglasavaju Ustavnu Deklaraciju, i samo koji mesec kasnije, 7. septembra 1990 i Republiku Kosovo, usvajajuci u najvecoj tajnosti svoj Ustav, u gradicu Kacanik, po cemu se i danas on naziva "Kacanicki Ustav". Prva faza delovanja, odnosno otpora gradjana albanske nacionalnosti nametnutim im resenjima od strane Srbije, obuhvata i Referendum za nezavisnost Kosova, koji biva organizovan septembra 1991. godine. Ipak, kao najvazniji datum za kosovske Albance na Kosovu ostaje 24. maj 1992. godine, kada se po prvi put "slobodno glasalo za predsednika Republike i za Parlament ove republike".
"Bilo je sasvim prirodno, shvatljivo i cak obrazlozivo za to vreme kolektivne euforije, koja je bila zahvatila ne samo albanski narod na Kosovu i njen politicki Pokret, vec i samo njeno rukovodstvo, sacinjeno od ljudi dobre volje, intelektualaca, kojima je pripadalo da u to vreme "izbrisu barem jedan dug prema svome narodu i naciji", kaze predsednik Socijaldemokratske partije Kosova Luljeta Pula - Beqiri.
Ipak, faza stvaranja mirovne rezistencije, ili prve godine 90-tih, zaokruzice svoje delovanje velikim protestnim skupovima u gotovo svim delovima Kosova. Tada se procenjivalo da samo osnovne i srednje skole pohadja vise od 340 hiljada ucenika, a da Univerzitet u Pristini, na nastavnom albanskom jeziku broji vise od 15 hiljada studenata. Veliki protesti organizovani zbog zatvaranja univerzitetskih i srednjoskolskih objekata i u velikom broju osnovnih, bili su poslednji u nizu akcija i aktivnosti tadasnjeg stvaranja velikog "Ja", Albanaca na Kosovu.
"Te promene, za albansku stranu bile su vise simbolicne i aspirativnog karaktera, jer Republika Kosovo se nije mogla stvoriti kao realna vlast s vojskom, policijom i drugim organima vlasti. Republika Kosovo predstavlja, vise jednu vrstu organizovanog i nezavisnog drustva, nego li vrstu drzave", istice ovdasnji poznati analiticar Skeljzen Maliqi.
No bilo kako bilo, faza stvaranja realne politicke snage na podrucju Kosova, biva zavrsena krajem 1992. i pocetkom
- godine.
Poslednje godine bice svakako upamcene po kritikama koje su sve politicke partije i drugi oponenti DSK-u, i jos vise Ibrahimu Rugovi, kao lideru i njihovom predsedniku Kosova, upucivli, zbog vodjenja pasivne mirovne politike na Kosovu. Oni su misljenja da je rat u Bosni i Hrvatskoj bila prilika za neke aktivnije korake u realizovanju proklamovanih ciljeva. Ceo politicki program, kazu kriticari politike Ibrahima Rugove, "sveo se na njegova putovanja po svetu, na kojima se jasno davalo i daje do znanja sta "ostatak sveta" misli o problemu Kosova". Pojedini inostrani diplomati primecuju da je "albansko rukovodstvo godinama igralo na kartu nejasno prenetih poruka, posebno kada je u pitanju bio status Kosova i stav medjunarodne zajednice oko toga".
Tako, Parlamentarna partija Kosova, 1994. godine upucuje glasan zahtev DSK, da napokon pokrene "s mrtve" tacke albanski pokret na Kosovu, i da su sve partije spremne da je slede. "Deo rukovodstva DSK-a, sedam godina zaredom, nastavilo je sa simuliranjem euforije iz 90-tih godina, iskoristio je pokret, iskrenost i volju naroda za pozrtvovanje na svom putu za sticanje slobode..."-istice Ljuljeta Pula-Beqiri. Ona jos dodaje da je neoprostivo "neshvatljivo, ali namerno prosipanje naseg nacionalnog i intelektualnog potencijala van Pokreta. Neprostiv je prestanak kontinuiteta politicke ofanzive i nepokretanje jedne prave politicke ofanzive tokom ovih pet zadnjih godina".
