ALBANSKA PRIVREDA - JOS JEDNA ZRTVA POLITIKE

Kada bi se napravio jedan dokumentarni film o Albaniji, samo unutar restorana, hotela, kioska, ureda biznismena, bilo bi tesko razabrati o kojoj je zemlji rec. Tu se moze videti luksuzna oprema i ljudi obuceni po poslednjoj modi, koji se sluze na nekoliko stranih jezika. Ali, ako bi se uradio jedan dokumentrani film o putevima ili infrastruklturi uopste, suocili bi smo se sa rupama punim vode, razbacanim smecem, objektima u izgradnji koji prevazilaze svaki nadrealizam.

Nije ovde rec o tome da bi se vizuelno izrazio jedan povrsni kontrast. Suzivot ovih dveju, sasvim razlicitih realnosti, izraz je one esencijalne kontradikcije izmedju onoga sto je jedna individua uspela da postigne svojom slobodnom inicijativom i onoga sto nije uspela da uradi drzava u segmentima koji njoj pripadaju, tj., u oblasti javnih usluga i infrastrukture. Ne hajuci za ovu kontradikciju, koliko zbog nepoznavanja isto zbog nedostatka zelje, albanske vlade posle 1991 godine uhvatile su se za neke makroekonomske pokazatelje, propagirajuci posredstvom njih ekonomsku stabilizaciju, pad inflacije, porast GDP, totalnu privatizaciju, privlacenje stranih investicija itd.

Sav ovaj moderan recnik, zloupotrebljen u politicke interese, nije bio nista drugo do jedna vitrina laznih uspeha. Dogadjaji od prosle godine su vise nego dovoljan argument za to! Albanci su uspeli da obnove i modernizuju svoje male stanove, ali oni nisu mogli da promene beskrajne rupe na putevima, skole koje se tesko mogu nazvati skolama, bolnice koje se samo tako zovu, a niti amrotizovanu elektricnu mrezu zbog koje se citave noci provode u potpunom mraku. Ne zaboravljajuci ni cinjenicu da iako se citave zone u zemlji poplavljuju usled kisa, u kucnim vodovodima, bilo zimi ili leti, voda tece samo po rasporedu.

Kada se 1991. godine menjao politicko - ekonomski sistem u Albaniji, mnogi su pomislili da ce ekonomija biti najlaksi problem za resavanje. Politicki entuzijazam u to vreme bio je toliko dominantan, da se ekonomija smatrala kao jedan veoma jednostavan dodatak koji se moze prevazici. U stvari, trenutno otvaranje Albanije je podstaklo aktiviranje nekih izvora i ranije nepoznatih energija kod individua u ekonomskom razvoju, koje su stvorile nade da ce albanska ekonomija i biznis imati sansu za razvoj. Ono sto se sa sigurnoscu moze reci je to da su prednosti novog ekonomskog i politickog sistema smatrane kao prednosti stvorene samo vladanjem. Medjutim, entuzijazam ne moze uvek stvarati zdrave premise razvoja. Suvisni entuzijazam ne samo da moze biti naivan vec i sa fatalnim posledicama. Cvetanje piramidalnih firmi, reforma bazirana vise na politickim nego na ekonomskim kriterijumima, nedostatak jedne nacionalne ekonomske strategije itd., dovele su do jedne ne samo nejasne situacije ekonomskog razvoja, vec su osetno uticale i na stvaranje jedne politicke situacije sa sada vec poznatim posledicama.

Politicka dimenzija je bila glavni hendikep albanske ekonomije. Vlade koje su vodile zemlju posle 1991. godine u ekonomskom pravcu su se zadovoljavale sa nekoliko jednostavnih propagandistickih formula u prilog slobodne i nezavisne individue, zaboravljajuci ili ne shvatajuci srz razvoja jedne privrede u tranziciji na osnovu izgradnje institucija trzista. I posle sest godina otvaranja Albanije prema svetu, u zemlji se nije uspelo da se albanske institucije otvore prema albanskom biznisu. Politizacija ekonomije uspela je da ugusi novi mentalitet ekonomskog upravljanja u novim politickim okolnostima. Albanski biznis nije uspeo da pronadje put prema bankama za finansijsku podrsku, za konsultacije, za nove puteve razvoja. Danas Albanija broji najmanje institucija trzista od bilo koje druge zemlje Isticne Evrope.

