IGRE S FREKVENCIJAMA

Beograd Feb 19, 1998

Jugomedijska slika

AIM, BEOGRAD, 19. 2. 1998

Kada je pocetkom februara ove godine u SR Jugoslaviji doslo do zastrasujuceg haosa i panike zbog naglog pada vrednosti dinara u odnosu na nemacku marku, predsednik vlade Srbije, Mirko Marjanovic, optuzio je za inflatorni udar "takozvane nezavisne medije" i "zutu stampu". Oni su, objavljujuci procene nekakvih "profesora univerziteta" o nuznosti devalvacije nacionalne valute, u stvari u korist neprijateljskih interesa, dakako podgrejali "inflatorna ocekivanja" gradjana i tako izazvali haos na (ulicnom) trzistu deviza. Usledio je potom zestok napad na nezavisne medije potkrepljen pretnjama o disciplinovanju stampe i nestasicama roto papira.

Otud za iskusnu jugoslovensku javnost nije predstavljalo nikakvo iznenadenje sto je, uz mnogo talambasa i drzavnomedijske zvonjave, u svoj toj gunguli, objavljen "konkurs za davanje dozvola za privremeno koriscenje radio-frekvencija i televizijskih kanala". Ili, prostije receno, objavljena je ucena na glave svih koji se u neciju zamisao "dodele frekvencije i kanala" ne uklapaju. Miloseviceva vlast se, od pocetaka njegovog uspona pre jedne decenije, u znacajnoj meri oslanja na kontrolu medija.

Tromesecne demonstracije gradjana Srbije u zimu 1996/97 godine su medijski monopol drzavnih, javnih kuca za informisanje, poprilicno uzdrmale. Jedan od neocekivanih efekata iznudjenog priznanja Milosevicevog rezima da je na lokalnim izborima krao vise no sto je to podnosljivo, stigao je u obliku izvestaja evropske komisije predvodene bivsim spanskim premijerom Felipe Gonzalesom.

U prvi mah je zahtev za postovanje slobode medija iz Gonzalesovog izvestaja ignorisan u korist "predaje gradova" dojucerasnjoj opoziciji; kasnije insistiranje medjunarodne zajednice na postovanju tog zahteva kao jednako vaznog, predstavljalo je neku vrstu iznenadenja za rezim. U cisto taktickom smislu, vlasti su racunale da ce raspad koalicije "Zajedno", u raspad, ili propast, povuci i lokalne medije. To ocekivanje snazno je ohrabrio Srpski pokret obnove (SPO) Vuka Draskovica, preuzimajuci "pod svoje"- posto se obracunao sa koalicionim partnerom, Demokratskom strankom Zorana Djindica - beogradsku televiziju "Studio B" u maniru dostojnom najcrnjeg (ili najcrvenijeg, kako vam drago) boljsevizma.

Medjutim, politicari su, ukljucujuci i lidere SPO u ovom slucaju zanemarili iskustvo koje su tokom jos uvek tekucih, olovnih vremena, sticali mediji, narocito oni "nevazni", "mali" i "nezavisni".

Radio Beograd 92 je u medjuvremenu izrastao u profesionalnu organizaciju prvorazrednog znacaja ne samo na (skracenom) jugoslovenskom, vec svetskom medijskom prostoru. Akciju organizovanja nezavisnih elektronskih medija u profesionalnu asocijaciju (ANEM) (okuplja 33 radio i 15 tv stanica cije se zajednicke vesti putem satelita prenose i u svet) posle gradjanskih protesta 1996/97, pokazalo se, nije mogucno zaustaviti akcijom lokalne policije ili igrom politicke klackalice i kuloarskih sporazuma "opozicije" sa vlastima.

Otud je najnoviji "konkurs za dodelu frekvencija i kanala" naisao na tvrd otpor onog dela profesije koja se javno legitimise kao svojeglava. Milos Vasic, predsednik Nezavisnog udruzenja novinara Srbije, ocenjuje u nedeljniku "Vreme" da najnoviji potez rezima predstavlja "jedini pravni kontinuitet koji tu postoji, kontinuitet krsenja saveznih nadleznosti, sto je vec postala tradicija, jos od donosenja Ustava Srbije 1990. godine". U prilog svojoj tvrdnji, on navodi da Savezno ministarstvo za telekomunikacije raspisanim konkursom krsi vazeci Zakon o sistemima veze (koji ne poznaje kategoriju "oglasa" za "dodelu"), da se ne mogu raspisivati "konkursi" za "privremene dozvole" u trajanju od 12 do 24 meseca, jer vazeci zakoni privremnost i to samo u tehnickom smislu poznaju do 60 dana, ne mogu se dodeljivati frekvencije vec samo dozvole za rad radio ili tv stanica. I tako dalje, i tome slicno, pri cemu najmanji nonsens nije cak ni otvorena mogucnost da onaj ko je raspisao konkurs naknadno odluci za koje ce pare prodavati ono sto "dodeljuje".

