ALBANIJA - USA: DRUGI MEDENI MESEC

Pozvan na tradicionalnu americku ceremniju, albanski predsednik Mejdani cini se da je prvi zvanicnik nove administracije u Tirani, koji se sreo sa zvanicnim Vasingtonom. U jednom kasnijem susretu sa predsednikom Klintonom, on je ponovo potvrdio prozapadni stav Nanoove Vlade i istakao da su SAD jedan od znacajnih faktora za stabilnost i mir na Balkanu.

Nista precizno se ne zna o poverljivom razgovoru izmedju njih. Bez prisustva novinara oni, su kratko raspravljali, pothranjujuci nagadjanja o onome sto se i najvise komentarisalo: eksplozivnoj situaciji na Kosovu.

Bilo kako bilo, van formalnog aspekta, poseta predsednika albanske drzave ostvarila je jedan veoma znacajan cilj. Ona je ponovo potvrdila kontinuitet albansko americkih odnosa u ovih posednjih sedam godina i u tom kontekstu nastojala je da obnovi lomove iz 1996. -1997. godine.

Uporedo sa ovim, njihov susret je jos jednom potvrdio cinjenicu da bit albansko -americkih odnosa lezi u albanskom odnosu prema Kosovu i Makedoniji. Mejdani je cak bio taj koji je ovu poziciju koristio tokom citave njegove posete. Od Njujorka do Vasingtona, a i kasnije, u jednom direktnom intervjuu za "CNN International", on je istakao da se Kosovo nalazi na pragu rata izazvavsi tako paznju americke administracije. On je i isao i dalje, zahetevajuci vece prisustvo organizacije OUN u Albaniji kako bi potvrdio da njegova uznemirenost oko stanja na Kosovu nije bez osnova.

S druge strane, normalizacija odnosa izmedju dve zemlje bila je jedan od velikih preokupacija Mejdanija, ali bez sumnje i Uprave za juznoistocnu Evropu u Stejt departmentu. Istorija odnosa izmedju dve zemlje nije bila tipicna istorija odnosa koje su SAD uspostavile sa vecinom zemalja proizaslih iz bivseg komunistickog bloka. Kao u malo slucajeva medju njima, odnosi izmedju dve zemlje su poznavale jedan nenormalan sjaj, a posle toga jednu isto tako nenormalnu krizu. Ovaj period ljubavi i mrznje koji obuhvata vise od sedam godina ima svoje protagonoste i svoje velike dogadjaje.

Tek izasla iz komunisticke izolacije, Albanija je pobudila interes SAD, nesamo zbog jednog razloga. Prvo, SAD su odigrale direktnu ulogu u ocuvanju integriteta albanske drzave na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1920 godine i konsolidovale su njeno postojanje. Vise nego unutrasnjim razvojima i patriotskom zanosu, Albanija svoje postojanje duguje energicnoj intervenciji americkog predsednika Wilsona, koji je stavio VETO na razgradnju i rasparcavanje nove drzave, a u prilog grabljivih suseda. S ove tacke gledista, na Balkanu gde je vecina drzava jos uvek sacuvala odnose sa njihovim pocetnim guvernantama (Jugoslavija sa Francuskom, Bugarska sa Rusijom, Grcka sa Engleskom i Turska sa Nemackom), SAD su preuzele svoju davnasnju ulogu.

Drugo, zahvaljujuci apsolutnoj izolaciji, albanski dosije je bio takoreci prazan u Pentagonu. Naravno, iskljucujuci politicku cinjenicu da je zahvaljujuci odlasku iz Varsavskog pakta, fakticki od 1961. godine, a pravno od 1968., Albanija tako postedela Zapad od opasnosti jedne velike ruske baze u Sredozemlju i nekoliko milijardi americkih dolara koje bi tri decenije ulagala (koliko bi bili troskovi triju americkih baza postavljenih na susednoj obali radi osmatranja pomorske baze u Pasha Liman).

Trece, Albanija je bila jedina evropska zemlja sa kojom SAD nisu imale diplomatske odnose i brisanje ove tamne mrlje bila je jedan od prioriteta americke spoljne politike uopste.

Naoruzane ovim trima cinjenicama, SAD su se iskrcele u Albaniju sa bezrezervnom podrskom Demokrastkoj partiji, novom demokratskom snagom, za koju se ocekivalo da ce doci na vlast. Americke nade o jednom politickom razumevanju prevazisle su i najoptimistickija predvidjanja. Posle ponovne uspostave diplomatskih odnosa 14. marta, 1991. Dzejm Bejker, americki drzavni sekretar je posetio Tiranu 6. juna 1991. godine. Njegov velicanstveni docek od strane vise od 100 hiljada ljudi i mora zastava, otklonilo je svaku sumnju o politickim prioritetima u regionu. SAD su se svrstale uz Demokratsku partiju i novi lideri su dobili njenu podrsku. Sam americki ambasador Rajerson, penjao se na tribine mitinga, pored Berise, bivajuci istovremeno i posmatrac ali i protagonista njegove pobede.

