LAZLJIVE SILEDZIJE

Portert politicara

AIM, BEOGRAD, 30. 1 . 1998.

Prisustvo Milana Milutinovica, predsednika Srbije, na sahrani poginulih rudara u Rudniku "Soko" bio je pravi predsednicki gest i izraz najdubljeg postovanja za zrtve koje su poginule u iznenadnoj eksploziji metana. Mada se ovakve izjave saucesca i poslednja pocast prvog coveka u drzavi same po sebi podrazumevaju kad se dogode velike nesrece, gradjani Srbije do sada na tako nesto nisu navikli. Doskorasnji neprikosnoveni drzavnik u Srbiji, koji je nedavno postao predsednik Jugoslavije, retko se pojavljivao u javnosti u slicnim il nekim drugim prilikama.

Da li je na pomolu zaokret u ponasanju politicara na ovim prostorima i (konacno) prihvatanje osnovnih, vazecih pravila razvijenog sveta ili se radi samo o licnom primeru osecanja duznosti zbog velike tragedije u kojoj je poginulo 29 rudara, ili grizi savesti zbog neispravnih uredjaja za merenje metana? To je tema za analiticare, jer je dosadasnje ponasanje domacih politicara na vlasti bilo primetno drugacije od kolega po funkciji u razvijenim zemljama na zapadu.

Kod nas je neuobicajeno i da se politicar smeje ili zbija sale na sopstveni ili na racun najblizih saradnika i prijatelja. Doduse, u situaciji kad nam preti repriza '93. (hiperinflacija), to bi bilo cak i neprimerno, ali i bez tih "detalja" smeh je nesto nepoznato na domacoj politickoj sceni, na kojoj se nude samo obecanja bez pokrica - i to u ogromnim kolicinama.

Tesko da se na ovim prostorima moze zamisliti predsednik koji svira saksofon, ucestvuje u uredjenju skolskog dvorista ili igra uz rok muziku, kao sto su to, na primer, radili Klinton ili Jeljcin, sefovi najmocnijih drzava na svetu.

Koje su osnovne razlike izmedju politicara sa ovog tla i "ostatka" razvijenog sveta i iz kojih uzrocno-posledicnih veza se oni javljaju? Da li svako moze da bude politicar ili pak, mora da ima neka osnovna svojstva koja ga (potencijalno) kvalifikuju za drzavnicke poslove? O ovim pitanjima za AIM govori psiholog Zarko Trebjesanin, profesor Univerziteta u Beogradu, autor knjige "Politika i dusa" u kojoj je pisao (i) o Slobodanu Milosevicu, Milanu Panicu, dr Jovanu Raskovicu... Jos krajem '93. dr Trebjesanin je objavio esej o psiho-politickom portretu Slobodana Milosevica. U ovom tekstu on je nastojao da ucini transparentnim veliki raskorak izmedju javne slike kojom se Slobodan Milosevic predstavljao kao covek koji je krajnje odlucan, principijelan i onoga sto se skrivalo iza "maske".

"Iza toga je stajao krajnje pragmaticki, oportunisticki politicar i to se zaista pokazalo kao tacno. On je tada, secamo se dobro, izigravao dinarski tip koji cuva svoje principe, koji je krajnje hrabar ("Niko ne sme da vas bije", "Srbija se saginjati nece"), da bi se odjedanput izmenio uoci drasticnih zaokreta u politici... Na osnovu neverbalnog ponasanja ucinilo mi se da kod Milosevica ima dosta narcizma, onog sto ja nazivam hladnim narcizmom ... ", objasnjava dr Trebjesanin, koji je pokusao da pokaze da u izvesnom smislu i karakter politicara, njegove psiholoske crte mogu da imaju vaznu ulogu u politici,koje nazalost, odredjuju, ne samo sudbinu tog coveka, nego i svih nas,pa je svoje delo i nazvao "Karakter kao sudbina naroda.

Na pitanje kakav mentalni sklop imaju ljudi koji zele da se bave politikom, prof. Trebjesanin kaze da je jedna od bitnih crta svih politicara "okrenutost drugim ljudima. Nezamislivo da neko bude potpuno zatvoren, sasvim introvertan i zadubljen u svoje misli i ideje, ako hoce da se bavi politikom. Jedna stvarno vazna crta politicara je i ambicija ili jos tacnije, teznja za vlascu. Sa stanovista psihologa je smesno, kad se nekom politicaru podmece da on ustvari tezi za vlascu".

