PRISTINA:PRECUTNO RAZUMEVANJE NEMOCI TIRANE

Od kada je sredinom prosle godine dosla na vlast, albanska socijalisticka vlada premijera Fatosa Nanoa nije uspela da uspostavi cak ni normalne kontakte sa vodjama albanskih paralelnih vlasti u Pristini. Vodja kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova ne koristi vise Tiranu kao medjustanicu za svoja putovanja po svetu i nema sumnje da to cini da bi izbegao susret sa vodjstvom u Tirani. Zvanicne susrete sa drzavnim rukovodstvom Albanije izbegavaju svi kosovski politicari i onda kada se kojim povodom nadju u maticnoj zemlji svih Albanaca. Stice se utisak da je to stav celokupnog albanskog politickog spektra Kosova, pa i ukupne albanske javnosti. Ugledni pisac i politicar iz Albanije Sabri Godo, izjavio je nedavno da je pokusao da aranzira albansko - albanski susret na najvisem nivou, ali njegovo posredovanje nije bilo prihvaceno u Pristini. Verovatno, nikada neko albansko vodjstvo u Tirani nije u proslosti ulivalo tako malo poverenja kosovskim i, reklo bi se, svim prekogranicnim Albancima, kao ovo sadasnje.

U vremenskom smislu, problemi albansko - albanskih odnosa predstavljaju skorasnju pojavu. Medjutim, to sto su problemi izbili na videlo sada, ne znaci da nemaju svoju proslost. Zapravo, posle 80 ili 90 godina ostre, uglavnom od stranih sila nametnute izolacije, Albanci sa raznih strana granica tek ovih godina pocinju da se medjusobno normalno upoznaju. Zbog toga, zasnovano izgledaju objasnjenja da je sadasnji najnizi nivo politickih odnosa izmedju Tirane i Pristine rezultat jos neprevazidjene emocionalne konfuzije i soka posle prvog vala nepolitickih i neideoloskih albansko - albanskog kontakata uspostavljenih tokom ove decenije.

Albanci van albanskih drzavnih granica bili su skoro jedan vek potpuno liseni prava na svoju nacionalnu maticu. U proteklih 50 i vise godina, bilo je perioda kada godinama niko nije normalno prelazio granicu. A u periodima kada su se prelazi merili kasicicom, i najelementarniji ljudski kontakti razvijali su se pod stalnom policijskom prismotrom. Nije preterano reci da su ti kontakti gotovo uvek bili povod za politicke i sudske progone svake vrste. Bitnih poboljsanja, bar kada je rec o kosovskim Albancima nema ni sada. Teret zivljenja kao strano telo u drugim balkanskim drzavama koji se konkretno izrazavao u raznim oblicima nacionalnog ugnjetavanja, politickog i pravnog bezpravlja i u svakojakim institucionalnim uskracivanjima, kroz duzi period stvorio je kod prekogranicnih Albanaca nerealno pozitivne predstave o Albaniji. U obliku nerealnih ocekivanja, uglavnom kao uluzije, one su jako prisutne i sada.

U procesu oslobadjanja od ideoloske i politicke optike, prekogranicni Albanci otkrivaju da njihova matica, ipak nije onakva kakvom su je zamisjali. Nije rec o zivotnom standardu ili materijalno - tehnickim dostignucima. Mada Albanci nisu zeleli da o tome javno govore, kod dobro informisanih u tom smislu nije bilo bas velikih iluzija. Ono sto je sokiralo prekogranicne Albance posle prvih nepolitickih i neideoloskih susreta sa Albanijom i njenim gradjanima, bila je njihova "egoisticnost", odnosno primarna briga za resavanje sopstvenih, pre svega materijalnih problema. Sa dubokim razocaranjem otkrivaju da gradjani Albanije, uglavnom nisu preokupirani opstealbanskim nacionalnim pitanjem na Balkanu i teskom sudbinom svojih sunarodnika preko granica.

