MERA KOJA TREBA DA PROMENI NAROD

Atak na ustavna prava gradjana

AIM, BEOGRAD, 15. 2. 1998.

Doneta s ambicioznom, ali nerealnom ambicijom da finansijski disciplinuje gradjane, Uredba Vlade Srbije je pokazala dve stvari: da je rezim, u cilju ocuvanja vlasti, spreman da zavuce svoju ruku u dzep gradjana i da Jugoslavija nema svoju valutu. Njena primena ugrozila je, izmedju ostalog, pravo na rad i ogranicila pravo kretanja

Uredba Vlade Srbije, doneta s ambicijama da se uspostavi finansijska disciplina u prometnoj sferi, pretvorila se u bumerang politicke prirode, jer su gradjani, cak i oni najnaivniji i najdobronamerniji prema vlasti, shvatili da je rezim povukao potez kojim je spreman da zrtvuje narod da bi spasio sebe. Zlosutno januarsko zatisje, od kojeg su mnogi potsvesno strahovali, pretvorilo se u februarsku buru, jer su gradjani dirnuti u najosetljivije mesto, odnosno osetili su drzavnu ruku u svom dzepu.

Rezim se odlucio na tako drastican korak, jer vise ne raspolaze s materijalno-finasijskom podlogom na osnovu koje bi mogao da se odrzi na vlasti. Sustina sporne Uredbe sastoji se u tome da se od gradjana izvuce i poslednji dinar, odnosno marka, koje oni drze u svojim slamaricama, makar ih zbog toga treba cediti kao suvu drenovinu. Samo u januaru napravljen je deficit u razmeni sa svetom od 198 miliona dolara, a devizne rezerve u centralnoj banci gotovo su se potpuno istopile.

S obzirom da je Jugoslavija pod sankcijama i okruzena sanitarnim kordonom, kako bi se medjunarodna zajednica sacuvala od jugoslovenske infekcije, rezim je primoran da finansijske rezerve crpe iz dzepova gradjana, a da se javnost ne bi dosetila sve se objasnjava odlucnoscu uspostavljanja finansijske discipline. Odsustvo finansijske discipline je karakteristicno za domacu ekonomiju, jer u njoj preovladavaju privilegije i druge pogodnosti koje se uspostavljaju u nadleznim vladinim ministarstvima, a dostupna su ljudima bliskim rezimu.

Prema takvima u javnosti postoji velika doza ogorcenja i sigurno je da bi svaka mera uspostavljanja finansijske discipline dobila podrsku gradjana. Mera je, medjutim, okrenuta prema neduznim gradjanima, cime je rezim definitivno otkrio prirodu svoje vladavine. Njemu gradjani smetaju i zato ih treba izloziti svakojakim mukama, pa dok izdrze. I smisao Uredbe je sadrzan u tome.

Kada je nedavno jedan strani diplomata predocavao Slobodanu Milosevicu tesku ekonomsku situaciju u Jugoslaviji, upozoravajuci ga da je poslednji trenutak da promeni svoju politiku, ukoliko svom narodu zeli dobro, on je to glatko odbio, a informacije o ekonomskim prilikama oznacio netacnim. Za Milosevicevog sagovornika, ali i celu medjunarodnu zajednicu razgovor s njime je time bio zavrsen i pitanje je da li ce jugoslovenski lider vise imati prilike da dobije takvu ponudu.

Toga je svestan i sam Milosevic, koji je, ubrzo posle toga, pozvao u goste predsednika Belorusije Lukasenka. Na kraju je gost dao ocenu prema kojoj se obe drzave nalaze u teskoj situaciji, s tim sto je Jugoslavija u nesto gorem polozaju. Kada je shvaceno da je gost praznog novcanika, kao i domacin, osvanula je Uredba kao poslednja mogucnost da se od gradjana pokupe sredsva ne bi li se agonija u kojoj se rezim nasao produzila, makar i po cenu daljnjeg osiromasenja sirokog sloja stanovnistva.

Najvecu prasinu oko Uredbe digli su slojevi koji njenom pojavom nisu zivotno ugrozeni, jer ljudi iz agencija za nekretnije, advokati, pa i oni koji prodaju i kupuju nekretnine spadaju u kategoriju imucnih. Oni ce na kraju i srusiti sporni propis, jer ih Uredba ometa da se i dalje bave svojim unosnim poslovima, a imaju materijalnu snagu i znanje da to urade. Pred ustavne sudove Srbije i Jugoslavije stiglo je, za samo pet dana, preko stotinu prijava sa zahtevom da se oceni ustavnost Uredbe i ona ponisti kao neustavna.

