U ETRU I U EGZILU

Medijska novosadska panorama

Samo svaki drugi Novosadjanin redovno cita dnevne novine, a tek svaki peti nedeljnike; mada je televizija zestok kreator javnog mnjenja i mada lokalni studio ima svako malo vece mesto, Novi Sad nema lokalnu televiziju

AIM, BEOGRAD, 29. 1. 1998

U Novom Sadu je sada, ipak, malo drukcije. "Nezavisni" (vojvodjanski gradjanski list) redovno izlazi. Obelezio je krajem prosle godine izlazenje 250 broja ali permanentno kuburi s novcem. Pokusava da analitickim prilozima razgrne magle koje, globalno, pokrivaju jugoslovenski informativni prostor. Pokrenut je i "Novosadski nedeljnik", koji citaocima nudi lokalne informacije ne libeci se tugaljivih tema, a ne gadi se ni zutih tonova. U etru se, posle izvesnih vlasnickih i kadrovskih peripetija, smestio Radio 021.

Mada i dalje vecinu dnevnih informacija dobija "preko Beograda" Novi Sad je, konacno, dobio mogucnost da sazna lokalne informacije - o globalnim da se ne govori - bez posredovanja stroge i krute pameti rezimskih radija i televizije ili, centralnim vlastima u Beogradu, veoma odanog "Dnevnika". Nije bogznasta, ali je mnogo vise od nista sto je godinama bio jedini sinonim za medijsku sliku nekadasnjeg glavnog grada Vojvodine.

Sumorne brojke

Kad je krajem godine, u redovnom istrazivanju novosadske agencije "SCAN", malo vise od polovine Novosadjana informisanje ocenilo kao dobro (55 odsto), a izuzetni optimisti (4 odsto) cak kao izuzetno dobor, bio je to signal da se nesto ipak promenilo, mada bi krajnje oprezan analiticar te ocene mogao da posmatra sa prilicno opravdanom skepsom. Tek svaki drugi stanovnik grada sa oko 300 hiljada stanovnika, medju kojima je postotak pismenih tradicionalno veci od prosecnog, redovno cita dnevne novine, svaki peti redovno cita neka od nedeljnih izdanja, a medju nedeljnicima najomiljeniji je "Svet", list koji vise drzi do senzacije nego do pouzdanosti. Politickim nedeljnicima je naklonjen jednocifren procenat citalaca novina.

Sudeci po ovim podacima zestok kreator javnog mnjenja je televizija. Nju gledaju uglavnom svi, a Novi Sad nema nezavisni lokalni televizijski kanal i tesko da ce ga, uskoro, imati. Dve petine Novosadjana informise se preko programa beogradske privatne BK televizije, mada u njima ne vrvi od novosadskih vesti. Naprotiv. Ocito je da se gledaoci ove televizije opredeljuju za sazetu informaciju o dogadjajima iz zemlje. Samo 13,8 odsto priznaje da gleda programe drzavne RTS. Signal beogradskog Studija B ne prelazi Frusku Goru. Programi novosadskog studija RTS beleze zanemarljivo interesovanje. Da to gleda navelo je manje od jednog procenta anketiranih. U "proslom zivotu" Televizija Novi Sad imala je ozbiljan program, a TV NS plus je bio zamisljena kao lokalni televizijski kanal. Posle je sve to izgubilo ime i znacaj.

Bilo je i gorih vremena: dve godine ranije, u slicnom istrazivanju, polovina anketiranih Vojvodjana, uopste nije citala novine, a od te polovine 50 odsto je imalo visu skolu ili fakultet. Bilo je, takodje, i gorih ocena. Jos pocetkom prosle godine 54 odsto Novosadjana je smatralo da je informisanje u ovom gradu lose (40) i izuzetno lose (14). Los utisak o informisanju poklopio se sa smenom lokalnih vlasti i pocetka rada nove gradske uprave u kojoj su socijalisti vise nisu imali uticaj, ali se medijska scena nije menjala. Nova vlast je zatekla totalni mrak, a ponudila samo velike i sjajne planove.