Takodje, za njih ostaje nepojmljiva cinjenica sto gradjani maticne zemlje nemaju ni elementarna faktografska znanja i predstave o stanju, a kamoli o dubini i slozenoj prirodi opstenacionalnog albanskog problema na Balkanu.

"Egoizam" Albanije i njenih gradjana, Albanci sa ove strane granica ne mogu da shvate drugacije nego kao njihov visok stepen otudjenja od svog nacionalnog bica. Za prekogranicne Albance to je gotovo bogohulna pojava koja, istovremeno u korenu ugrozava opstanak albanskog nacionalnog bica na Balkanu. Objasnjenja traze i nalaze pre svega u visedecenijskom ispiranju nacionalne svesti za vreme vladavine komunizma i u velikom uticaju nealbanskog nacionalnog elementa u drzavnoj politici. U tom smislu, u delu albanske stampe, posebno u inostranstvu, povremeno izbijaju ideje i razmisljanja koja prelaze granice uobicajene nacionalne tolerancije.

Sve u svemu, stice se utisak da Albanci sa ove strane granica ne mogu da shvate da su u visedecenijskom samostalnom zivotu, Albanija i njeni gradjani stvorili prioritete interesa koji se ne poklapaju, a i ne moraju, sa prioritetima Albanaca sa drugih strana granica. Dodatnu konfuziju predstavlja i cinjenica sto ni sama Albanija kao drzava nema jasno zacrtane takozvane vitalne interese. Da su oni bili jasno definisani i ukorenjeni u svesti njenih gradjana, verovatno se ne bi desio proslogodisnji haos koji se nastavlja i danas u formi ostrih unutrasnjih podela i intenzivnog neprijateljstva izmedju politickih snaga.

To je najsira, istorijsko - drustvena matrica za sagledavanje trenutno nesredjenih i nejasnih albansko - albanskih odnosa ili, u uzem smislu, odnosa izmedju Tirane i Pristine. Medjutim, oni imaju i sasvim aktuelni kontekst. U periodu slabljenja i pada komunizma u Jugoslaviji kosovski Albanci su nacinili znacajan politicki zaokret u napustanju do tada vladajuce ideologije. Medjutim, kruti komunisticki sistem u Albaniji tek je trebao da se srusi. Ovaj neprirodni nesklad politicke svesti Albanaca na Kosovu i onih u Albaniji uskladjen je tek pocetkom proleca 1992. godine kada su bivsi komunisti preimenovani kao socijalisti izgubili vlast na vanrednim parlamentarnim izborima.

Politicko vodjstvo kosovskih Albanaca nije imalo iluzija da ce Albanija sa novim rezimom biti u stanju da pruzi vecu konkretnu pomoc Kosovu. Ali, ocekivalo se da ce brzo uspostavljanje demokratskih institucija u Albaniji i postepeni drustevni i ekonomski oporavak, znacajno potpomoci, uglavnom diplomatski, stvar kosovskih Albanaca. Takodje, od novih vlast u Tirani ocekivane su i znacajne mere u ozdravljenju albanske nacionalne svesti. Kosovski Albanci jos ne mogu da se nacude kako se moglo desiti da najsira javnost u Albaniji tokom vise decenija ne dobije ni najelementarne cinjenice o Albancima van Albanije.

To su razlozi zbog kojih je tako pozitivno bio primljen dolazak na vlast Demokratske partije bivseg albanskog predsednika Sali Berise. Istovremeno, ostalo je nepoverenje prema Socijalistickoj partiji, odnosno bivsim komunistima. Nepoverenje je nastavljeno i posle njihovog povratka na vlast sredinom prosle godine i, cak je znacajno produbljeno u ovih 7-8 meseci njihove vladavine. Zbog toga povratak socijalista na vlast ovde je od prvog dana docekano kao veliki povratak u proslost. Ipak, neki su se nadali da ce nova vlada iznaci snage da se bar politicki i diplomatski suoci sa kosovskim problemom u skladu sa politickim opredeljenjima kosovskih Albanaca. Brojniji su, medjutim bili oni koji su je od pocetka optuzili kao nedemokratsku i cak marionetsku vladu, koja je dosla na vlast uz pomoc iz inostranstva, pre svega iz Grcke.

