EKONOMIJA NE MOZE DA PLACA RACUNE POLITIKE

Da li i iz kojih razloga, Milosevic menja spoljnu politiku

Iz nekih poteza rezima uocavaju se znakovi promene dosadasnje politike, ali je jos preuranjeno da se o njima daju odredjenije ocene. Milosevic je sklon da preduzima korake na kratak rok, pa mnogi u tome prepoznaju njegovu nameru da ocuva vlast, a ne da omoguci efikasniji ekonomski razvoj zemlje.

AIM, BEOGRAD, 8. 2. 1998.

Ova godina krenula je, za srpski rezim, potpuno obrnuto od zvanicnih predvidjanja. Umesto najavljenog brzog privrednog razvoja i ekonomskog oporavka, kako je porucivano iz mnogih ministarskih resora srpske Vlade i saveznog ministarskog tima, stvari su dobile dramatican obrt, propracen vrtoglavim padom dinara i naglim porastom cena.

Kod gradjana je nastala pometnja, a medju strucnjacima polemika oko uzroka koji su izazvali haos, dok su obe vlade nedozvoljeno dugo ostale neme, sto je jos vise pridonosilo stvaranju dramaticnog stanja. Prva se oglasila Vlada Srbije, odnosno njen premijer Mirko Marjanovic, sto samo pokazuje gde je centar ekonomske (ne)moci. Njegova uveravanja da ce Vlada ustrajati u odbrani dinara dovela je do zaustavljanja rasta deviza i izvesnog njihovog pada, ali je zato Marjanoviceva tvrdnja da su nestabilnost izazvali novinari, uz pomoc ekonomista, uzburkala duhove.

Stvoreno je maglovito stanje, koje otezava da se otkriju pravi uzroci povecanog kriznog stanja (srpska ekonomija je inace vec godinama u neprestanoj krizi), a ujedno i skrene paznja s cinjenice da produbljivanje privrednog kolapsa predstavlja znak da domaca ekonomija ne moze vise da placa racune dosadasnje untrasnje i spoljne politike koju vodi srpski rezim.

Zato je 1998. godina prelomna za Srbiju i Jugoslaviju. Poslednje administrativne mere, kojima su uvedena uvozna ogranicenja (deviza ima samo za placanje nafte, gasa i lekova) predstavljaju terapiju koja deluje na kratko vreme. Njima je "kupljeno" vreme za predah u kojem rezim treba da odluci da li ce tvrdoglavo da nastavi putem koji ce zemlju ekonomiski iscrpsti i dovesti u stanje suve drenovine ili ce se opredeliti za promenu politike.

Za sam rezim izbor je manje vazan, jer i u jednom i u drugom slucaju, slabi njegova pozicija, ali za gradjane je od presudnog znacaja. Javnost je vec prepoznala znakove na osnovu kojih naslucuje da se u drzavnom vrhu desavaju promene. Jedan od takvih znakova predstavlja i Milosevicevo otkazivanje "ljubavi" paljanskom rukovodstvu Republike Srpske, te podrska Dodikovoj Vladi, koja je odmah uspostavila zavidnu komunikaciju sa spoljnim svetom.

Drugi znak je upucivanje parlamentarne delegacije na sednicu Saveta Evrope, iako se znalo da ce jugoslovenska strana tamo cuti vrlo neprijatnu presudu, koja je doneta pre nego su saslusani njeni predstavnici. Ipak, posle njenog povratka, primeceno je da je, u zvanicnim drzavnim medijima izostala, ne samo, uobicajena ostra kritika na racun medjunarodne zajednice, vec su date vrlo pomirljive ocene.

Nemackom ministru spoljnih poslova Kinkelu spevana je prava "oda" na drzavnoj TV, sto je delovalo iznenadjujuce, jer za njega su uvek bile rezervisane ostre kritike i u javnosti je predstavljan kao Nemac koji zastupa prilaz po kojem Srbiji treba slomiti kicmu. Hvalospev Kinkelu sastavljen je mesec dana pre nego sto nemacki ministar treba da, zajedno sa svojim francuskim kolegom, doputuje u Beograd. To znaci da ce do njegovog dolaska biti jos slicnih tekstova kojima treba da se Kinkel, od nekadasnjeg sprskog neprijatelja promovise u dragog gosta.