Albanski politicki Pokret na ovom prostoru je u najvecem delu, nakon Dejtonskog Sporazuma 1995. godine, ocenio da je Kosovo van svih sporazuma, te da osnovni problem lezi u njegovom pacificiranom delovanju. Potpredsednik Demokratskog saveza Kosova, Hydajet Hyseni, istice da su postignuti rezultati "mirovne politike na Kosovu u podudarnosti sa opstim investicijama u politicki kurs tokom ove poslednje decenije, a rekao bih i tokom ranijih decenija. One su u podudarnosti i sa nasim objektivnim potencijalnim mogucnostima kako nacionalnog demokratskog pokreta na Kosovu, tako i sa samim mirovnim politickim kursom uopste", istice on.
Isticuci da je od 1992. do 1997. godine stvorena politicka filozofija cekanja, Bajram Kosumi, kaze da ova rezistencija nije aktivizirana, posebno zbog cinjenica sto je stvorena iluzija kod "nasih politicara da je pitanje Kosova pitanje dana ili meseca, odnosno stvarana je klima da Srbija samo sto nije nacinila masakr na Kosovu. Znaci cinjenice su bile rasporedjene pogresno, jer dokazano je da Srbija, aktiviziranjem rezistencije albanskog pokreta, ne bi zapocela rat", istice Kosumi.
Ovdasnji analiticari ne kriju da je pacifizacija albanskog mirovnog pokreta proistekla iz razloga sto na Kosovu nije stvorena druga alternativa u datom trenutku, kao i zbog cinjenice sto su Rugova i DSK jos uvek "snazni u sprovodjenju svoje vlasti na Kosovu". Po stvaranju Pokreta, Rugova kao neprikosnoveni vodja kosovskih Albanaca, u trenucima "zahteva", posecivao je svetske metropole u nameri da obezbedi podrsku za Republiku Kosovo. "Bila je varka ideja da smo mi postigli i ostali u fokusu medjunarodne zajednice, sedeci, cekajuci i izrazavajuci nase zelje saopstenjima ili press konferencijama i "nasim prijateljima" u svetu, u vremenu kada je svet bio uzdrman ratom u Bosni i problemima koji su iz njega proizlazili", kaze Pula Beciri.
No, mirovna rezistencija kosovskih Albanaca, izmedju ekstremne pasivnosti i takodje ekstremne aktivnosti, naginjala je poslednjih pet godina upravo ka pasivnosti. "Jedna mirovna politika, posebno kada je demokratska i nacionalna, sto znaci da u toj delatnosti angazuje sire mase, treba da kombinuje u prirodnom smislu i ono sto se naziva Pokret i ono sto je rezistencija, i ono sto se smatra pasivnom i ono sto se smatra aktivnom rezistencijom. Nase iskustvo je dokazalo da ne samo sto mogu funksionisati kao komplemetarne, vec jedno takvo funksionisanje jeste prirodno i produktivno", kaze Hyseni.
Druga faza koja je i najduze trajala, zbog cinjenice "necinjenja", trajala je do 1. oktobra 1997 godine ili preciznije do pocetkom stvaranja novog pokreta na Kosovu, onog studentskog. Treca faza mirovne rezistencije, koja je s zebnjom ocekivana, cak i ometana, izbila je na povrsinu kao produkt nezadovoljstva albanskog stanovnistva opstim stanjem i situacijom. Iako je ona stupila na scenu i pored cvrstih pokusaja da se albansko stanovnistvo nauci politickoj filozofiji cekanja, studenti su je "srusili", pokazavsi da je "eto i pored tri mirovna protesta nemoguce proizvesti veci konflikt, posebno zbog cinjenice sto je za "rat potrebno dvoje". Studentski pokret na Kosovu zabelezice novu epohu Albanaca na Kosovu, preokretanjem javnog mnjenja prema njihovim akcijama. Protestni skupovi, setnje korzoom, i druge aktivnosti, izbacili su na povrsinu nezadovoljstvo novih generacija koje ni nakon potpisivanja Sporazuma o obrazovanju 1996. godine od strane Milosevica i Rugove, ne vide njegovu brzu implementaciju. Njihov pokret, koji se zasniva na "mirovnim, nenasilnim studentskim protestima", u stvari samo obezbedjuje kontinuitet mirovnog pokreta na Kosovu, koji je promenio svoju formu.
