ZASTO JE KINKEL BORAVIO U TIRANI?

AIM JUNIOR Tirana

Kada se 27. januara ove godine, posle suocavanja albanske delegacije u Briselu sa ministrima EU, delegacija vracala u domovinu, jedan od njenih visokih clanova avionom je krenuo u Bon. Sabri Godo, lider jedne od opozicionih partija i sef spoljne politike u albanskom parlamentu dobio je nominalni poziv od strane njegovog homologa u Bundestagu, kako bi razmenili gledista oko ustavnog procesa u Albaniji. Kako ce rezultirati kasnije, Godo je u stvari bio u svojstvu predstavnika opozicije, kojeg su Nemci odlucili da saslusaju oko politicke situacije i krizama kroz koje je prolazila mala zemlja Balkana. Nasuprot destruktivnom Berisinom stavu i njegovih sledbenika u Demokratskoj partiji, nemacki politicari, nekada bliski prijatelji bivseg predsednika, shvatili su da je nekada harizmaticni lider postao deo problema, a ne politickog resenja koje se ocekuje u Albaniji jos od krize nastale februara-marta

1. godine. Nekoliko dana pred posetu Godoa Bonu, visoke domace diplomate su tvrdile da ce se predstavniku opozicije jasno i odsecno saopstiti ideja da je doslo vreme da se stavi tacka nesporazumima na albanskoj politickoj sceni.

I kao sto se desilo novembra 1997. godine sa ministrom inostranih poslova Milom, glavna nemacka poruka Albaniji odnosila se na "nacionalno pomirenje". Signal koji je kazivao da su posle godine stalne krize zapadnom gigantu oslabili narvi od politike okretanja ledja i rusenja mostova koje su primenjivali medjusobno albanska pozicija i opozicija proizisla iz izbora 29. juna prosle godine. Ovu liniju je sledila i cetvorosatna poseta vrha nemacke diplomatije Klausa Kinkela, 6. februara Tirani. Kratka, ali prebukirana susretima poseta Kinkela Albaniji je pojasnila poziciju Nemacke u odnosu na mutnu albansku politicku situaciju, medjutim, ona je bila i prvi konkretan signal da se najsnaznija zemlja U Evropi, nakon dve godine, vratila zatvorenom albanskom dosijeu.

Odnosi izmedju Albanije i Nemacke su doziveli nekoliko uspona i padova u dve poslednje godine. Vlada Kola, politicki Berisini saveznici tokom najveceg dela njegovog petogodisnjeg mandata, pocela je da pokazuje znake zahladjenja tokom 1996. godine, u vreme kada su se u Albaniji odvijali parlamentrani izbori. I dok je ona bezrezervno podrzavala bivseg predsednika i njegovu Vladu u procesu politickih reformi, Bon nije mogao a da ne reflektuje, kao sto su to redom cinili i drugi evroamericki parteri, zabrinjavajuce signale koji su govorili o izmanipulisanom izbornom rezultatu. Ipak, kao sto se desilo sa svim evropskim kancelarijama, ali ne i sa SAD, reakcije, u odnosu na povecani autoritarizam albanske vlade, nisu bile energicne i nisu isle ka brzom rusenju Berise. I kao sto se desilo tokom cetiri godine rata u bivsoj Jugoslaviji, Evropljnani su se pokazali rezervisanim u kritikama prema albanskoj Vladi, s nadom da ce se tako sacuvati politicka stabilnost u susednoj Albaniji, koja je zvanicno drzala u rukama kljuc prosirenja jugoslovenskog konflikta na jug Poluostrva.

Medjutim, nemacko ustrucavanje se i kasnije nastavilo. Bon je odbio da ucestvuje aprila 1997. godine u multinacionalnim snagama "ALBA", koju je sazvala OUN za ponovno uspostavljanje reda u Albaniji posle krize izazvane padom finansijskih piramida. Ovo neprisustvo se motivisalo "nesigurnim stanjem koje vlada u zemlji". Kako se cini, stvarni razlog ovog pasivnog stava bilo je razocarenje nemacke diplomatije zbog neuspeha petogodisnjih napora sa Berisom. S druge strane, mozda je Bon tada odlucio da saceka na rezultate prevremenih izbora od 29. juna 1997. kako bi iznova poceo pregovore sa novim pobednicima.

Septembra prosle godine, tokom svoje posete Njujorku, premijer Nano i ministar inostranih poslova Milo su imali i susret sa sefom nemacke diplomatije Kinkelom. Zvanicna saopstenja izdata ovim povodom sadrzavala su veoma optimisticne tonove oko stvavova nemacke strane. U Tirani se dugo govorilo o ovom susretu, gde je pored ostalog Kinkel pozvao u zvanicnu posetu njegovog albanskog homologa. Ali jesen 1997. godine, donela je sa sobom i pocetak deblokade nemacke pomoci za Albaniju. Oko 400 miliona maraka ce se sliti u kasu albanske drzave u obliku finansiranja projekata u infrastrukturi, rudarstvu, finansijama i obrazovanju. Posetom Miloa Bonu i Kinkela Tirani, Albanija i Nemacka su zvanicno povratile normalnu klimu u medjusobnim odnosima. Sada je nemacka strana priznala legitimitet junskih izbora, parlamenta i Vlade proizasle iz njih. Vise nego jednom, Bon je jasno stavio do znanja da je protiv zahteva opozicije za rusenje Nanoove Vlade i odrzavanja prevremnih izbora. S druge strane, Nemacka je preuzela svoja angazovanja na planu bilateralne i multilateralne saradnje. Jako nemacko prisustvo u EU, Savetu Evrope i OEBS bilo je odredjujuce u poslednje vreme za upucivanje ohrabrujucih poruka prema Fatosu Nanou koji se posle politicki diskreditovanog Berise, kako se cini, sada smatra kao jedina karta na koju se moze igrati.

