KAPITEN MIRKO

Srbija jos ceka vladu

Posle pet meseci odlaganja Srbija nije dobila vladu, ali je poznat mandatar. To je dosadasnji predsednik vlade Mirko Marjanovic, koji ce kako se ocekuje morati da u vladu uvrsti i SPO i tako bar privremeno odglumi podelu vlasti. Za sada Vuk Draskovic pristaje na sve

AIM, BEOGRAD, 20. 2. 1998.

U prvoj reakciji na vest da je predsednik Srbije Milan Milutinovic mandat za sastav nove vlade poverio sadasnjem premijeru Mirku Marjanovicu, lider SPO Vuk Draskovic nije krio prilicno iznenadjenje. Draskovic cija stranka vec nedeljama sa socijalistima tajno pregovora o tome kako se moze sastaviti nova vlada, i koji je pre nekoliko dana tvrdio kako se stiglo na samo "pola koraka do konacnog dogovora", bio je najednom "zatecen" vescu da su se njegovi novi koalicioni partneri ponovo odlucili za Marjanovica.

Nekoliko sati kasnije, Draskovic je tvrdio da vise nije iznenadjen. U medjuvremenu se prisetio kako premijersko mesto i nije toliko bitno, kako je najvazniji zapravo program vlade koja mora delovati kao tim, i kako, naposletku, u dobro uigranom timu uopste i nije vazno ko "nosi kapitensku traku". Moze i Mirko.

Ako u SPO nekada najjacoj opozicionoj partiji na srpskoj politickoj sceni, pamte ista od onoga sto su do nedavno govorili o Marjanovicevoj vladi (na primer da je "kleptokratska"), onda ce predsednik Srbije Milan Milutinovic ubrzo morati da potrazi novog kandidata za premijera.

Na tvrdnje socijalista kako je "Marjanovic uspesan premijer uspesne vlade", onaj stari Vuk Draskovic (iz vremena kada se tukao i govorio po trgovima srbijanskih gradova), svakako bi odgovorio kontratvrdnjom koju je ovog puta upotrebila Vesna Pesic: "Ako su ovo uspesna vlada i premijer, kako li onda tek izgledaju neuspesni". Vremena su se, naravno, promenila i Draskovic koji se sklonio sa gradskih trgova sada je na samo pola koraka od ulaska u vladu nacionalnog jedinstva koju bi cinili levica i SPO.

Odluku socijalista da ponovu gurnu Marjanovica u prvi plan mnogi su odmah protumacili kao jasnu Milosevicevu poruku da on zapravo ne zeli (a i ne ume) da deli vlast sa bilo kim, da se njegov rezim ne odrice postojecih privilegija i da od istinskog reformskog kursa nema zapravo nista. Iz toga bi proizilazilo da u citavoj prici Draskovic i SPO i nisu previse vazni. Njima bi po toj logici pripala uloga kontrolisanog saucesnika u privilegijama. Takvo saucesnistvo podrazumeva svakako vise ministarskih mesta nego sto ih u predhodnoj vladi imala Nova demokratija i nesto vecu cenu koja bi morala da se plati.

Proceni li da bi direktna podrska Marjanovicu mogla da ga kosta novog osipanja sopstvene partije, Draskovic moze da se opredeli i za precutnu podrsku manjinskoj vladi koju bi sastavila iskljucivo levica. U toj vladi ne bi bilo njegovih ministara, sto ne znaci da SPO i takav status ne bi mogao da debelo naplati, kao sto su to cinili radikali 1992. godine. Na taj nacin bi se do novih izbora doslo neuporedivo brze nego sto to socijalisti i SPO danas zele.

Kandidatura Mirka Marjanovica moze, medjutim, da znaci i pokusaj Milosevica da se zapravo otarasi dosadasnjeg premijera. Marjanovicu i njegovoj vladi se zvanicno odaju sva priznanja za uspesan rad s tim sto se, na primer, unapred zna da ga SPO nece podrzati. Draskovic time pokazuje da se i on za nesto pita i da vodi racuna da se sa reformama krene znatno brze nego sto je sadasnji premijer to u stanju da ucini. Socijalisti bi u tom slucaju ponudili novog kandidata iz svojih redova, ili bi sa SPO nasli kompromis oko Duska Mihajlovica predsednika Nove demokratije koji nestrpljivo iscekuje iz senke. Tako nesto ne bi bitnije odudaralo od ranijeg stava samog vrha SPS-a po kome premijersko mesto, zbog izuzetne vaznosti, moze pripasti iskljucivo socijalistima ili nekome koga su oni u stanju da kontrolisu.