Cuvena maksima da "svaki narod ima vlast kakvu zasluzuje" nije izmisljena tek tako, jer svaki politicar, da bi opstao na sceni, da bi uspeo u svojoj sredini, mora da se saobrazi, prilagodi toj sredini, jer na kraju, ljudi iz te sredine ga biraju i omogucavaju mu da vlada.

"Mozemo da kazemo da svaka kultura, svaki narod, svaka drustvena sredina ima odredjeni tip (za razvijenija drustva tacnije je reci da ima 'odredjene tipove politicara') koji se najbolje uklapa i koji najbolje ispunjava osobine te konkretne sredine. Kod nas takodje postoji teznja za vlascu, a mislim da je kod nas specificnost u tome sto politicar nema mnogo obzira u toj teznji za vlascu i cak, imam utisak da su ljudi spremni da prihvate politicara koji je prosto spreman da gazi preko drugih ljudi, samo da bi ostvario svoje teznje. Dovoljno je samo da se on predstavi kao da radi u ime naroda i nekih visih ciljeva. Cini mi se da bi na Zapadu tesko mogao da prodje covek koji tako bezobzirno tezi ka vlasti", kaze dr Trebjesanin, objasnjavajuci razlike izmedju ovdasnjih i politicara iz "belog" sveta.

Medju obicnim svetom rasireno je uverenje da ljudi na vlasti vole da "zaobilaze istinu" i da zato visoku politiku vode u "rukavicama". Sklonost ka izvrdavanju mora se cuvati kao sto "zmija skriva noge", jer je u razvijenim zemljama za politicara najveci greh ako ga uhvate u lazi. Ako se to desi, kazna je neizbezna, a ceh se placa gubitkom funkcionerske stolice. Kod njih je tako, ali kod nas nije, jer u Srbiji na politickoj sceni vladaju sasvim drugacija pravila ponasanja.

"Kad su kod nas dolazili zapadni politicari, oni su bili iznenadjeni cinjenicom da nasi politicari lazu. To je za njih bio sok", prica dr Trebjesanin, uz objasnjenje da "ako bi oni lagali, ne bi mogli u svojoj zemlji da opstanu kao politicari". "Ovde kod nas moze se najbezocnije lagati bez ikakvih posledica, zbog toga sto je i shvatanje politike takvo da se otprilike smatra da je to nesto sasvim normalno. Evo, ja ne znam nijednog naseg polticara koji nije obmanjivao ljude - i to veoma zestoko i - lagao, tvrdi profesor Univerziteta u Beogradu.

On smatra da svaki politicar tezi da prikaze svoju politiku i svoj program u sto lepsim bojama. "Moze na izvestan nacin da manipulise ljudima i to je dopusteno. Dopustena je cak do izvesne mere neka vrste obmane, ali direktna laz, da se kaze za nesto da nije bilo, sto je zaista bilo i da se obecava nesto zasta se vec tada zna da je potpuno neostvarljivo, siguran sam da toga nema u drugim zemljama, jer bi tako gruba laz bila kaznjena tako sto bi covek jednostavno ispao iz politike. Ovde kod nas laz je prosto sastavni deo posla politicara, tako da nema odgovarnosti za laz i obmanu.

Na zakljucak novinara, koji se sam po sebi namece, da u Srbiji u dogledno vreme necemo imati drugacije tipove politicara na vlasti, od onih kakve sad imamo, sagovornik AIM ponavlja da svaka sredina ima odredjeni tip politicara koji je najbolje adaptiran na tu sredinu i dodaje da su tu vrlo vazne i institucije drzave.

"To jeste duplo vezano. Ako imate sistem koji je autoritaran, naravno da cete imati takav tip politicara. Dok se ne promeni sistem i institucije i ljudi ne pocnu na drugi nacin da razmisljaju, oni ce i dalje da biraju nekoga ko je za njih bez pogovora autoritet. Do god postoji taj i takav sistem da postoji masa i vodja koji je tu (da) misli u ime drugih i odlucuje, koji mora biti odlucan i koji je krajnje ozbiljan... takvi ce se ljudi i dalje nametati. Kad se izmeni sistem, kad budu drugacije institucije i kad makar malo zavlada taj demokratski duh, pa kad se pojavi cak i vise tipova koji ne pripadaju toj paradigmi, tada mogu da se izdvoje neki drugi tipovi ljudi. Za sada, bojim se, nema sanse da do toga dodje, zakljucuje psiholog Zarko Trebjesanin.

Olga Nikolic (AIM)