DVA NANOA: PORAZ ILI TRIJUMF?

Portret albanskog premijera sest meseci nakon dolaska na vlast

Kada je aktuelni premijer, 45-snji ekonomista Fatos Nano pre sedam godina stao na celo Socijalisticke partije, neki bliski prijatelji kao i brojni studenti sa Ekonomskog fakulteta, koji su imali prilike da slusaju njegova predavanja, izjavili su da bi "bilo bolje da Fatos Nano bude predsednik Demokratske partije, a Berisa predsednik Socijalisticke partije". Kako Nano, tako i bivsi predsednik Berisa, dosli su iz jedne komunisticke proslosti. Medjutim, iako se stavio na celo antikomunistickog pokreta, Berisa se jos uvek pamtio kao fanatican sekretar bivse Osnovne organizacije Partije rada. S druge strane, Fatos Nano, iako je bio radnik na Marksisticko -Lenjinistickom Institutu, kojim je upravljala supruga diktatora Envera Hodze, bio je poznat kao liberal i moderiran. Rastuci u jednoj komunistickoj porodici koja je uzivala neke privilegije od strane Hodzinog rezima, Nano je imao mogucnosti da dobije bolje obrazovanje nego mnogi drugi Albanci i da brze prihvati zapadne i liberalne ideje. Kao 11-godisnjak je poceo da govori francuski. Godinu dana kasnije italijanski, a u 14 godini poceo je da govori engleski. Zahvaljujuci sklonosti diktatora Hodze prema francuskoj kulturi, porodica Nanoa je imala prilike da cita knjige na francuskom i da gleda francuske TV emisije. Na Marksisticko-Lenjinistickom Institutu gde je radio, bio je zaduzen za studije Evropske zajednice.

Ovo nije bilo jedino iskustvo Nanoa. On je bio dva puta premijer 1991. godine u razdoblju fabruar - mart i april

• maj. Vlade na cijem je celu on bio dosle su posle 50 godina diktature i izolacije od sveta i iako je Nano pozvao na reforme i trzisnu ekonomiju, dve njegove prve Vlade su imale kratak zivot. Vlada Nano 1, pala je zahvaljujuci masovnom antikomunistickom revoltu. Drugi put, on je dao ostavku postavsi tako drugi albanski politicar, zajedno sa bivsim komunistickim predsednikom Ramizom Aljiom, koji je u 500 godisnjoj istoriji Albanije primenio ostavku. Nano je prihvatio poraz precutno, shvatajuci veoma dobro da medjunarodni faktor nije bio uz njega. Ipak, Vlada koju je on vodio marta 1991. godine bila je prva Vlada koja je uspostavila diplomatske veze sa SAD i ucinila mogucim prijem Albanije u KEBS.

Posle parlamentranih izbora 1992. godine, gde je Demokratska partija sa Salji Berisom dobila vise od 65 odsto glasova, Nano je odmah postavio svoje teze o daljoj Reformi Socijalisticke partije (naslednice bivse Partije rada), kako sa aspekta programa, tako i sa aspekta prihvatanja novih ljudi u rukovodstvu. Tri meseca posle dolaska demokrata na vlast, Nanoova partija je dobila lokalne izbore i nekoliko nedelja kasnije, jula 1993 godine, on je osudjen posle montiranog politickog procesa na 12 godina zatvora zbog korupcije.

Zatvor je bila jos jedna velika skola za Nanoa. On je imao vremena za razmisljanje, posmatrajuci i greske Demokratske partije na vlasti i istovremeno ubedjujuci sebe svakodnevno da ne treba da se osveti arhitekti njegovog hapsenja, predsedniku Salji Berisi. Iako u celiji, Nano je u svojim rukama drzao svoju partiju. On je sve pratio preko stampe i informacija koje mu je donosila supruga. Socijalisticka partija zahvaljujuci politickom hapsenju Nanoa, imala je tako dva Nanoa; Jednog konkretnog Nanoa, koji je nastavio da vodi partiju i jednog Nanoa heroja mita, prvog politickog zatvorenika u Berisinoj demokratiji.

Posle cetiri godine, kada je on izasao iz zatvora, kao posledica narodnog revolta zbog gubitka novca u piramidalnim shemama, bio je u stanju da kontrolise sve i imao je bezpogovorni autoritet. I zato nije cudo sto je tri meseca posle izbora, na kojima je njegova partija dobila oko 65 odsto glasova, iz celije seo u fotelju premijera po treci put, ali ovoga puta stajuci na celo jedne vladine koalicije sa sirom osnovom.

Dolaskom na vlast, ali i tokom izborne kampanje, on je pokusao da pruzi ruku pomirenja opoziciji, cak drugacije od Berise, izjavio je da je spreman da pruzi ruku i predsedniku koji ga je uhapsio, ali kao albanskim gradjaninu, ali ne kao predsedniku. Nano je odsecno istupio protiv poziva za hapsenje demokratskog lidera Berise i pozvao je na nacionalno pomirenje i na brzo usvajanje Ustava uz ucesce svih politickih snaga. Uzimajuci u ruke uzde Vlade u zemlji, Nano je "rehabilitovao" albansku izrsnu vlast, koja je za vreme Berise takoreci bila u sencu zbog primene autoritarnih metoda vladanja ovog poslednjeg.

