PRERASPODELA IZNEVERILA OCEKIVANJA

aim/beo/pubs/bk

Zasto se odbija devalvacija dinara?

Vlada Srbije sada je iskreni protivnik devalvacije, jer se inflatorna preraspodela otela njenoj kontroli, pa ce tvrdoglavo nastaviti politiku "cenovne i valutne stabilnosti" sto ce ponovo degradirati privredu na velikog gubitnika i pukog saradnika vlasti

AIM, BEOGRAD, 1. 2. 1998.

Uz uvek potrebnu opreznost kad su njegove izjave u pitanju, ovoga puta treba verovati srpskom premijeru Mirku Marjanovicu, da ce njegova vlada uciniti sve da izbegne devalvaciju dinara. Cak se cini da je ovoga puta bio sasvim iskren kada je na celo kolone razloga kojima odbija devalvaciju nacionalne valute stavio ocenu da bi u slucaju plivajuceg, opadajuceg kursa dinara izostao priliv stranog kapitala i da bi ovogodisnja privatizacija odmah bila osudjena na neuspeh. Druga je stvar sto premijer Marjanovic u svom govoru u Leskovcu (29. januara), koji je u drzavnim medijima i najavljen kao programski, nije najavio suvisle mere ekonomske politike kojima bi se doista "povratila cenovna i valutna stabilnost, vratio red u privredjivanje i sprecio haos".

Pre svega valja pogledati osnovne uzroke naglog pada vrednosti dinara u januaru ove godine, tokom koga je proslogodisnji relativno stabilan odnos izmedju nemacke marke i dinara od jedan prema 4,2, ubrzano poceo da se menja na stetu domace valute, da 28. januara nadmasi odnos od 1 prema 6 (naspram oficijelnog dvogodisnjeg fiksnog pariteta od 1 prema 3,3). Ekonomisti su generalno narusavanje zvanicnog deviznog kursa jednostavno objasnili jos krajem prosle godine - udvostrucenjem dinarske mase bez realnog pokrica, deficitom tekuceg bilansa placanja sa inostranstvom u 1997. godini u visini od oko 1.300 miliona dolara, te previsokom javnom potrosnjom koja je odnela oko 55 odsto drustvenog proizvoda. No, zanimljivo je razmotriti i neposredne uzroke januarskog sloma dinara koji se ranije ipak kako-tako drzao uprkos spomenutih generalnih pritisaka.

U grupu politickih razloga, koji uvek najneposrednije uticu na inflaciju, pa dakako i na poskupljenje stranih valuta, treba prvo ubrojiti slom poslednjih nada da ce u ovoj godini popustiti americki "spoljni zid sankcija" i strah da sledi rat za Kosovo (sto je jedno drugim uslovljeno). Tu je, naravno, i cinjenica da nijedna vlada u Jugoslaviji nije stabilizovana. U Srbiji se ne vidi tacno s kim ce Marjanovic (to jest Levica) morati da deli vlast i koliko ce to kostati njega i njegove mentore, (jer obicni ljudi ocigledno nemaju dobro misljenje ni o srpskoj opoziciji). U Crnoj Gori se tek formira "prelazna vlada", a ocekivanja da ce realna vlast, iduci za Milosevicem, poceti da se seli na jugoslovenski nivo - u Saveznu vladu, poremetio je ishod crnogorskih predsednickih izbora. Tako se ispostavilo da smo u novu godinu usli bez ijedne institucije koja bi se bar formalno nasla izmedju neformalnih centara moci i drzavne kase, pa je narod uhvatila panika.

U slicnu grupu ekonomsko-politickih razloga januarskog valutnog haosa treba ubrojiti okolnost da je srpski politicki vrh racunao da ce inflacionu preraspodelu deviznih rezervi stanovnistva efikasnije iskoristiti onaj podobni privredni lobi kojem je navodno podelila samo oko 300 miliona maraka deviznih kredita, od cega je malo sta realno vraceno (procenjuje se samo 50 miliona maraka). Ustvari, od novca dobijenog od proslogodisnje prodaje "Telekoma" "podeljeno" je daleko vise po prevazidjenom zvanicnom kursu preko deviznog trzista, vise od 700 miliona maraka, a preuzeti dinari nisu "ponisteni" nego podeljeni kroz penzijski fond koji je u beznadeznom deficitu. Onaj deo izvozne privrede koji je krajem godine trebalo da vrati devizne kredite silno je povecao traznju deviza na crnom trzistu, ali na nesrecu Marjanoviceve vlade to trziste je reagovalo munjevito, pa drzavne banke i drustvene firme nisu mogle vise da nastave povoljni ulicni otkup neregistrovanih doznaka iz inostranstva - a da istovremeno ne ubrzaju primarnu emisiju dinara u pravcu hiperinflacije. Leskovacki ljuti govor premijera Marjanovica, sa pretnjama "deviznim spekulantima", posledica je njegovog osecanja da Vlada Srbije vise nece moci da manipulise ulicnim deviznim trzistem, na kome je, uglavnom ona (ali i crnogorska vlada), u proteklih sest godina prikupila najveci deo tajanstvenog transfera resursa iz inostranstva u visini od 11,5 milijardi dolara (prema procenama profesora dr Ljubomira Madzara). Sada su drzavne devizne rezerve iscrpljene, preostala spoljna sredstva ostala nadalje blokirana, bekstvo drustvenog deviznog kapitala u inostranstvo ponovo pokrenuto, a priliv preko neformalnih radnickih doznaka prihvata osamostaljeno bogatasko podzemlje.