Medjutim, ako su se u Albaniji promenili akteri, na zapadu i upravo u Nemackoj nisu se promenili regionalni interesi. Tokom njegovih susreta u Tirani, Kinkel je jasno stavio do znanja da je zainteresovan da se sto pre uspostavi unutrasnja stabilnost Albanije kao snazna premisa stabilnosti i na uznemirenom Kosovu. Ako se Berisa juce koristio za predupredjivanje rata na Kosovu i u Makedoniji i Nano danas treba da ucini isto. I ovo je bila poruka visokog nemackog zvanicnika, poruka koju je albanska vlada, cini se veoma dobro shvatila.

Kosovo i emigranti su bili u stvari dve centralne teme posete Kinkela albanskom glavnom gradu. Izrazavajuci veliko zadovoljstvo novom linijom Tirane prema Beogradu i Skoplju, on je izjavio Fatosu Nanou da kriza na Kosovu moze doneti jednu slicnu situaciju onoj u Bosni, cak i mnogo opasniju. Ali, ako bi za region eventualni oruzani konflikt imao teske i direktne posledice, za Severnu Evropu one su vec sada pocele da se osecaju u prilivu emigranata. Oko 400 hiljada Albanaca uglavnom sa Kosova, nalazi se aktuleno u Saveznoj Republici Nemackoj. Vecina od njih trazi politicki azil i odbija da se vrati kuci. To je situacija koja postaje zabrinjavajuca za nemacke zvanicnike koji su otvoreno najavili usvajanje jedne ostre linije prema svim emigrantima, koji ce imati problema sa zakonom.

Usko povezane medjusobno, Kosovo i albanske izbeglice, cine sada dve glavne tacke u nemackoj agendi. Kao posedica toga, obe zapadne politicke inicijative poslednjih meseci, koje imaju za cilj zapocinjanje dijaloga o resenju krize na Kosovu, nose i nemacki pecat. U saradnji sa Vasingtonom, nemacke diplomate su prosle jeseni pokusale da preduzmu jednu misiju u Pristini. Isinger, visoki nemacki diplomata i Gelbard, americki predstavnik za bivsu Jugoslaviju nisu mogli da otputuju na Balkan zbog jos uvek nejasnih razloga. "Nije postignuta saglasnost o terminima refence", bila je to zvanicna motivacija, dok u medjuvremenu nije mali broj onih koji smatraju da je razlog bila americka ljubomora zbog povecane uloge francuske, koja je obustavila ovu inicijativu. Medjutim, dok ce Amerikanci jos jednom kasnije, neuspesno pokusati da odu na Kosovo, Nemacka je pokazala da se ne povlaci. Novembra 1997. godine, Kinkel i francuski ministar inostranih poslova, poslali su pismo predsedniku Jugoslavije Milosevicu, naznacavajuci tako i zvanican stav nemacko-francuske inicijative. Povratak Misije OEBS na Kosovo, predstavnistvo EU u Pristini, vise paznje prema izaslaniku OEBS u bivsoj Jugoslaviji Felipe Gonzalesu, to su bili zahtevi Kinkela i Vedrinea upuceni Slobodanu Milosevicu. I u zamenu za pozitivnu reakciju, jakom lideru Beograda nudio se "pocetak ukidanja trgovinskih mera prema SRJ, ulazak u OEBS i otvaranje puta za normaliozaciju odnosa SRJ i EU". To su i glavne tacke unutar kojih ce se izgleda kretati nemacka diplomatija u postizanju nekog moguceg kompromisa na Kosovu. Iako je pismo dvojice sefova diplomatije ostalo bez odgovora, dva visoka evropska zvanicnika su planirali da posete Jugoslaviju krajem meseca u Misiji koja ce za glavnu temu imati Kosovo i tamosnju krizu.

I dok se jos uvek ne zna rezultat koji ocekuje da ce postici evropski dvojac, sve je ostalo blokirano u albansko -srpskoj krizi. Pre samo nekoliko dana, preko diplomatskih kanala Srbija je jasno stavila do znanja da ne pomislja da realizuje Sporazum o obrazovanju Milosevic-Rugova. Prema Beogradu, neprihvatljivo je da studenti zahtevaju obrazovne programe nacinjene van centralnog srpskog autoriteta i da u zaglavlju svojih diploma stoji "Republika Kosovo". Francusko -nemacka inicijativa tako nailazi na minirani teren kroz koji nisu mogli da prodju ni nastojanja zapadne diplomatije niti rukovanje na Kritu izmedju Nanoa i Milosevica. Mozda ovaj poslednji ceka da stisne necije druge ruke, pre nego sto se sedne za sto, kako bi zapoceo dijalog koji bi izbegao jedan novi razarajuci rat, sada za civtav Balkan, a zasto ne i za Evropu.

AIM Tirana Skender MINXHOZI