Albanski premijer je poceo da primenjuje jednu otvoreniju politiku prema susedima i na balkansko politicko trziste izneo svoju staru ideju za jedan "evropeiziran Balkan", zahtevajuci otvaranje granica ili jedan sistem slican onom Sengenskom. Nano se uopste nije ustrucavao da se pocetkom novembra 1997. godine na balkanskom Samitu na Kritu sastane sa srpskim predsednikom Slobodanom Milosevicem, ruseci rako jedan tabu. Ali, ovaj hrabri korak ga je kostao posto je iritirao Albance na Kosovu, kada ih je nazvao "zajednicom", postajuci tako jedan ne tako zeljen lider za njih i uopste za Albance koji zive van Republike Albanije. Ipak, cini se da je ova politika dobila aplauz na Zapadu i u SAD.

Albanicima u Albaniji i posebno levom izbornom telu, Nano se nije ustrucavao da javno ponudi njegovu ideolosku Platformu: "Srce nam je levo, ali gledamo udesno". On je ostro kritikovan od strane bivseg podpredsednika i poslanika socijalisticke partije, Serveta Pellumbija, da pomera partiju udesno i da program Vlade koalicije koju on vodi nema nista zajednickog sa programom Socijalisticke partije. U ovoj tacki, bivsi potpredsednik Pellumbi imao je pravo. Premijer Fatos Nano poceo je sa primenom jedne prave sok terapije, mnogo ostrije od one s kojom su se Albanic suocili tokom pet godina vladanja Berise. VAT je povecan sa 12,5 odsto na 20 odsto. Premijer je usvojio jedan ambiciozni program za privatizaciju kljucnih sektora ekonomije, kao sto su elektricna energija, nafta, industija minerala, telekomunikacije itd. On rigorozno sledi recepte MMF i nastoji da izgradi jednu modernu privredu stalno propovedajuci "desnicarstvo u ekonomiji", kao nastavak modernizacije levice. Njegov idol je Toni Blar, kojeg i pokusava ponekada da imitira.

Ipak, u Albaniji nije dovoljno primeniti jedan desni program i moderiranu politiku sa susedima, da bi sve krenulo nabolje. Ekonomska politika koju sledi Nano je izazvala dalji porast cena i osetan pad nivoa zivljenja, dok u medjuvremenu Albanija jos uvek ostaje najsiromasnija zemlja Evrope. Od 700 hiljada komada razgrabljenog oruzja iz depoa, tokom izbijanja revolta prosle godine, prikupljeno je samo 100 hiljada, a u zemlji se registruje vise od 25 ubistva nedeljno. Ocekuje se da ce Opsti nacionalni proizvod (GDP) pasti na kraju ove godine na tri odsto, budzetski deficit ce dostici 17 odsto GDP, i nezaposlenost ce dostici kvotu od 40 odsto. Na premijeru Nanou je veoma velika odgovornost: U izbornoj kampanji tokom prosle godine u gradu Vlori, srcu revolta, Nano je biracima obecao vracanje izgubljenog novca u piramidalnim shemama, u vreme kada je mogao da dobije glasove i bez ovog obecanja.

Imajuci u vidu sve ove teskoce, nedostatak stranih investicija u zemlji, kao i cinjenicu da je plebiscitarni glas koji je dobio na parlamentarnim izborima 29. juna 1997. godine vise bio glas protiv bivseg predsednika Berise nego glas za njega, Nano je odrzao jedan veoma kritican govor pocetkom februara, na poslednjem sastanku Saveta ministara. On je zatrazio "visible - actions" kako bi pozitivno senzibilizirao javno mnjenje, kao i Zapad, koji nastoji da ubedi da ce se boriti protiv korupcije i da ce pazljivo administrirati novac dobijen od strane medjunarodnih institucija. On je isto tako izjavio da bi mogle uslediti i promene ministara i pozvao na posebnu paznju u tretiranju stranih investitora. Po prvi put posle sedmomesecnog vladanja, on je podsetio ministre da tragicna proslost vise ne moze sluziti kao opravdanje. "Berisa i citava ujdurma koju je on stvorio, od sada pa nadalje, ne moze vise sluziti kao uzrok, vec samo kao povod"-rekao je Nano. Tako, on je na svojim plecima preuzeo u potpunosti svu odgovornost za ponovnu izgradnju razrusene zemlje, kako od 50 godina komunizma, tako i od lezne Berisine demokratije. Od sada pa nadalje, sramota pada na njega, ali ce i pobeda isto tako biti njegova.

AIM Tirana Andi BEJTA