VRACAJU LI SE ALBANCI NA POSAO!?

Kada je pre neki dan pocela glavnim gradom Kosova da kola prica o pozivanju radnika albanske nacionalnosti koji se vec godinama nalaze na prinudnom odmoru, od strane nekih osnovnih organizacija u okviru Elektroprivrede Kosova da se vrate na posao, kod samih radnika je to unelo ne tako malu nesigurnost i zabunu, a kod blizu 140 hiljada drugih koji su za rekordno kratko vreme od pocetka krize na ovom prostoru, od

1. godine, sa razlicitim obrazlozenjima ostali bez posla, otvorilo je nadu da tako nesto i oni mogu ubrzo da ocekuju i ponovo pocnu da rade ono sto su godinama pre toga i radili. No, sudeci po njihovom prvom susretu sa novim rukovodiocima kolektiva i starim kolegama, doduse srpske nacionalnosti, izgledalo je sve cudno. Vecina radnika koja se odazvala pozivu da se vrate u svoje organizacije, jer im protekao zakonski rok po kojem vise ne mogu biti na prinudnom odmoru, svedoci o "neozbiljnosti" tamosnjih rukovodioca. U svojim kancelarijama i za radnim stolovima zatekli su neke nove radnike, uglavnom zaposlene izbeglice iz ratom zahvacenih prostora bivse Jugoslavije i to u skoro duplom broju od onoga koji je potreban za korektno obavljanje poslova. Posle haoticne situacije, jer su i medjusobno upucivani pogledi imali istu poruku: "To je moje radno mesto", direktor jednog sektora je predlozio da se radnici Albanci jave na posao pocetkom nove nedelje, kada ce se razresiti i pitanje njihovog stvarnog povratka na posao. U medjuvremenu je ponudjena i jedna "alternativa". Da ce svima zele da koriste ponovo "prinudni odmor" to biti omoguceno, s tim sto ce im se isplacivati mesecno 80 odsto od dohotka koji bi oni primali da svakodnevno dolaze na posao, pored nadoknade koju su trebali tokom cetiri, pet ili sest godina da dobijaju redovno.

Slicna se situacija desila i u kosovskom gigantu "Feronikl", kada je 17 radnika Albanaca pozvano da pocne da radi. Veliki broj izbeglica zaposlenih tokom poslednjih godina bilo je zaprepasceno. Ne zbog toga sto ce raditi sa kolegama albanske nacionalnosti, vec zato sto niti ima posla niti redovnih, pa makar i minimalnih kakva su tamo, primanja i nadasve zbog toga sto su ih zaposljavali, kada su na njihovim radnim mestima vec radili radnici Albanci. No, kako se doznaje, radnici u "Feroniklu" ce po dogovoru sa rukovodiocima dobiti svoju nadoknadu i ona ce im biti isplacena u "ratama".

Ovih nekoliko primera moze navoditi na pomisao da je takozvani cvrsti politicki obruc, koji godinama postojano opstaje na Kosovu poceo da popusta. Posle dugogodisnjeg statusa kvo i vremena, reklo bi se, prave apstinencije sudova prema cijem je radu i pravdi svih ovih godina ovdasnje albansko stanivnistvo bilo skepticno ili bolje reci nepoverljivo, poceli su svojim pozitivnim resenjima da donose odluke o vracanju pojedinim radnicima albanske nacionalnosti pravo na rad, i to uglavnom onima koji su podneli individualne zahteve za povratak na posao. Dosadasnja praksa o kolektivno ulozenim zalbama na resenja, na osnovu kojih su udaljeni s posla, nije bilo odgovora. Zalbe koje su 89 -90 godine radnici podneli tadasnjem Sudu Udruzenog rada, koji je ubrzo ukinut, prebaceni su u nadleznost Vrhovnog suda Srbije, koji je predmete ove vrste dalje distribuirao Opstinskim sudovima po Srbiji. Takodje se pokazalo da je samo obradjivanje tih predmeta bilo bezrazlozno dugotrajno i izgleda totalno neobavezujuce za njih, sto je ovdasnje Albance dovodilo do zakljucka da oni delaju pre svega u interesu drzave, odnosno dnevne politike, a ne zastupanja interesa gradjana. Da su eventualno pozitivno doneta resenja bila neobavezujuca i za radne organizacije potkrepljuje cinjenica da najveci broj radnika koji su svoje pravo na rad stekli sudskim putem, ipak nije mogao da se vrati u radnu organizaciju, jer su one, u stvari njeni rukovodioci, najcesce odbijali da izvrse svoje obaveze. Tako je za najveci broj njih tu i zavrsena prica

• do daljnjeg.

Po podacima kojima raspolaze Unije nezavisnih sindikata Kosova, 17 radnika tekstilne industrije, sestoro njih iz Pokrajinskog sekretarijata za saobracaj i veze, 150 radnika "Kosovotransa" u Lipljanu, sedam u struci energetike, do sada su zadovoljili samo svoju sujetu, ali ne i pravo na rad ili nadoknadu za ucinjenu im nepravdu. Da je mozda preuranjeno govoriti o nekim zaista pozitivnim kretanjima oko vracanja kosovskih Albanaca na radna mesta, dovoljno govori i slucaj 24 radnika Okruznog suda u Podujevu koji su na ulozenu zalbu vraceni na posao. Medjutim, ne u njihove kancelarije, vec u Okruznom sudu u Korsumliji, odakle su za mesec dana ponovo udaljeni s posla "zbog neizvrsavaja radnih obaveza". "Da li se ovaj potez moze posamtrati sa aspekta moralnosti ili aktuelnih politickih interesa, ostaje istoriji", kaze jedan od po drugi put otpustenih radnika.