Kosovski Albanci su nesto ranije, dolaskom Adema Demacija na celo Parlamentarne partije Kosova, pritajeno ocekivali da se nesto pomeri sa mrtve tacke. Status quo je i za Demacija bila "boljka", ali ni on nije uspeo da nesto promeni, te je za sada sve ostalo u domenu zelja.
Nastojeci da obrazlozi potrebu aktiviziranja mirovne rezistencije na Kosovu, Bajram Kosumi, istice da je "nakon izlaska OVK na politicku scenu retorika izgubila smisao. Pred albanskom politikom jeste alternativa; Ili ce se Kosovo survati u rat ili ce albanski politicki subjekat biti primoran da aktivizira rezistenciju. Status kvo je neodrziv, jer niti Albanci mogu niti to moze Beograd ili medjunarodna zajednica dalje da tolerisu ovakvo stanje. I zato, ovo je poslednji trenutak, da pred moguci rat, albanski politicki subjekt, koji ima politicki koncept za resenje problema, izvede narod na ulicu, aktivizira mirovnu rezistenciju i nukleus problema Kosova ponovo vrati tamo gde i pripada, narodu i mirovnim metodama", objasnjava Kosumi.
Sta god da se u narednom periodu dogodi na ovim prostorima, ipak ce 1990 godina, koja je bila u znaku gradjanske neposlusnosti, biti zapamcena i po tada pokrenutim akcijama Parlamentarne partije Kosova koju je nekada vodio Veton Surroi, kada se u vecernjim satim zveskalo kljucevima, sa porukom "trazimo kljuc za resenje pitanja Kosova" ili pak lupanje u serpe. Gradjanska neposlusnost je tada poprimala masovne razmere. Medju najbolje organizovanim i cak najmasovnijim akcijama, jeste ona 1991. godine, kada je na simbolican nacin, sahranjen prazan kovceg. Moto ove akcije bio je "Sahrana nasilne danasnjice", u kojoj je ucestvovalo preko stotinu hiljada gradjana Kosova. Na celu kolone je bio tadasnji predsednik PPK, Veton Surroi, kao i danasnji predsednik ove partije Adem Demaci, zatim tada predsednik Socijaldemokratske partije Kosova Skeljzen Malici i drugi ugledni politicari i intelektualci.
Pocetkom ove godine, tokom januara meseca, PPK, je ponovo pozvala gradjane Kosova da se, kako je navela u svom proglasu suprotstave "militaristickom rezimu u Beogradu", tako sto je ce ugasiti svetla u svojim stanovima pet minuta, a zatim i da gradjani tri dana zaredom tacno u 12 sati mirno stanu minut, na mestu gde su se toga trenutka zatekli. Posle ovog "isporobavanja pulsa" ipak se ne moze govoriti o nekom masovnom odazivu gradjana Kosova. Analiticari smatraju da je jedan od razloga procena da je srpski rezim postao imun na ovu vrstu protesta ili iskazivanja nezadovoljstva, sto su pokazali i gotovo tromesecni protesti u Beogradu, kada se njima vrlo malo ili nista nije postiglo. Drugi razlog je i taj sto na ovakve akcije nisu pozvale sve politicke partije, vec samo jedna, a kao treci mozda lezi i u stavu lidera kosovskih Albanaca, koji ima i najvise pristalica na ovom prostoru, Rugove, da ni na koji nacin ne treba provocirati srpski rezim zarad izbegavanja i najmanjeg konflikta. No, i pored toga, u PPK kazu da se uskoro mogu ocekivati i druge akcije koje ce svakako biti "masovnije prihvacene", pa i od strane drugih partija.
Ipak ostaje da se vidi da li ce treca faza, koja je jos uvek u toku, biti najduza ili mozda i poslednja, ako donese resenja. Ono sto je sigurno, za ovu fazu vezuju se i opet najavljeni, masovniji protesti studenata, koji ne iskljucuju i pokretanje masovnijih protesta na celom Kosovu.
AIM Pristina Arber VLLAHIU