RAZGOVOR GLUVIH

Kosovo izmedju prava na samoopredeljenje i teritorijalnog integriteta drzave

Lideri kosovskih Albanaca i vlasti u Srbiji i SRJ su se najcesce dosad pozivali na "medjunarodne norme" i "Helsinske principe", medjutim, te norme i ti principi su se cesto tumacili selektivno ili restriktivno. Isticalo se ono sto bi moglo ici u prilog, a ignorisalo ono sto je u suprotnosti sa politickim ciljevima ili praksom.

AIM, BEOGRAD, 2. 2. 1997.

Dosadasnji razgovori o Kosovu bili su uglavnom jednonacionalni razgovori istomisljenika. Vrlo retko se u unutaralbanskim razgovorima vodio dijalog razlicito mislecih, a u srpskom slucaju jos i redje. U retkim slucajevima, koji se mogu tretirati kao izuzeci, srpsko-albanski razgovori su bili "dijalozi gluvih", odnosno pre monolozi, a tacke dodira u vidu zajednickih saopstenja bile su toliko nacelne da nisu mogle biti ni najmanje operativne. To, s jedne strane, ukazuje na nizak nivo politicke kulture intelektualne i politicke elite na ovom prostoru a, s druge strane, dodatno osvetljava razmere zamrsenosti kosovskog problema.

Takav razvoj dogadjaja upucuje na trazenje "zajednickog imenitelja", odnosno polazista za predstojeci dijalog. S obzirom da ni kosovski Albanci, ni vlasti u Srbiji i SRJ, ni opozicija, niti intelektualci nisu u stanju da pozovu jedni druge za zajednicki sto, a kamoli da postave osnove za delotvorni dijalog

• kao izlaz iz corsokaka namece se posrednicka uloga "medjunarodne zajednice". Da li ce ta preventivna diplomatija biti tiha, diskretna kao sto je bila u slucaju Sporazuma o obrazovanju koji su potpisali Milosevic i Rugova, kada je posrednik bio Sveti Edjidio, ili javna i otvorena, u kojoj ce biti mozda neko drugi - to je manje vazno, mnogo su bitniji efekti.

Koliko god vlasti u Srbiji ponavljale da je kosovski problem unutrasnja stvar Srbije ii SRJ, on to vec odavno nije, s obzirom da se o Kosovu razgovara i u Savetu Evrope i u OEBS-u, Evropskom parlamentu, pa i u parlamentima pojedinih drzava. Najnoviji vid internacionalizacije za koju se, ovaj put, zalazu same srpske vlasti jeste osuda terorizama na Kosovu.

Uloga "medjunarodne zajednice" bi mogla biti konstruktivna ukoliko se odvija na principu saglasnosti obeju strana i sa potrebnim incijativama dobre volje sa obe strane. To bi prakticno znacilo inicijativu srpske strane koja bi se zasnivala na platformi opsteprihvatljivog resenja i postupcima dobre volje usmerenih pre svega na uklanjanje represije i narusavanje ljudskih prava i osnovnih sloboda i omogucavanje relevantnim medjunarodnim institucijama, u okviru OEBS-a (Misije dugog trajanja i Komesar za nacionalne manjine, Ured za demokratske institucije i ljudska prava) da pruzaju dobre usluge, strucne savete, nadgledaju izbore itd... Kosovski Albanci bi se, s druge strane, odrekli projekta nezavisne drzave i ukljucili u politicki zivot Srbije i SRJ i putem kompromisa trazili modalitete opsteprihvatljivog "unutrasnjeg samoopredeljenja".

Lideri kosovskih Albanaca i vlasti u Srbiji i SRJ su se najcesce dosad pozivali na "medjunarodne norme" i "Helsinske principe", medjutim, te norme i ti principi su se cesto tumacili selektivno ili restriktivno. Isticalo se ono sto bi moglo ici u prilog, a ignorisalo ono sto je u suprotnosti sa politickim ciljevima ili praksom. Tako na primer, pravo na samoopredeljenje, na koje se pozivaju lideri kosovskih Albanaca, ne znaci nuzno i pravo na nezavisnu drzavu. Isto tako, SRJ, da bi se pozivala na helsinske principe, odnosno pre svega na princip teritorijalnog integriteta drzave, mora najpre da se potpuno prilagodi Helsinskim normama i da se pridrzava standarda OEBS-a.

Sustina je da se Helsinski principi uvazavaju integralno, a ne selektivno, dakle, kao koherentan paket prava i obaveza. Helsinski principi su, narocito posle 1989, razvijani u duhu ohrabrivanja razvoja demokratskih, civilnih drzava utemeljenih na univerzalnim ljudskim pravima, a ne nacionalistickih drzava u kojima se prava uslovljavaju etnickom pripadnoscu. To je, dakle, put kojim bi trebalo da se ide i u resavanje "kosovskog problema". Sramni izuzeci ne bi smeli biti smetnja, a jos manje primer za ugledanje.

