POLITIKA IZNAD PRAVDE

Da li je Ustav prepreka za isporucivanje u Hag optuzenih za ratni zlocin

Glavni tuzilac haskog Tribunala Luiz Arbur vratila se iz sluzbene posete Jugoslaviji napola obavljena posla. Ona je izrazila zadovoljstvo razgovorima u Podgorici i Beogradu, jer se "moze reci da je nasa saradnja sada dobra, izuzev u kljucnoj stvari - transferu optuzenih u Hag". Zoran Knezevic, savezni ministar pravde, saopstio je, naime, Arburovoj "da ne postoje pravne pretpostavke za udovoljavanje zahtevu za ekstradiciju" jugoslovenskih drzavljana tom sudu.

AIM, BEOGRAD, 18. 2. 1998.

Od trenutka osnivanja, na adresu ad hoc Tribunala u Hagu, iz Beograda uvek je stizao odgovor: Ustav SRJ zabranjuje isporucivanje domacih drzavljana. To, naravno, nije tacno. Svi medjunarodni dokumenti koje je Jugoslavija potpisala obavezuju je da ih postuje. Da su preuzete medjunarodne obaveze starije i jace od domaceg zakonodavstva studenti nauce takoreci kad predju prag pravnog fakulteta. Jos 1920. godine Medjunarodni sud u Hagu doneo je tridesetak presuda u kojima zastupa ovo misljenje podseca dr Konstantin Obradovic, profesor Medjunarodnog prava na Fakultetu politickih nauka. Dakle, Ustav ne moze biti prepreka za izrucenje optuzenih.

Da ima "dobre volje" Jugoslavija bi mogla u svakom trenutku da izmeni ustavne regule i usaglasi ih sa medjunarodnim pravnim poretkom. Da tome ne stoje na putu pravne, vec pre svega politicke prepreke najbolje ilustruje primer Hrvatske. Ova drzava je promenila svoj najvisi pravni akt u delu koji je zabranjivao isporucivanje optuzenih za ratni zlocin. Onog momenta kada je susedna drzava procenila da odbijanjem saradnje sa Tribunalom moze imati vise stete nego koristi, pre svega na medjunarodnom politickom planu, odlucila je da to i pravno obezbedi.

Dr Obradovic ukazuje na jednu drugu vaznu cinjenicu. Nasa zemlja, naime, ima stariju obavezu koja proizlazi iz zenevskih konvencija, a odnosi se na obavezu zemlje potpisnice da optuzene za ratni zlocin izvede pred lice pravde. Kako se ministar Knezevic zalaze da se osumnjicenima za teska krivicna dela pocinjena u ratu sudi pred domacim sudovima, dr Obradovic postavlja pitanje zasto nema sudskih procesa kada je poznato da njihovo ne otvaranje takodje predstavlja prekrsaj medjunarodnog prava.

Od prvog trenutka kada je Tribunal za sudjenje zlocinima pocinjenim na prostoru bivse Jugoslavije otvorio svoju kancelariju, Jugoslavija nije pokazala nameru da saradjuje, pokrivajuci se kvalifikacijama da je rec o sudu za Srbe. Cak i cinjenica da nekooperativnost moze dovesti do toga da brojni zlocini izvrseni nad Srbima ostanu neotkriveni i nekaznjeni nije bila dovoljno snazan argument za ovdasnje vlasti. Nasa zemlja je tek posle snaznih politickih pritisaka medjunarodne zajednice prihvatila da Tribunal otvori svoj biro u Beogradu, kako bi mu bila olaksana istraga i prikupljanje dokaza.

Odnos SRJ prema haskom Tribunalu sve vreme ima politicku dimenziju na racun pravde. U slucaju optuzbe visokih oficira bivse JNA Mileta Mrksica, Veselina Sljivancanina i Miroslava Radica to se nedvosmisleno potvrdjuje. Ne samo da zvanicnom Beogradu ne pada na pamet da ih isporuci nego je cak i odbijen zvanican zahtev Tribunala da se javno objavi poziv da se dobrovoljno predaju. Haski sud je 19. decembra prosle godine javno obavestio optuzene oficire da je pocelo sudjenje Slavku Dokmanovicu koji se takodje tereti za streljanje civila iz vukovarske bolnice, na poljani Ovcara. U saopstenju se predocava da njihov nedolazak moze iamti "negativne konsekvence", ali ono do danas nije ugledalo svetlost dana.

Medjunarodni krivicni sud u Hagu izdao je pre dve godine jos dva naloga za hapsenje: Dragomira Saponjica i Slobodana Miljkovica zvanog Lugar. Luiz Arbur je prilikom nedavne posete Beogradu predocila da Sud ima razloga da veruje da se oni nalaze na teritoriji Jugoslavije. Ona je podsetila da obaveza SRJ da preda optuzene proizlazi iz Rezolucije Saveta bezbednosti o osnivanju Tribunala i odredaba Dejtonskog sporazuma.

Dok crnogorski zvanicnici pokazuju spremnost da ozbiljno saradjuju sa Tribunalom, u vrhovima vlasti u Srbiji jos vlada podozrivost prema njegovim sudskim institucijama. U sustini, pitanje kooperativnosti s Hagom, posebno ekstradicija optuzenih direktno je vezana za stabilnost ovdasnje vlasti. Najpre, isporucivanje pomenutih oficira otvorilo bi front na liniji predsednik SRJ - Vojska Jugoslavije. Medju oficirima se jos "vidaju rane" zbog izgubljenog rata bivse JNA, za koji joj se, uz sve ostalo, pripisuje i politicka krivica.

Vojni strucnjaci upozoravaju da bi izvodjenje oficira pred Sud samo dolilo ulje na vatru vec velikog nezadovoljstva jugoslovenske vojske svojim materijalnim polozajem.

Nije manje znacajno, svakako, i to sto bi optuzeni pripadnici bivse JNA verovatno u svoju odbranu saopstili mnogo vaznije podatke, pa i imena onih koji su bili kljucni stratezi i komandanti rata na prostoru nekadasnje SFRJ. Izvodjenje ovakvih svedoka pred Sud moglo bi, dakle, korak po korak da odmota klupko do samog politickog vrha SRJ, Slobodana Milosevica. Osim toga, Milosevic je svestan da jacanje plavih(policijskih) na konto zelenih(vojnih) uniformi sve vreme prate podozrivi pogledi pripadnika VJ. U teskoj situaciji u kojoj se zemlja nalazi, a posebno zapaljiva situacija na Kosovu, svaku saradnju sa Tribunalom koja se odnosi na isporucivanje optuzenih, pogotovo oficira, predsednik SRJ danas skida sa dnevnog reda.

Ocuvanje licne vlasti, s druge strane, sve gradjane Srbije i Crne Gore dovodi u situaciju taoca jedne nemocne politike. Uz uspostavljanje normalnih odnosa sa novonastalim drzavama na prostoru bivse Jugoslavije i resavanje Kosova, saradnja sa Sudom u Hagu je jedan od najvaznijih zahteva medjunarodne zajednice za ukidanje spoljnjeg zida sankcija. Bez ispunjenja trazenih uslova Jugoslavija nece imati pristup nijednoj medjunarodnoj finansijskoj instituciji, na celu sa Medjunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom. To nadalje znaci da privredno "suva drenovina" i gradjani na ivici egzistencije nemaju cemu da se nadaju, bar ne u doglednoj buducnosti.

Vesna Vujic (AIM)