Kojim god putem da se dodje do novog premijera i vlade, bice to za buduce koalicione partnere viskorizican posao. Osim onoga sto ih spaja (zelja za vlascu, odlaganje sto je moguce duze novih parlamentarnih izbora i trajanija eliminacija iz politickog zivota stranaka koje su nedavno bojkotovale izbore, pre svega rovitog Djindjica), izmedju levice i SPO-a ostaje jos mnogo toga sto ih razdvaja. To je najbolje izrazio portparol JUL-a Aleksandar Vulin koji je jos pre desetak dana odbacivao svaku mogucnost koalicije levice sa SPO: "Da bi stranke formirale koaliciju potrebno je da postoji bar minimum programskih slicnosti. Ne moze levica koja je opredeljena za republiku, da stupi u koaliciju sa SPO koji se zalaze za monarhiju. Kako cemo to objasniti biracima", zapitao se Vulin. Portparol JUL-a ocigledno pripada onom krilu levice koje uporno insistira na odrzavanju novih izbora. Na slicnoj talasnoj duzini je i deo rukovodstva SPS-a koje, osokoljeno nedavnom pobedom Milana Milutinovica na predsednickim izborima, smatra ka ko je sada pravi momenat da se u Skupstini Srbije ponovo uspostavi vecina i izbegne bilo kakav politicki ortakluk sa Draskovicem i njegovim "cetnicima".

Iako Vulin smatra kako izmedju levice i SPO-a ne postoji ni minimum programskih slicnosti, buduci koalicioni partneri pripremili su u medjuvremenu program drzavnog i nacionalnog preporoda u devet tacaka. U tom dokumentu za koji neki rezimski mediji tvrde da ce imati snagu ustava, socijalisti prakticno obecavaju da ce ubuduce raditi sve ono sto do sada nisu - da ce demokratizovati Srbiju, sprovesti privatizaciju pod kontrolom parlamenta, omoguciti povratak u medjunarodnu zajednicu... SPO sve to takodje potpisuje i u ime buduce koalicione saradnje od saveznog do opstinskog nivoa, ne postavlja inace, logicno pitanje - ko je to socijalistima ranije branio da rade ono sto sada obecavaju u devet tacaka. U ovom prilicno uopstenom dokumentu (objavljen za sada u naznakama) najkonkretnija je prica o zastavama, grbovima, praznicima i himnama, sto je izgleda neophodno da bi vlada narodnog jedinstva u bankrot drzavi mogla normalno da radi.

Bar u pocetku, buduci koalicioni partneri morace da budu veoma oprezni. Brz neuspeh ovakve koalicije mogao bi naneti prilicne stete socijalistima na prvim narednim izborima i Milosevic zato od svojih zahteva krajnji oprez. Obicnom partijskom clanstvu sugerise se utisak da je koalicija sa SPO ionako privremena dok nekako "ne preveslaju Vuka", odnosno da je sve vrlo slicno kao kada je vlada bila zakrpljena ministrima iz Nove demokratije. U SPS-u ipak dobro znaju da se ovoga puta ne radi o slicnoj zakrpi, i da prvi put moraju da se odreknu bar dela vlasti i ustupe ga onima koji su do juce, zbog svog monarhizma, antikomunizma i cetnistva, vazili za najljuce neprijatelje socijalista. Draskoviceva racunica je u tome da je do sada probao sve i da je najzad doslo vreme da proba da rezim "busi" iznutra. Istovremeno se nada da bi svom nezadovoljnom clanstvu mogao veoma brzo da pokaze kako je neuporedivo isplativije biti u, ili kraj vlasti, nego neprekidno jurisati na nju.

Onih Draskovicevih "pola koraka" do nove vlade moglo bi inace da se protegne i do druge polovine marta. Koalicioni partneri ce se prvo najverovatnije sloziti oko programskih nacela o drzavnom i nacionalnom preporodu. Onda ce drzavni mediji krenuti da objasnjavaju narodu kako je rec o istorijskom sporazumu. Za to vreme za pregovarackim stolom vodice se dugi i mukotrpni pregovori o svakoj funkciji i sinekurici. Na jednoj strani tog stola sedece pregovaraci cija je strategija "uzmi sve sto ti Milosevic daje, on retko kad daje". Na drugoj ce biti velikodusna levica s pricom "evo vam uglavnom nista, i drzite ga dobro".

Nenad Stefanovic              Q  S  ô  ò  Ì  E  (AIM)