Skrivene nade onih koji su ocekivali da ce nova albanska vlada ipak iznaci snage da se dostojanstveno suoci sa kosovskim problemom, bile su srusene posle susreta sa predsednikom SR Jugoslavije Slobodanom Milosevicem na balkanskom samitu na Kritu prosle godine. Jos pre odlaska na Krit, najavljeni susret sa Milosevicem, u Pristini je gotovo sa svih strana diplomatski ocenjivan preuranjenim. Jasno je bilo da je taj izraz bio samo ublazeni oblik javnog manifestovanja neslaganja, pa cak i ogorcenja, ali nije se zelelo da nova albanska socijalisticka vlada Fatosa Nanoa bude povod ili uzrok podgrejavanja ionako teskih unutaralbanskih svadja u Albaniji, pa i na Kosovu.

Albanskoj vladi i zvanicnoj Tirani nikada ovde nije osporeno pravo da sa bilo kim ili bilo gde razgovara i o kosovskom pitanju. Sta vise, od Tirane je uporno zahtevano da gde god moze pokrene problem Kosova. Za razliku od drugih zainteresovanih zemalja, od Albanije je trazeno i ocekivano da ona u svom angazovanju ne izadje van okvira politickih opredeljenja kosovskih Albanaca. Medjutim, svi rezimi u Tirani bili su takodje stalno upozoravani da oni mogu razgovarati, ali o Kosovu mogu pregovarati i odlucivati samo legalni predstavnici naroda.

Fatos Nano je olako presao preko svih upozorenja ove vrste. Ovde se ocenjuje da on veoma naivno pokusava da se predstavi kao sampion mira na Balkanu i da ne preza ili mu godi da igra uloge koje mu namenjuju drugi. U Pristini se kao velika nacionalna tragikomedija uzima njegova uloga "spikera" grckih inicijativa "navodno" dobre volje ili grckih ambicija za navodno nepristrasnim posredovanjem u kosovskoj krizi. Grcka bi bila poslednja zemlja u svetu koju bi kosovski Albanci prihvatili dobrovoljno u takvoj ulozi. Uctivo, ali bez ikakvog uvijanja ovde se izjavljuje kako ima mnogo razloga zasto Grcka nije prihvatljiva kao posrednik izmedju Beograda i Pristine. Pre svega, Grcka je uvek bila pristrasna i bezrezervno na strani Beograda i Srba, a prema Albaniji i Albancima uvek je imala teritorijalnih ili hegemonistickih ambicija. Procenjuje se da bi u ulozi posrednika, sadasnja albanska vlada, zajedno sa grckom vladom, u duetu, bili idealan par za pritisak na kosovske Albance u korist Beograda. Zbog toga albanska javnost Kosova veoma podozrivo posmatra grcko vozanje sadasnje albanske vlade kroz srpsko - grcke balkanske i vanbalkanske kombinacije. Uostalom, licno je Fatos Nano izjavio da je spreman da prihvati italijanski protektorat nad Albanijom. U Pristini se ozbiljno upozorava da takvoj "podanickoj vladi" u Tirani nista ne bi smetalo da prihvati sadasnji, samo kozmeticki popravljeni polozaj Kosova i Albanaca?

Gotovo se ne sumnja da su izjave Fatosa Nanoa o Kosovu od Krita pa do najskorijih, prilikom nedavne posete Skoplju i razgovora sa sefom nemacke diplomatije u Tirani o zajednistvu Albanaca sa Srbima u Srbiji i Makedoncima u Makedonji o ukljucivanju Albanca u srpske, odnosno makedonske institucije, i o potrebi napustanja svojih paralelnih institucija, rezultat, pre svega, grckih pritisaka i drugih stranih pritisaka i uslovljavanja. Medjutim, ako Albanija ne moze da izbegne pritiske ili sadasnja vladajuca garnitura u Tirani ima neke obaveze prema Grckoj ili drugima, takvih obaveza, smatra se ovde, nemaju kosovski Albanci. Osim toga, ma koliko to zelela, sadasnja albanska vlada nije bila niti je sada autoritet koji moze da naturi kosovskim Albancima Grcku u ulozi posrednika.

