MANJINE U ALBANIJI:MOSTOVI I ZIDOVI

Lavirnit cifara

Prema zvanicnim podacima, tri odsto populacije u Albaniji cine manjine, od kojih je najznacajnija grcka. Prema jednom Izvestaju UNDP objavljenog 1995. godine, 1989. godine u Albaniji je zivelo oko 60 hiljada Grka, sto predstavlja 1,85 odsto populacije u zemlji. Treba reci da se grcke pretenzije u vezi sa brojem pripadnika grcke manjine u Albaniji se krecu od 200 hiljada do fantasticne cifre od 400 hiljada, prema konceptu "svaki albanski pravoslavac je Grk" (?!).

Osim grcke manjine, u Albaniji zive i male manjine Makedonaca (oko pet hiljada), Srba i Crnogoraca (oko dve hiljade), kao i bosnjacka zajednica bez nekog zvanicnog statusa i priznanja.

U ne sasvim neznatnom broju je i Vlaha, koji se uglavnom smatraju kao linglisticka manjina, a koji su i u drugim zemljama Balkana asimilovani od strane domace populacije, ali koji su uspeli da ocuvaju svoj jezik. Nema tacnih podataka o broju ove populacije.

Albanija ima jos uvek nejasan broj Roma, koji ne uzivaju neki status manjine.

Sve gorenavedene manjine, ubrajajuci i Bosnjake i Rome, organizovane su u udruzenja kulturnog karaktera, dok grcka manjina ima jaku politicko-kulturnu organizaciju "Omonia". U Albaniji postoji i jedna partija manjina "Partija Unija za ljudska prava", koja uglavnom izrazava interese grcke manjine. Jos od prvih pluralistickih izbora 1991. godine, grcka manjina je imala njene poslanike u albanskom Parlamentu, a danas ima jedno mesto u koalicionoj Vladi koju predvodi Nano.

Albansko drustvo se moze okarakterisati kao drustvo oslobodjeno od tereta agersivnog nacionalizma, sto je stvorilo pogodan ambijent za normalne odnose izmedju albanske populacije i manjina. U nekoliko svojih izvestaja Visoku komesar za manjine Van der Shtoel, izrazio se o pozitivnom karakteru ovih odnosa. Jedan Projekat Programa PHARE je pre nekoliko meseci dosao do zakljucka da je 70 odsto pripadnika grcke manjine misljenja da su odnosi sa Albancima dobri, dok 25 odsto njih karakterise ih kao ne bas dobrim. 70 odsto njih je misljenja da se ljudska prava u Albaniji uvazavaju.

Ipak, buka nije nedostajala, posebno kada je rec o uvazavanju prava grcke manjine. Cak, tokom njegove posete u SAD 1995. godine, bivsi predsednik Berisa koji je mogao ocekivati kritike u pravcu ponasanja prema opoziciji ili slobodi stampe, suocio se sa kritikama americkog predsednika Klintona o stanju grcke manjine u Albaniji. A kada je Nano dosao na vlast u jednom intervjuu je rekao da ce njegova Vlada uciniti kraj getoizaciji manjina.

Ali, sta je istina? Buka pocinje sa ciframa. Bez sumnje je da cifre od 200 hiljada ili 400 hiljada Grka u Albaniji pripadaju fantazijama, ali i zvanicna albanska cifra od 60 hiljada cini se da nije otporna na istinu.

U jednom intervjuu od pre izvesnog vremena, predsednik Partije za ljudska prava Vasil Melo, rekao je da cifra moze biti dvostruka ili u najmanju ruku 100 hiljada osoba. Melo objasnjava da je tokom komunistickog rezima pri poslednjem popisu stanovnistva jedan deo manjinske populacije, uglavnom zbog politickog razloga upisano da su Albanci. Posle 1990 godine, deo njih, sada zbog ekonomskih razloga i zbog favorizujuceg tretmana grcke ambasade pri davanju viza za sezonsko zaposljavanje u Grckoj, obratio se sudovima kao bi ponovo dobili svoju grcku nacionalnost. Medjutim, jedna Uredba ministarstva pravda pre godinu dana je prekinula ovaj proces i sudovi su odbijali da idu dalje sa takvim sudskim procesima. Ovo je stvorilo jednu paradoksalnu situaciju jer se sada mogu naci dva brata koji su razlicite nacionalnosti, jedan Albanaca, a drugi Grk. S druge strane, nacionalnost dece rodjenih u mesovitim brakovima izmedju Albanaca i Grka je jos uvek nejasan. Obicno ova deca cim se rode, automatski se registruju kao Albanci u vreme kada medjunarodni standardi o ljudskim pravima njima daju izbora.

Medjutim, gorenavedeno obrazlozenje svakako pripada teoriji, posto su u stvari manjinska sela na jugu Albanije poluprazna. Mladici i devojke su emigrirali u Grcku u trazenju boljeg zivota. Cak, poslednjih dana oni su protestovali na ulicama Atine u trazenju prava dvojnog drzavljanstva, da uporedo sa albanskim pasosem imaju i onaj grcki. Prakticno, moze se reci da grcka manjina u Albaniji zivi koliko u Albaniji toliko i u Grckoj. Ako bi im Grcka dala pasose, posle 10 ili 15 godina, bio bi mali broj Grka koji bi ostao da zivi u Albaniji, koja je mnogo siromasnija u poredjenju sa maticnom Grckom.

2.IZMEDjU ZIDOVA I MOSTOVA

Bez obzira na ovo, Tirana se angazovala u postepenom procesu kompletiranja njene legistrature za manjine i posebno sprovodjenja u praksu njihovih prava. Tabu tema obrazovanja grcke manjine na maternjem jeziku, na svim nivoima i u citavoj zemlji, sada je vec prevazidjena. Tako je "sudjenje petorici", kako je nazvan sudski proces pre tri godine protiv pet aktivista "Omonije" optuzenih za spijunazu u prilog Grcke, sada pripada arhivama.