I ne cini se da ne postoje nikakvi razlozi da se medeni mesec izmedju dve zemlje stave pod sumnju. Utoliko vise sto su se vojni odnosi izmedju dve zemlje intenzivirali i sto je Albanija stavila na raspolaganje SAD izmedju ostalog i jednu vojnu bazu za americke izvidjacke avione u Gjader, u blizini severnog grada Leze. Ne pominjuci male nesporazume koji su se uglavnom vezivali za situaciju u oblasti ljudskih prava, stavom prema stampi, opoziciji i uclanjenju u Islamsku konferenciju, istinska kriza izmedju dve zemlje zapocela je posle dogadjaja u Peshkepiji i osloznjavanja albansko-grckih odnosa

1. godine. Dogadjaj je dovoljno poznat. Jedna komandna jedinica u grckoj vojnoj uniformi, medju kojima je bio i jedan koji je govorio na albanskom, napala je nocu jednu malu pogranicnu jedinicu usred sela Peshkepija. Ubijena su tri vojnika, a ranjena dvojica. Incident koji je isprovociorao ostru reakciju, ali i neophodnu od strane albanske drzave, pracen je i hapsenjem petorice pripadnika grcke manjine iz te zone. Cetvorica njih je optuzeno za spijunazu u prilog Grcke. Ovaj incident koji je izazvao reakciju susedne drzave i tamosnjih medija, ponovo je aktivirao nacionalisticke elemente grckog lobija u SAD. Ovaj snazni lobi uticao je cak i na Belu kucu, ciji je misionar Risard Sifter, stigao ubrzo u Tiranu sa pismom Klintona upucenom Berisi. Bivsi i stari prijatelj Berise, sa dosta veza u americko-grckom lobiju i zvanicnoj Atini, Sifter je doziveo neuspeh u svojoj misiji. On je kao odgovor za oslobadjanje petorice dobio kao jedini odgovor cisto Berisino NE. Posle toga, odnosi izmedju dve zemlje su usli u period tenzija i inata. Zahvaljujuci stalnim Berisinim greskama, njegovi protivnici su u Vasingtonu uspeli da ubede americku administraciju da se ne radi o jednom antikoministickom demokrati, vec o jednom konvertiranom komunisti, autotaristi tipa Tudjmana u Hrvatskoj. Americka masinerija je stavljena u pokret i proizvela je osam deklaracija za godinu dana.

Cinilo se da je Berisa konsolidovao svoju poziciju posle jedne zvanicne posete SAD septembra 1995. godine, ali nije bilo tako. Posle ovoga, i kasnije, on je dobijao upozorenja da ne ugrozava demokraticnost slobodnih izbora zakazanih za maj

1. i isto tako da garantuje, ako bi se to desilo, politicku rotaciju u zemlji. Medjutim, nije se tako desilo. Majski izbori bili su daleko od demokratrskih i posmatracka misija OEBS odbila je da ih prizna kao regularne. SAD su sledile primer OEBS. One su odbile da ih zvanicno priznaju i predlozile su kao resenje ponavljanje izbora u najmanje 40 zona u zemlji. Ako bi smo se referisali secanjima bivseg premijera Meksija, Berisa nije prihvatio da ovo uradi. On je odbi da primi i podsekretara za globalna pitanja Timothi With, a posle njega i samog americkog sekretara Worren Kristofera. Odbijanje da se sretne sa Kristoferom tokom jednog medjunarodnog susreta u Salzburgu, uvelo je u krizu albansko-americke odnose. Ambasadorka je dobila zadatak da se ne pojavi na otvaranju parlamenta i kasnije i u reizboru Berise za predsednika.

Ova situacija se i kasnije nastavila. Tokom nasilnih dogadjaja tokom februara - aprila 1997. godine, odnosi izmedju dve zemlje su bili zategnuti, dok su 26. marta Predsednik albanskih tajnih sluzbi Gazidede i mnogi poslanici Demokratske partije za direktnu odgovornost zbog stvorenog stanja optuzili SAD i Grcku.

Odnosi su se posle ovoga zaledili i zbog cinjenice sto pobednicka snaga na izborima u Albaniji, Socijalisticka partija nikada nije imala primerne odnose sa SAD. Nasuprot, tokom prvih godina u opoziciji, bilo socijalisticka novina, bio to njihov lider, nisu stedeli kritike na racun americkog ambasadora i politiku Vasingtona uopste.

Da bi otopio stvoreni led, sam premijer Nano je doputovao u Njujork oktobra 1997. Iskoristivsi priliku koju mu je pruzila godisnja sesija OUN, on je uspeo da se sretne sa drzavnim sekretarom Olbrajt i nekim drugim funkcionereima u americkom glavnom gbradu. Ali, ako je Nano bio dobar pocetak, Mejdani je to potvrdio. Zvanicno pozvan, albanski predsednik je uspeo da se sretne sa americkim homologom, raspravljauci pored problema Kosova i danasnju politicku poziciju. Mejdani je afirmisao proamericku albansku politiku i stavio do znanja da je zahladjenje iz godina 1996.- 1997. bio samo jedan incident. Ne zna se koliko je uspeo da ubedi americku administraciju, ali je sigurno da je on nju uveravao u njegovu i privrzenost nove politicke klase u Albaniji.

AIM Tirana Blendi FEVZIU