Celni covek Radija B92, Veran Matic, ukazuje na verovatnu mogucnost da je konkurs raspisan navrat-nanos (brzinu i nepripremljenost poteza potvrduju ljudi bliski Ministarstvu za telekomunikacije) zbog cinjenice da se Crna Gora na decembarskim predsednickim izborima "otela" kontroli iz Srbije. Taj stav potkrepljuje najava niza zahteva za proveru ustavnosti mnogih odluka savezne drzave koje kao da su usmerene na "davljenje" Crne Gore, od zatvorenosti medjnarodne (jugoslovensko-albanske) i uspostavljanja unutarfederalne (Srbija-Crna Gora) granice, do otvorenog uzurpiranja republickih nadleznosti u visemesecnom pokusaju da se politicki spase i podrzi Milosevicev crnogorski sticenik Momir Bulatovic. Ipak, dodaje Veran Matic: "Bilo bi zanimljivo proveriti pretpostavke, pa unapred kovertirati imena tv i radio stanica koje ce biti odbijene, i imena onih koje ce pobediti na konkursu. Ovde je, kao sto se odavno zna, sve unapred dobro poznato.

Igra sa frekvencijama jos jedna je od onih igara koje ce se zavrsiti poput najave zakona o informisanju srpske ministarke Radmile Milentijevic". Pomenuta ministarka je jos pre godinu dana obecala "novi zakon" za tri nedelje a od njega jos uvek nema nista. Ne zato sto je nacrt cak i ovdasnje patriote zgranuo rigidnoscu, vec mnogo vise zato sto rezim ima efikasniji nacin za kontrolu stampe: distribuciju roto papira, carine, lezarine i paprene cene za carinski parking.

Nedavno odbijanje Felipe Gonzalesa da prihvati nezahvalnu ulogu specijalnog izaslanika Evropske unije za Jugoslaviju dok ovdasnje vlasti ne ispune sve zahteve njegovog izvetaja s pocetka

  1. godine, potvrduje odlucnost medjnarodne zajednice da Milosevicu vise ne oprasta ni zaboravnost prema "manje vaznim" zahtevima u igri u kojoj batina postaje sve veca, a sargarepa sve potrebnija za prezivljavanje.

Naravno, niko se u Jugoslaviji ne zavarava da ce svet svoje interese zrtvovati u korist ovdanjih nezavisnih medija, ali svi su primetili da se na "Milosevicev konkurs" prva javila organizacija Human Rights Watch iz SAD zahtevom jugoslovenskoj vladi da pre no sto raspise ovakve i slicne konkurse - pripremi nove zakone o medijima konsultujuci nezavisne medije, izmeni postojece nedorecenosti u zakonima o RTV Srbije, sistemima veza i javnom informisanju na nacin koji ce garantovati da se dozvole za emitovanje programa dodeljuju od strane nezavisnog organa i bez ikakve veze sa politickim interesima.

Dok Jugoslavija ne donese nove zakone o medijima koji garantuju slobodu izrazavanja u skladu sa medjnarodnim standardima, ne sme biti nikakve posebne "regulacije": svima koji sada emituju program tu mogucnost ne treba oduzimati (kao sto je, samo jednim potezom u leto 1997, ovdasnja vlast oduzela dozvolu za rad 77 nezavisnih, opozicionih ili komercijalnih radio i tv stanica u Srbiji). Naravno, ni najnaivniji borci za ljudska i gradjnska prava ne zavaravaju se da ce apel bez pretnje batinom izazvati neke bitne promene u ponasanju jugoslovesnkih vlasti. Ona ili bar neki njeni "nosioci" pokazali su znatno manje sposobnosti za ucenje na sopstvenom iskustvu, bez obzira na velicinu batine. Ministarka Radmila Milentijevic i dalje nosi perjanicu: 18. februara ona je izjavila da Gonzalesov izvestaj "vise nije validan" jer "drzavna televizija kontrolise manje od 50 odsto informacija".

Uprkos cinjenici da su rezimski mediji na reakcije svojih ovdasnjih protivnika i spoljnih neprijatelja uzvratili zestokom vatrom komentara (na nivou price o tome kako ni BBC ne radi bez cenzora, kao i da holivudska produkcija direktno sledi politicke naloge Bele kuce) i ljutog patriotizma, Savezno ministarstvo za telekomunikazije pokazalo je bar nesto sluha: rok za podnosenje zahteva na konkurs je produzen do 15. marta, a iz prvobitno trazenih dokumenata ispala je "kvaka 22", prilaganje uverenja o posedovanju potvrde. Od kojih se, naravno, ni jedna ne moze dobiti bez podnosenja one druge. Vise od 300 stotine radio i TV stanica, koliko se predpostavlja da ih u Srbiji ima-pravog podatka nema, za sada sa strepnjom ceka prolece 1998.

Aleksandar Ciric (AIM)