Podaci Sluzbe platnog prometa - da je stanovnistvo po raznim osnovama prosle godine primilo 72,6 milijardi dinara, a kroz legalne novcane tokove potrosilo samo 47,7 milijardi dinara

• upucuje na zakljucak da siva ekonomija raspolaze itekako znacajnim likvidnim resursima u dinarima, koji u deviznom ogledalu prevazilaze sumu od 5 milijardi maraka. Naime, posto u bankama nema stednje, jednostavnom logikom moze se zakljuciti da je proslogodisnja "razlika" izmedju primanja i izdataka teorijski ravna sumi 9 milijardi dinara, a to je velicina skoro dvostruko veca od proslogodisnjeg srpskog budzeta. Poput politike koja je napustila politicke institucije, tako je i novac napustio novcane ustanove - pa nekontrolisana moc sada grize sopstveni rep.

Da po Marjanovicevu vladu nesreca bude veca, paralelno sa gubitkom jeftine kontrole nad ulicnim deviznim trzistem, izgubljena je, naravno, i takozvana "cenovna stabilnost", uprkos pokusajima Narodne banke Jugoslavije da raznim kreditno-monetarnim merama spreci odlazak svih tih nekontrolisanih dinara na ulicu, dakle onih koji su se zatekli kod drzaoca za koje nije bilo planirano da ih konvertuju u devize. Posle hiperinflacione katastrofe iz 1993. godine svi monetarni igraci su dobro obuceni da prepoznaju drzavne udare na sopstvenu monetu.

Cenovna nestabilnost i januarski monetarni haos zasekli su napokon i poslednju sansu Levice na vlasti da se i ove godine provuce makar sa delimicno narusenom moci - to jest da kontrolisanom i usmerenom privatizacijom postigne dva cilja. Da se legitimise kao "reformska politicka snaga", dakle jedini ozbiljan dugorocni partner medjunarodne zajednice, te da putem prodaje krupnih infrastrukturnih sistema stranim strateskim partnerima i ove godine obezbedi izmedju 1,5 i 2 milijarde svezih dolara, koliko se procenjuje da je neophodno "iskopati" da bi opstale osnovne drzavne funkcije, bar u energetiici i saobracaju. Zato je u Leskovcu tu opasnost premijer Mirko Marjanovic i stavio u prvi plan.

Cini se, medjutim, da su stvari definitvno izmakle kontroli, o cemu najbolje svedoci nestanak domacih cigareta iz trafika, a ulja i deterdzenta iz prodavnica. Uprkos sto puta proverenom iskustvu da tu robu u prodaju ne moze vratiti nikakva stroga vlada, Marjanovic najavljuje da ce se haos leciti prastarim metodima socijalisticke ekonomije. Zamrzavanjem ili nekim drugim oblicima kontrole cena. Administrativnom upravom nad novcem, bankama i preduzecima. Propagandnim akcijama protiv trgovaca i spekulanata itd. Jer, roba ciju je cenu pregazila "ulicna devalvacija", trazi poskupljenje, socijalisti su procenili da inflacija ovoga puta ne radi ni za njih.

Zavodljivost stare iluzije, da se politickom silom moze stvoriti ekonomski perpetum mobile, sastoji se u tome sto takve drzavne akcije na kratak rok daju izvesne rezultate. Evo i pad deviznog kursa dinara na trenutak je zaustavljen, a dinar ce se mozda za nijansu i oporaviti u nekoliko narednih sedmica - sve dok ne bude formirana nova srpska vlada. Posle ce stvari krenuti u logicnom smeru - nagore. No, i tu je mozda poenta, za to vise cela krivica nece pasti na srpske socijaliste.

Dimitrije Boarov (AIM)