Uredba je, medjutim, pogodila najsire slojeve, cak i one koji nisu potencijalni ucesnici u kupoprodajnim poslovima s nekretninama. Najugrozeniji su oni koji se bave sitnim poslovima kako bi mogli da prezive, zajedno sa clanovima svojih porodica. Na njih se jednostavno "zaboravilo", jer oni nisu klijenti agencija i drugih uticajnih struktura. Na muke su stavljeni svi, od gradjanina, koji po ceo dan radi u kiosku, pa do svakog onog koji se bavi nekim javnim poslom.

Da bi disciplinovao gradjane rezim je ogranicio slobodu kretanja, jer je izdavanje i produzenje pasosa vezao za uredno izmirenje poreskih obaveza. Poreske knjige u organima uprava opstina su toliko haoticne i nesredjene, da gradjanima stizu pozivi da plate porez kojeg su izmirili pre vise godina. Uz sve to pripisilali su tim dugovima dnevnu kamutu od 0,2 odsto. Tako ispada da je prosle godine zvanicna inflacija bila 8,5 odsto, a drzavna kamata 73 odsto. Sa uracunavanjem kamate na kamatu nametnuti trosak prelazi 130 odsto, a to je najzelenaskija kamata na svetu.

Tolika kamata pokazuje da vladajuca struktura nema poverenja u domacu valutu i izlaz je nasla u skupom novcu, bas kao sto gradjani beze od dinara u marke i druge devize. Uredba je samo potvrdila da Jugoslavija nema svoju valutu, koja je jedino upotbljiva za kupovinu hleba, mleka i voca, ali ovaj propis nema samo ekonomsko finansijsko znasenje, kakvo rezim zeli da mu pripise. Ona je zadrla na teren osnovnih ustavnih prava i sloboda gradjana, jer je dovela u pitanje uzivanje dostignutih civilizovanih tekovina, koje postoje svuda u svetu. Ugrozeno je pravo na rad i sloboda kretanja. Ako se ovako nastavi samo je pitanje dana kada ce i pravo na misljenje biti kaznjivo.

Stvari su dosle dotle da posle ove Uredbe, ukoliko rezim bude istrajan i uporan u njenom provodjenju, moze da pocne da puni zatvore. Uocljivo je da je milicija zapocela pravu hajku na gradjane koji, da im ne bi pobegao neki od retkih autobusa, trce za njima i pri tome prelaze ulicu van pesackog prelaza. S druge strane ih obicno sacekuje veca grupa milicionara koja ih privodi i trazi da plate kaznu od 105 dinara. S obzirom da visina kazne prelazi 10 odsto od prosecne plate ona spada u najdrakonskije na svetu. Kako gradjani nemaju para da plate tako visoke kazne usledice masovna hapsenja, pa ce vlast morati da ulaze u izgradnju novih zatvora kako bi prosirila njihove kapacitete. Poteze koje je rezim poceo da vuce nedvosmisleno asociraju na njegovu nameru da ne menja sebe, vec narod.

Novi predsednik Srbije Milan Milutinovic uocio je da je uredba neodrziva, pa je diskretno porucio Vladi da preispita njen sadrzaj, ali je istog dana bio grupo opomenut od ministra za finansije da promena Uredbe ne dolazi u obzir. Tako je Uredba pokazala gde je centar moci. Predsednik Srbije, kome funkcija dozvoljava da vraca zakone ako smatra da nisu u skladu s Ustavom ne moze da obori Uredbu, jer je signal za njeno donosenje dosao s drugog mesta. Tako se Milutinovic na pocetku svog mandata pokazao slabim za obavljanje funkcije na kojoj je njegov prethodnik (Slobodan Milosevic) stekao lidersku poziciju s neogranicnim mogucnostima vladavine.

Splet drugih politickih okolnosti, kako u Srbiji, tako i u Jugoslaviji, mogao bi da stvori ambijent u kojem ce Uredba, koja je imala nameru da tera zeca, na kraju da istera vuka, odnosno da jos vise destabilizuje politicke prilike u zemlji kojoj se nesiguran polozaj gradjana, u ekonomskom i drustvenom pogledu, siri poput epidemije gripa.

Ratomir Petkovic (AIM)