I pored uocenih znakova preuranjeno je davati odredjenije ocene, jer Milosevic spada u kategoriju prevrtljivih politicara u sta su se mnogi njegovi strani sagovornici uverili i zbog cega je stekao ugled nepouzdanog sagovornika. I u domacoj javnosti, koja je prepoznala spomenute znakove jos nema vidljivog izraza raspolozenja. Iskusniji se uzdrzavaju i ne mogu da se oslobode od bojazni, jer znaju da je njihov lider, u proslosti, dobijao mnoge bitke, ali je izgubio sve ratove. Zato strahuju da mozda i ovo ne spada u repertoar Milosevicevih oprobanih manevara, koji, kao i narkoza deluju vrlo kratko.

Slicno uspavljuce sredstvo Milosevic je uradio na monetarnom planu, slikajuci se na TV sa guvernerom centralne banke Dusanom Vlatkovicem, kako bi, njih dvojica, stvorili utisak u javnosti da su pronasli recept kojim su sprecili neciju sabotazu s devizama. Njih dvojica su, proslog leta, u isto vreme dosli na savezne funkcije. Milosevic je postao predsednik Jugoslavije, a Vlatkovic guverner NBJ. Zanimljivo je da je isti dvojac delovao i u jesen 1990. godine kada je, po nalogu srpskih vlasti, gde je Milosevic bio na celu, izvrsen upad u platni promet Jugoslavije sa dinarima bez pokrica u iznosu od 2 milijarde dolara.

Iako je Savezna vlada najodgovornija za vodjenje ekonomske politike Milosevic nije nasao vremena da primi premijera Kontica, koji se uopste ne pojavljuje u javnosti. Da li je to znak da Milosevic vise ne zeli da se sretne s Konticem posle njegove uloge u smirivanju kriznog stanja u Crnoj Gori, kada je pomirljivo uticao na Mila Djukanovica i Momira Bulatovica i tako na neki nacin sprecio eskalaciju sukoba, iako je rezim u Beogradu prizeljkivao proglasavanje vanrednog stanja, a za to je bio nadlezan Kontic.

Konticeva vlada se u poslednjih mesec dana oglasila jednim stidljivim saopstenjem u kojem istice da je ekonomska saradnja izmedju Evropske unije i Jugoslavije u obostranom interesu, pa bi zbog toga u Briselu trebali da vrate Jugoslaviji ukinute izvozne povlastice na zapadno-evropskom trzistu. Slab glas iz Beograda tesko da ce dopreti do sedista Evropske unije, jer je medjunarodna zajednica sklonija da komunicira s Milosevicem, nego s licnostima i telima, koja su, po Ustavu zemlje, pozvanija da zastupaju i vode spoljnu i unutrasnju politiku Jugoslavije.

Za sada strane diplomate uglavnom razgovaraju s Milosevicem ili s kadrovima koji su njemu odani. Glavni razlog sukoba crnogorskog predsednika Djukanovica s Milosevicem sastoji se u okolnosti sto je predsednik Jugoslavije preuzeo poslove koje mu po Ustavu ne pripadaju. Iako Djukanovic raspolaze s vidljivom inostranom podrskom ona se u jugoslovenskoj javnosti dozivljava samo kao potpora da crnogorski predsednik ojaca svoju poziciju u Crnoj Gori. Takva ocena dominira najvise zbog toga sto jos nije uocen spoljni korak koji bi Djukanovicu pomogao da se ravnopravnije nosi s Milosevicem na unutrasnjem planu, i na saveznom nivou, odnosno da se u Jugoslovaiji uspostavi ustavnost u delovanju saveznih organa.

Znakove koji ukazuju na omeksavanje Miloseviceve tvrde politike prema inostranstvu mnogi su skloni da protumace kao njegovo nastojanje da sacuva lidersku poziciju u kontaktima sa predstavnicima medjunarodne zajednice, kako bi otklonio ugrozavanje od strane Djukanovica, a ne kao stvarnu promenu spoljne politike, koja bi Jugoslaviji omogucila ulazak u UN, MMF, STO i druge medjunarodne institucije. Tek tada bi jugoslovenska privreda mogla da racuna na znacajnu spoljnu financijsku podrsku bez koje nije u stanju da pokrene razvojni proces. Domacoj privredi potrebno je u narednih desetak godina oko 2 milijarde dolara godisnje da bi stala na zdrave noge, a gradjani dostigli standard kojeg su vec imali krajem devedestih godina.

Ratomir Petkovic (AIM)