Uprkos sumnjama i podozrenjima, na Kosovu niko nije mogao zamisliti da ce sadasnja albanska vlada Fatosa Nanoa postati albanska bresa za slabljenje takozvanog spoljnjeg zida sankcija i da ce upravo Tirana prihvatiti tretiranje kosovskog i albanskog pitanja kao manjinskog pitanja u okvirima Srbije i Jugoslavije. U Pristini su sokirani maglovitim i naivnim izjavama Fatosa Nanoa o skoroj evropeizaciji Balkana i u vezi s tim, aktuelnosti potrebe demokratske integracije Albanacaca u srpske institucije. Kosovski Albanci ne mogu da progutaju uverenja albanskog predsednika Vlade o mirovntovornoj moci Slobodana Milosevica u balkanskim razmerama. U brojne ostre nesporazume na relaciji Pristina - Tirana spada i, kako se ovde ocenjuje, cinjenica sto u svojoj "balkanskoj mirtvornoj ofanzivi" albanski predsednik Vlade uopste ne uzima ili vrlo malo, u obzir sadasnje evro-americke diplomatske inicijative o Kosovu i sto tako lako pristaje na pristup kosovskom resenju koje je daleko ispod tih inicijativa.

Jedino Redxep Cosja, akademik ne tako malog ugleda i jedan od najatraktivnijih javnih licnosti Kosova, ostao je dosledan u odbacivanju Berise i prihvatanju, odnosno opravdavanju socijalista. Akademik Cosja koji je dozvolio sebi da bude ostar sudija prema Berisi i vatreni pristalica socijalista sada vise ne moze istovremeno da bude i jedno i drugo. Napasti Berisu i Rugovu nije bas neka hrabrost. Hrabriji bi bio ukoliko bi napao Fatosa Nanoa, a imao bi puno argumenata. Jer, niko kao Nano nije u proteklih 7-8 meseci izrekao toliko misli o Kosovu koje su potpuno suprotne od svega onoga sto Cosja govori bar u poslednjih 11-12 godina.

Ipak, njegove mete su Sali Berisa i Ibrahim Rugova. Sa Berisom ima stare nerasciscene racune jos iz perioda 1992\93. Rugova je valjda zanimljiv zbog rivalstva koje izaziva igra na istom terenu.

Posto Cosja nema sta bas licno da kaze u prilog svojih ljubimaca u Tirani, a osecao je izgleda jaku potrebu da se jos jednom vrati svojim starim metama, morao je da nadje povod. Angazovao je svoj Forum albanskih intelektualaca Kosova da izrazi nacelne pohvale i konstruktivne kritike povodom nekih izjava Fatosa Nanoa "koje ne bi zeleli da cuju Albanci sa ovih strana granica". Da je Nano bio meta, sto ne moze, jer bi onda Cosja trebao da povuce gotovo sve sto je izgovorio ili pisao bar u poslednje dve godine, bilo bi dosta materijala za najtezu politicku paljbu. Ali, izjave Fatosa Nanoa bile su samo povod za unapred smisljenu artiljerijsku paljbu na Rugovu i na Berisu.

Trazeci smisao ovih politickih skrivalica, zli jezici govore i o nostalgiji kosovskog akademika, dodajuci kako takvih nostalgicara nije bas malo na Kosovu. U svakom slucaju, Cosja i njegov Forum takvim svojim javnim nastupima jasno pokazuju ambicije da budu nesto i da u kosovskoj i opstealbanskoj konfuziji igraju neku svoju igru. To ne bi bilo neobicno i cudno za albansku politicku scenu, ako bi vecini smrtnika bilo ocigledno da takvo intelektualisanje nema bas mnogo veze sa intelektualnom kreativnoscu i nacionalnim interesima Albanaca.

AIM Pristina Fehim Rexhepi