U svakom slucaju, njih 24 radnika Albanca koji su sudskom odlukom vraceni na posao u Elektroprivredu Kosova, naislo je na "olaksavajuce" okolnosti. Po ispovesti H.F. inzinjera po struci, pravni zastupnik ga je uslovio na vracanje na njegovo radno mesto ako se bude odrekao svoje novcane nadoknade za period kada nije radio. Q.Q. je vracen sudskim putem na Povrsinski kop "Dobro selo", ali se odlucio za novcanu kompenzaciju i odricanja svog radnog mesta kao rukovodioca Pravne sluzbe i poceo je da radi kao fizicko lice u toj organizaciji. Ima i pojedinih slucajeva, kao u Pokrajinskom zavodu za zastitu prirode gde je povratnicima, dvoje njih, pruzena prilika da se vrate na svoja radna mesta i da im se kompenzira novac koji su trebali da dobijaju tokom vremena dok nisu radili...

Jedan, doduse ne tako veliki talas vracanja radnika na posao zabelezen je prosle godine u Domu zdravlja u Pristini, ali na zahtev Humanitarne organizacije "Lekari bez granica", koji su ustanovili tokom jedne svoje akcije na Kosovu da nedostaje albanski medicinski kadar, koji bi itekako pomogao da vakcinacija dece zaista uspe. Na objavljeni Konkurs za 25 medicinskih sestara i tehnicara primljeno je uglavnom osoblje koje je nekada radilo u okviru ove organizacije. Pojedinacni slucajevi pozivanja odredjenih kadrova albanske nacionalnosti da se vrate u ovu zdravstvenu ustanovu za epilog su u najvecem broju slucajeva imali odbijanje nekih lekara da se vrate na posao, jer su u medjuvremenu otvorili svoje privatne ambulante.

I pored ovakvih primera, jos uvek se ne moze govoriti o zelji ovdasnjih radnih organizacija, odnosno srpskog establismenta da resi problem najcesce nepravedno oduzetog prava na rad i samim tim na pristojan zivot ogromnom broju gradjana albanske nacionalnosti. A ove mladje, vec stasale generacije o nekom zaposlenju i nekoj stvaralackoj perspektivi i ne sanjaju. Mozda na takvu sporost utice i trenutna ekonomska situacija koja takodje dugo traje i uostalom privreda koja samo simbolicno funkcionise...

Ali ono sto je neizbrisivo, i sto ce se svakako prenositi s kolena na koleno, jer je svaka porodica na Kosovu dobro osetila "tudju kasiku u sopstvenom tanjiru", je organizovanost i brzina kojom su kosovski Albanci svakodnevno u ogromnom broju i po nepisanom pravilu ostajali bez posla. Osnova svih tada urucenih resenja odnosila se na njihovu "politicku nepodobnost", oslikanu u ucestvovanju u mirnom strajku, koji su radnici kosovskih kolektiva organizovali u znak protesta zbog nametanja privremenih mera, cak i u onim kolektivima koji su poslovali sa pozitivnim bilansima. Bilo je otpustanja i zbog toga sto su se potpisivali ili uopste koristili latinicno pismo, kao sto je slucaj sa 38 radnika Opstinskog suda u Pristini. Zbog toga sto nisu zeleli da potpisu formular da priznaju "drzavu Srbiju". Novoimenovano rukovodstvo Povrsinskog Kopa u Belacevcu je aprila 1990 godine poslao sve radnike, njih 1 200 na prinudni odmor, da bi nakon mesec dana pozvao na posao samo radnike srpske nacionalnosti, koji su novom reorganizacijom radnih mesta postavljeni na sva rukovodeca ili administrativna radna mesta. Za ove druge - Albance, ostali su asov, rukavice i gumene cizme, bez obzira na njihovu kvalifikaciju. Konkurs za obavljenje ovih poslova bio je otvoren do prosle godine za sve one koji su spremni da rade kao fizicki radnici. S druge strane bilo je i masovnog napustanja posla zbog neprihvacanja vanrednih mera, ili solidarisanja sa drugim otpustenim radnicima, njihovim kolegama. Na upraznjena radna mesta zaposljavani su njihovi sugradjani srpske nacionalnosti ili iz drugih mesta u Srbiji, a bilo je i slucajeva kada je jedno od novozaposlenih radnika, u nedostatku strucnijeg kadra obavljalo i dva odnosno tri posla. Ovdasnji radnici albanske nacionalnosti ovaj period pamte kao "godine omalovazavanja i poigravanja" i to sve zarad, kako neki od njih podvlace, politickih igara zbog kojih stradaju neduzni.

Zbog toga se i ne sumnja da ce proces vracanja radnika Albanaca na posao, po svemu sudeci, biti dugotrajana ali i teska obaveza za sudove, radne organizacije, same radnike Albance, ali i one srpske nacionalnosti, za izbeglice, pa i one koji su samo zbog posla privremeno dosli da zive na Kosovo.

AIM Pristina Tahira GOVORI