Ostre debate se odvijaju na stranicama novina vec godinama u vezi sa pitanjem Janulatosa, grckim poglavarem Albanske Pravoslavne crkve, izmedju njegovih sledbenika (uglavnom pripadnika grcke manjine) i njegovih protivnika (albanskih pravoslavaca, ali ne samo pravoslavaca), koji zahtevaju njegovo proterivanje iz zemlje. Ova debata se odvijala vise na stranicama stampe: jedan deo novina je podrzavao Jenulatosa, dok ga je jedan deo smatrao "petom kolonom Grcke u Albaniji".

Postoji jedno misljenje, kako se cini ne bez osnova, prema kojem pitanje grcke manjine stupa na scenu uvek kada se odnosi izmedju dve zemlje Albanije i Grcke zaostravaju. (zbog drugih razloga) i zaboravlja se kada su ti odnosi normalni. Danas, kada su odnosi izmedju Tirane i Atine dobri, niko ne govori o pitanju grcke manjine u Albaniji. Ali, sutra, kao i ranije, ako se stvore tenzije, ne treba se zacuditi ako se karta grcke manjine ponovo baci na sto. Manjine se mogu smatrati kao most prijateljstva za vreme mira i kao zid podela u vreme tenzija. Uopste, moze se reci da se pitanje grcke manjine pojavljuje vise kao jedan politicki problem nego kao pitanje ljudskih prava.

Iako su u principu manjinske grupe u jednakim pozicijama pred albanskim zakonom, bez sumnje da je grcka manjina ta koja ostvaruje bolje i sira prava i garancije koje su priznata manjinama.

Dve druge manjine su zakonom priznate: Makedonci na istoku zemlje (zona Korce) i Srbi i Crnogorci na severu (zona Skadar). Ali, cini se da njihov mali broj, kao i da je nedostatak ozbiljnih problema uticao da one ostanu van paznje. One su veoma retko prisutne i u medijima u zemlji, obuhvatajuci tu i one zvanicne. Medjutim, izazvala je gorak humor u Tirani izjava od pre izvesnog vremena jugoslovenskog ministra inostranih poslova Milutinovica, koji je izjednacavao pravo Srba u Albaniji sa pravima Albanaca na Kosovu.

Jedna druga znacajna grupa u Albaniji su Vlasi, koji su prostiru u svim regijama zemlje. Stvorene su i funkcionisu razna udruzenja Vlaha koja organizuju razne aktivnosti, uglavnom kulturne, ali do danas ne rezultira da su Vlasi obezbedili i zakonsko priznanje kao posebna manjina. Oni se najvise pominju u raznim izvestajima ili u novinama u zemlji kao jezicka manjina.

U najtezem polozaju i cak zapostavljeni su Romi u Albaniji, koji su jedina diskiminisana i zlostavljana manjina u ovoj zemlji. Nedostatak maticne drzave ucinilo je da problemi Roma ostanu u senci. Nema tacnih podataka o njihovom broju, o njihovom ekonomskom, obrazovnom i socijalnom polozaju, a ciji je standard vrlo nizak. Romi zive u siromastvu, prezreni od svih. Odnosi Albanaca prema Romima su vrlo suzeni, da ne kazemo da su takoreci nepostojeci. I dok albansko drustvo ne poznaje etnicku mrznju, u njemu je veoma rasirena rasisicka mrznja. Pre nekoliko meseci tri mlada Albanca su benzinom zapalila jednog mladiog Roma koji je kasnije preminuo.

3. Bosnjaci u Albaniji, jedna nepoznata istorija.

Oni su privukli paznju javnosti samo pre tri godine tokom jednog filmskog Festivala o Sarajevu, gde su ucestvovala i dva rezisera iz Bosne. Suze u njihovim ocima i dijalog na bosnjackom jeziku bili su prvi signal njihovog postojanja. Jedan albanski novinar je osvetlio deo njihove istorije.

Oni zive na oko 40 kilometrara od Tirane. Isprva su dosli 1876 godine. Bilo je 13 porodica iz Mostara i krenuli su za Tursku, ali kvar na brodu primorao ih je da tu ostanu. Dve velike grupe koje su nastanile selo Borak, dosle su 1879. i

1. godine. Do 1948. godine, vencanja su se u vecini slucajeva obavljala gradjanima Bosne. Nepisan zakon da se vencanja sklapaju samo sa Bosnjacima, prvi put je prekrsen 1940. godine. I danas, svako dete koje se radi i svaka nevesta koja dodje u selo uci jezik.

U stvari, Bosnjaci u Albaniji nikada nisu tretirani kao manjina, vec su oni intergrisani u svakodnevni zivot Albanaca. Prekid odnosa sa Jugoslavijom 1948 godine, doneo je sa sobom i prekid odnosa izmedju ovih Bosnjaka sa njihovim bliznjima, odnosi koji su poceli da se ponovo uspostavljaju posle 1990 godine. Rezim Hodze promenio im je i prezimena, izbegavajuci slovenske zavrsetke ili cesto menjajuci ih u potpunosti. Tek sada su poceli da ponovo vracaju svoja predjasnja prezimena.

Bosnjacka zajednica danas broji vise od 10 hiljada stanovnika i rasprostire se i u susednom selu Koxhas. Sada Bosnjaci u Albaniji imaju i svoje Udruzenje "Zambak", koje ih povezuje sa zemljim njihovog porekla. Prvi cilj ovog udruzenja je obezbedjivanje nastavljanja ucenja jezika. Ovo je jedna nepoznata balkanska prica.

AIM Tirana Remzi LANI