ISPRAZNJENI STUDENTSKI DZEP

AIM JUNIOR Pristina

Pocetak novog akademskog semestra, za albanske studente nije doneo nista novo. Uprkos potisanom Sporazumu izmedju gospode Ibrahima Rugove i Slobodana Milosevica, mirnim protestima koji su obelezili drugu polovinu prosle godine, raznim peticijama i obecanjima medjunarodnog faktora da ce se ubrzo postici neki konsenzus oko povratka studenata u univerzitetske objekte, studenti albanske nacionalnosti nastvavili su da odvijaju paralelnu nastavu u neprimerenim uslovima, da se pripremaju za ispite, da stanuju i hrane se u teskim okolnostima.

Znacajna pitanja koja kao da su se namerno precutkivala, a ko zna kada su se poslednji put raspravljala jesu problemi smestaja i ishrane studenata, koji su dobili u tezini proterivanjem Albanaca od strane srpskog rezima iz svih univerzitetskih institucija, iz studentskih domova i menzi, koje su nekada koristili zajedno i srpski i albanski studenti. Studentski domovi su dugo bili gotovo prazni, jer je broj studenata koji su pohadjali nastavnu na srpskom jeziku bio nedovoljan da popuni njegove kapacitete. U poslednje dve godine izgleda da je pronadjeno "resenje". U njih su smestene izbeglice, uglavnom iz Hrvatske.

Zbog ovih razloga, kao jedino resenje za obezbedjivanje "radne sobe" studenti su videli u privatnom smestaju, ciji su vlasnici, kada je skolski sistem na nastavnom albanskom jeziku postao problem za srpsku vlast, simbolicnom cenom pokazivali i svoju solidarnost. Vremenom, ili bolje reci godinama, ova solidarnost se polako gubila te su cene kirije za siromasan studentski dzep zaista viskoke. Prema recima studentkinje Mimoze Tahirsyjaj iz Decana nije samo cena prepreka za obezbedjivanje privatnog smestaja: "Vec tri godine studiram u Pristini i za ovo vreme promenila sam smestaj vise puta. Sto se tice cene smestaja za koji placam 70 DM mesecno, nije neki problem, jer moji roditelji rade u Nemackoj i oni finansiraju moje skolovanje. Uslovi su dobri, soba je namestena i ima dovoljno svetlosti. Glavni problem je zajednicki ulaz sa porodicom kod koje zivim, buka koju prave njihova deca i posebno zabrana poseta mojih najblizih", kaze Mimoza.

Medjutim, dok za ovu studentkinju cena ne predstavlja problem, za njenog kolegu Burima Aljaj iz okoline Prizrena upravo je ova stavka najteza: "Iako sam jedan od istaknutih studenta na Ekonomskom fakultetu (srednja ocena 9) dva puta sam bio primoran da napravim pauzu u studiranju da bih radio, kako bih mogao da sebe materijalno obezbedim za nastavak studija", kaze on. "Soba" u kojoj on stanuje je u stvari podrum, koji ima mali prozor. I vazduh u ovom prostoru je nezdrav. Upravo ovaj hladni podrum predstavlja ralni izgled soba u kakvim stanuje vecina albanskih studenata. Njima nestoja mnogo sta: dobri kreveti, radni stolovi, potrebna literatura i kompjuteri, koji su danas neophodni za vecinu profesija. I dok je obezbedjivanje stana praceno ovakvim problemima, takodje vazano pitanje je ishrana studenta. U pocetku su se hranili u najjeftinijim lokalima - u burekdzinicama ili hamburgernicama, a kasnije su poceli da koriste usluge jeftinih narodnih kuhinja. Za poluprazne studenstke dzepove ni ovo se nije pokazalo kao trajnije resenje.

Student Veton Ymeri se kao i najveci broj njegovih kolega hrani upravo, gde smo ga i sreli, u ovakvim narodnim kuhinjama: "Hranim se kako mogu i gde mogu, istice on. Dorucak uglavnom pripremam sam, kao i vecina drugih studenata, ali se cesce hranim ovde. Hrana nije tako kvalitetna, ali nemamo drugog resenja. Istakao bih da je prednost ishrane u ovakvim kuhinjama sto se na kraju meseca moze platiti".

Kako pitanje ishrane nije od juce, cesto su do studenstkih usiju dolazile glasine o nekim inicijativama o otvaranju neke privatne menze ili pak sluzbe za obezbedjivanje stanova studentima u teskom materijalnom stanju. Na zalost do danas nista nije uradjeno na ovom planu, a izgleda i da uopste nece. I na kraju, svo vreme se provlacilo i osnovno pitanje: Koliko mesecno za svoje studije treba da odvoji student. U razgovoru sa vise njih doslo do zakljucka da je suma od 250 do 300 nemackih maraka minimum kojim se mogu obezbediti najskromniji uslovi za rad i prezivljavanje. Jedan student iz grupe nenadano se dobacio: "Vi nas o svemu mozete pitati i mi cemo vam odgovoriti, ali molim vas nemojte nam postavljati vec poslovicno novinarsko pitanje: "Sta posle diplomiranja". Odgovori vecine nas ce biti "Nista ne znam, nista, mi samo cekamo"!

Sta ovome dodati!? Jedino mozda da zivot na Kosovu prolazi u ocekivanju neke drugacije sutrasnjice.

AIM Pristina Besa TOVRLANI