Osnivanje gradskog informativnog centra koji bi obuhvatio dnevne novine, lokalni radio i televiziju, bio je prevelik, bice najvise finansijski, zalogaj. Prva novosadska vlada bez socijalista - koja je trajala svega nekoliko meseci - uspela je da, u jeku planiranja idealne informativne buducnosti "uknjizi" los poen, jer se dogodilo da u isto vreme, sasvim tiho, na nekoliko meseci, Novi Sad ostane i bez nedeljnika Nezavisnog drustva novinara Vojvodine "Nezavisni" koji je dugo bio jedino "drukcije" glasilo koje je uspevalo u ovom gradu. Vlada nije dugo trajala, pa nije ni uspela da pokrene citavu informativnu pricu.

Novac je novac

Gradski ministar za informisanje Dusko Bogdanovic uspeo je da odrzi obecanje, dato posto je usao u tokom leta rekonstruisanu grdsku Vladu, da nece politiku uvlaciti u medije. Crna boja novosadske informativne panorame dobila je sledecih meseci veselije tonove. Grad je, formalno, postao vlasnik jedne trecine lokalnog Radija 021. Novcanim injekcijama pomogao je jos jednoj lokalnoj radio stanici (Radio 5) da prezivi, "Nezavisnom" da se probudi iz hibernacije i "Novosadskom nedeljniku" da dopre do citalaca. Socijalisti i radikali su sinhronizovano i orkestrirano imali primedbi da se "novac svih gradjana" trosi na finansiranje nekih medija, a gradska vlast je tu aktivnost radije nazvala "podsticanjem konkurencije".

Pocetak emitovanja programa Radija 021 obelezen je nekom vrstom nesporazuma. Mladoj redakciji, na celu sa (nesudjenom) glavnom urednicom Marinom Fratucan, zameren je izbor muzike, ali se, po svemu sudeci iza "muzicke kulise" krio sukob ideja o prirodi radija, odnosno njegove komercijalnosti i koncepta "urbanog radija". Ekipa koja je insistirala, mozda s viskom iskljucivoti, na tzv. urbnaoj formuli pokusavala je, "u egzilu", mesecima, da nadje mecenu za projekat. Neuspesno. Mada je na javnim tribinama predstavljala "UrbaNS" kao mogucu verziju radijskog programa dovodeci u svoje "emisije" zanimljive goste i otvarajuci pricu o provokativnim temama, ekipa ambicioznih novianara vise je pomagala institucijama gde su gostovali da osmisle program nego sto je pomogla sebi.

Za to vreme, takodje veoma mlada novinarska ekipa koja je ostala u Radiju 021, emituje program, dobar vec prema prilici, uceci novinarski zanat u hodu, ali uspevajuci da Novosadjanima pruze minimum objektivne informacije i nesto cak i polemicnih emisija. Za Novi Sad je vise nego novost radijska rasprava "u zivo" o kontroverznim temama poput one o civilnom sluzenju vojnog roka i profesionalizaciji vojske. Emisija "Nocne istine" uspela je da se u decembarskom istrazivanju novosadskog javnog mnjenja smesti na deseto mesto, mada istrazivaci upozoravaju da anketirani najcesce ne izdvajaju emisije kad biraju radio koji slusaju.

Grad za koji se svi slazu da zivi bez dogadjaja i u kojem se o malo cemu odlucuje, a pritom je na samo sat voznje do (ili od) Beograda gde se odlucuje o svemu, pa i o Novom Sadu - s obiljem beogradske stampe na svojim kioscima - pokusava da iznova izgradi svoj medijski lik od postojecih resursa. Uspevalo mu je da godinama zivi zasipan iskljucivo iskljucivim zvanicnim informacijama drzavnih medija i - glasa za opoziciju. Nenaviknut da se potresa i glasno protestuje, ocito je stekao naviku da uvek pomalo i sumnja. I sam pomalo raspolucen - i u etru i u egzilu. Ima, naime, onaj talicni detalj u biografiji. Da je bio, a da vise nije. Ni kulturni ni politicki centar. Novosadjani se, naime, uzasno nerviraju kad gradu, da bi mu podisli, tepaju starim nadimkom "Srpska Atina". Previse je sirotinje za tako pompezno ime.

Milena Putnik (AIM)