Ipak, albanska privreda je i danas jos uvek zrtva politike i politizacije. Nerazumljivo je da je danasnja Vlada primorana da plati skupe racune za ono sto se desavalo godinama ranije. Isto tako je jasno da se ekonomska situacija ne moze promeniti preko noci. Ali, jos uvek nije jasno kako ce se postici obnova nacionalne ekonomije. Jos uvek se nastavlja sa politickom igrom sa makroekonomskim pokazateljima ka stabilizaciji, jos uvek se nastavlja sa igrom o politickoj odgovornosti prethodne Vlade u rusenju privrede, sa podrskom i pomoci iz inostranstva itd. Medjutim, dok se govori da je na raspolaganju oko 300 miliona USD za investiranje u albansku privredu tokom 1998. godine, tesko je poverovati da postoje projekti i infrastruktura koja bi mogla da iskoristi taj novac.

Pocetkom ove godine, nekako neocekivano, Vlada Nanoa je obavestila o porastu licnih dohodaka. 2 300 sluzbenika u drzavnoj administraciji obuhvatajuci u i sudije, carinike, policajce itd, imace porast plata do 80 odsto. Penzionerima ce se penzije povecati u proseku za 20 odsto. Na prvi pogled takva odluka stvara utisak da se priliv u budzetu rastu (prilivi budzeta za 1998. godinu su predvidjeni da budu veci za dva puta), i da poslednji pokazatelji za 1997. godinu nisu rezultirali tako lose, kao sto se ocekivalo. Cini se da je ova mera samo nastojanje da se poveca vrednost rada u javnom sektoru (tokom poslednjih sest godina prosecna plata jednog cinovnika u javnoj administraciji iznosila je oko 60 USD mesecno), kao i da bi se ublazilo siromastvo penzionera (prihodi penzionera iznose oko 20 USD mesecno). Medjutim, i ovaj porast plata tesko da moze da ublazi siromastvo. U Albaniji je sve preskupo (over priced). Tokom posednje dve godine cene neophodnih artikala, kao sto su jaja, hleb, povrce, meso, povecane su do dva puta. Cene u restoranima konkurisu sa cenama onima u Grckoj ili Italiji. U uslovima kada su na trzistu od deset poljoprivrednih proizvoda sedam - osam iz uvoza, svaki Albanac placa za takse i dobit grckih, italijanskih i makedonskoh proizvodjaca. Istovremeno, oni placaju i za takse albanske drzave i domacih trgovaca. Grcke pomarandze i paradajz, turski krompir i luk, makedonski krastvaci i paprike, italijanske makarone i cokolade, dominiraju na trazistu jedne poljoprivredne zemlje kakva je Albanija.

S druge strane, postoji prava strateska konfuzija u pogledu buduceg razvoja zemlje. Ono sto pada u oci jeste neka vrsta tradicionalizma u proceni potencijala razvoja zemlje. Jos uvek se veruje da se prioriteti razvoja mogu odredjivati i podrzati odozgo. Dalje, fiskalne politike su uglavnom usredsredjene na pokrivanje budzetskih deficita, bez nekog vidljivijeg upliva u podrsci domaceg biznisa, za povecanje proizvodnje, zaposljavanja ili pak za povecanje izvoza. Sve ovo cini ono sto se naziva nedostatak vizije i nade za buducnost privrede.

Pre nego da govorimo o ekonomskoj krizi koja se moze artikulisati i u ciframa (inflacija oko 45 odsto, nezaposlenost iznad 40 odsto itd.), zemlja prolazi kroz tesku krizu poverenja. Na hiljade Albanaca okrenuti su ka bezanju iz zemlje. Na hiljade i hiljade drugih traze sezonsko zaposlenje u susednim zemljama. U trazenju nekog posla van Albanije, takoreci svake nedelje se u Jadransko more utapaju ljudi. Da ne govorimo o tome da se oko pola miliona sada vec nalazi van Albanije. Iznad svega, trazi se iskra nade da ekonomske politike prethode jednoj psiholoskoj obnovi, koja bi se kasnije mogla konkretizovati i otvaranjem radnih mesta. Za zaljenje je, ali tokom sedam poslednjih godina parole politickih partija su bile: "Ucinimo Albaniju privlacnom za strane innvestitore". Zaboravalja se da u prvom redu ovu zemlju treba uciniti privlacnom za njene gradjane. Mozda upravo odatle treba i poceti.

AIM Tirana Bardhul MINXHOZI