Upravo dva helsinska principa, koja su ujedno i dva univerzalna principa "medjunarodne zajednice": princip prava na samoopredeljenje i princip teritorijalnog integriteta drzave - zadati su okvir u koji bi trebalo smestiti kompomis.

Rasprave o tome ko je nosilac prava na samoopredeljenje, samo narodi ili i nacionalne manjine, mogu voditi ukopavanju stavova i jednostranim ili ekstremnim tumacenjima principa prava na samoopredeljenje, prava i obaveza manjina, odnosno vecinskih naroda... U postojecem kontekstu primerenije je raspravljati o sadrzini samoopredeljenja prihvatljivog za obe strane, o duznostima drzave i obavezama gradjana, kao i ulozi "medjunarodne zajednice".

Resavanje "kosovskog problema" bi trebalo da podrazumeva pre svega kompromis koji bi s jedne strane, omogucio da kosovski Albanci ostvare pravo na samopredeljenje, a da se, s druge strane, ne menjaju granice i ne ugrozavaju vitalni drzavni interesi Srbije i SR Jugoslavije.

Tako bi bila zadovoljena dva vazna, naizgled protivrecna, principa medjunarodne zajednice, ali i obe strane u sporu. Problem je u tome sto se pravo na samoopredeljenje od strane albanskih lidera na Kosovu tumaci jednostrano i pojednostavljeno se svodi na pravo na otcepljenje i sto se, s druge strane, kosovski problem instrumentalizovao od strane srpskih vlasti u borbi protiv politickih protivnika.

Po slovu medjunarodnih dokumenata, pravo na samoopredeljenje se ne ostvaruje na stetu teritorijalnog integriteta drzava. Promena granica moze se vrsiti jedino sporazumno, saglasno, a nikako protiv volje zainteresovanih strana, a pre svega postojece drzave koja je u pitanju. Nacelo samoopredeljenja bi trebalo tumaciti u skladu sa relevantnim normama medjunarodnog prava, posebno ciljevima i nacelima UN. Povelja UN i relevantni evropski dokument i ohrabruju i podrzavaju multirasnu, odnosno multietnicku ili multinaionalnu, sekularnu, nediskriminacionu pluralisticku drzavu, koja se temelji na priznavanju ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve.

Odgovornost vlada prema sopstvenom stanovnistvu postao je preko OEBS-a jedan od medjunarodnih standarda, drugim recima, internacionalizovan je suverenitet drzava kad su u pitanju ljudska prava. Briga za ljudska prava ogranicila je suverenitet drzava clanica OEBS-a i omogucila da se interesovanje organizacije, grupe njenih clanica ili cak pojedinih drzava ne smatra vise mesanjem u unutrasnje stvari jedne zemlje. Istovremeno, internacionalizacija suvereniteta relativizuje potrebu za nacionalnom drzavom kao zastitnikom ljudskih prava, na cemu insistiraju lideri kosovskih Albanaca.

Suverenitet drzava je relativizovan i u pogledu bezbednosti. Insistiranje na otcepljenju protiv volje Srbije od strane lidera kosovskih Albanaca, i sprovodjenje represije od strane srpskih vlasti, ne samo da fakticki narusava stabilnost i bezbednost u regionu, nego je protivna Helsinskim nacelima i obavezama i nacelima na kojima pociva OEBS-ova projektovana bezbednost za 21. vek. Kooperativna bezbednost je zasnovana na demokratiji, postovanju ljudskih prava, osnovnih sloboda i vladavini prava, trzisnoj privredi i socijalnoj pravdi (tacka 3 Deklaracije), a upravo su to principi na kojima bi trebalo resavati "kosovski problem".

Demokratska konsolidacija u Srbiji se nije mogla ostvariti u uslovima legitimacijske krize, stvorene, izmedju ostalog, i zbog preglasavanja manjina (nacionalnih, politickih, verskih, kulturnih, jezickih...) na konstitutivnom nivou. Ukoliko ne postoji bazicni konsensus u okviru politicke zajednice i ukoliko se nacelo vecine shvati kao apsolutno nacelo, na delu je majorizacija, odnosno preglasavanje manjina i u oblastima koje su vitalne za njih , cime se ugrozavaju osnovni manjinski interesi i formalna demokratija pretvara u "tiraniju vecine".

U Srbiji se do "pisane demokratije" upravo dolazilo bez osnovnog konsensusa glavnih politickih aktera i predstavnika svih segmenata drustva, iako je saglasnost o kljucnim politickim vrednostima osnova legitimacije politicke vlasti u demokratiji, a upravo je demokratija postavljena od strane svih kao nesporni politicki cilj.

Ono sto predstoji da se uradi da bi se to izmenilo jeste da se okvir pisane demokratije saglasno popravlja i popunjava demokratskim sadrzajem, odnosno da se ucini legitimnim naknadnim ucescem opozicije i manjina na konstitutivnoj i prakticno-politickoj ravni. Na tom predstojecem putu Kosovo ce biti jedna od najvaznijih stanica.

Zoran Lutovac (AIM)