TIRANA - SKOPLJE: TOPLI VETROVI USRED ZIME

AIM JUNIOR Tirana

Kada je septembra prosle godine ministar inostranih poslova Paskal Milo pruzio ruku u Njujorku njegovom homologu Blagoju Han zijskom, mnogi su pomislili da ce to biti prelud jednog obazrivog otvaranja izmedju Albanije i Makedonije. Postavljen u zgusnutim diplomatskim agendama dvojice sefova diplomatije u Staklenoj Palati, ovaj susret je protekao bez pompe zbog spektakularnosti albansko - srpskog susreta na istom nivou. Isto se dogodilo dva meseca kasnije na Samitu na Kritu, kada je susret Nano - Milosevic zasenio susret Nano - Gligorov. Neocekivano otvaranje dijaloga sa Beogradom bilo je intigrantnije za medije nego otopljavanje vec postojecih odnosa izmedju Skoplja i Tirane. Slicnih gestova izmedju dve susedne zemlje bilo je i u proslosti, cak snaznijih i spektakularnijih. Pre tri godine, kada je pitanje imena Makedonce kostalo i medjunarodnog priznanja, Berisa je bio taj koji je prvi priznao najmladju republiku izdvojenu iz bivse Jugoslavije i otvorio joj luke da bi odvijala obustavljenu trgovinu sa Grckom, zbog embarga koji je ona uvela. Podcenjujuci krizu oko pitanja naziva Makedonije, Albanija je pristala da plati cenu zahladjenja sa Atinom, s ciljem da ne izgubi politicku podrsku Zapada. Tokom nekoliko susreta na predsednickom nivou i isto toliko drugih na nizim nivoima, Tirana i Skoplje su poceli da izrazavaju volju za saradnjom i svaki gest priblizavanja stalno se pothranjivao intervencijama zapadne diplomatije, a istovremeno se sabotiralo usled problema Albanaca u Makedoniji. Tokom tri godine odnosa, dozivljena je jedna paradoksalna klima, gde su albansko - makedonsku agendu ispunjavali politicki dijametralno suprotni gestovi.

Od akta zvanicnog priznavanja Skoplja, pa do ostrih izjava protesta protiv gazenja prava Albanaca u Makedoniji, Vlada predsednika Berise je ipak uspela da doprinese izbegavanju sirenja oruzanog konflikta na jug Balkana, popustajuci pred snaznim evroamerickim pritiskom. Medjutim, s druge strane, nivo obostranih odnosa ostao je pod pritiskom i teretom nacionalistickih predrasuda, koje nisu dozvolile da se gleda iza ili preko zida istorijskih podela. Dolazak nove albanske vlade nakon izbora od 29. juna 1997. godine, cini se da je stvorilo premise za pocetak promena. Kriza koju je prosla Albanija tokom februara - marta meseca, u ne maloj meri je uslovila i njen stav prema regionalnim krizama. Ako je nekoliko godina ranije Berisa znao da iskoristi rat u Bosni i albanski faktor u bivsoj Jugoslaviji da bi dobio na tezini u svojoj politici na medjunarodnom planu, zavrsetkom bosanskog konflikta i politicko - ekonomskim slabljenjem Tirane posle nedelja nemira, zemlja je postala opet zavisnija od medjunarodnih razvoja i tokova. Kao deo jedne evro-americke igre, oslabljena Albanija nije mogla da namece svoj stav u regionu i kontinentu. Sada Tirana ceka medjunarodnu finansijsku intervenciju da bi izasla iz krize, a pod tim uslovima maksimalisticke pretenzije predstavljaju luksuz koji albanska drzava vise ne moze sebi da dozvoli.

S druge strane, na celu Vlade su se promenili akteri. Udaljena je karizmnaticna figura jakog lidera koja je bila otelovljena u Berisi i dosla je ona politicara kompromisa koju predstavlja Nano. Albanski premijer i njegova ekipa vec sest meseci daju veoma jasne signale da nameravaju da idu napred u normalizaciji problematicnih odnosa sa severnim i sevroistocnim susedima, prihvatajuciu u ovom slucaju i svu politicku cenu koju sa sobom nosi jedan ovakav proces. Sve se vise u Tirani razmislja da je "djavo" manje crn nego sto izgleda i za ovo ne nedostaju argumenti. U sledu usvajanja jedne nove linije, koju Nano voli da naziva "filozofijom evropeizacije Balkana", albanski politicari su vec uopsteno prihvatili pragmatizam teze da je jedna jaka Makedonija s kojom se mogu raspravljati bilaterlani problemi svakako bolja nego jedna teritorija pod tenzijama i dominirana stranim uticajima i hirovima medjunarodne geopolitike.

Tokom materijalizacije ove nove linije, samo za dva meseca tj., od decembra 1997. do januara 1998. Tirana i Skoplje su potpisale 14 bilateralnih sporazuma koji imaju za cilj uspostavljanje pogranicne saradnje i veze, slobodan protok ljudi, privredu, trgovinu, transport i oblast pravosudja. Od ukidanja viza za pogranicnu populaciju pa sve do Osmog koridora, potpisana akta imaju za cilj intenziviranje razmene i obostrano otvaranje. U pocetku na novou ministara, a kasnije i premijera Vlada, dve zemlje su potvrdile da je vec nastupila nova era u odnosima. Tokom posete ministra inostranih poslova Makedonije Tirani, njegov homolog Milo je izjavio da su dve zemlje "odlucile da izgrade primerne odnose". Tehnicka prepreka naziva Makedonije nije blokirala potpisivanje protokola. Strane su se usaglasile da koriste formulaciju "makedonska vlada" u tekstu Sporazuma, izbagavajuci koriscenje termina FYROM, kao i naziv Republika Makedonija.

Posle posete Skoplju albanskog premijera tokom ovog meseca, tokom kojeg je on imao susrete sa citavom hijerarhijom mkedonske drzave, list socijalisticke partije na vlasti je pisao da je "Nano otopio led u Skoplju". Takav jezik nije nikada ranije koriscen, cak ni tokom prethodne tri godine, kada se Albanija svrstavala na stranu Skoplja a nasuprot Atini. Ali, uprkos cestim razmenama i stavljanje potpisa na zvanicnim protokolima dve zemlje moraju resiti citav niz problema koji bi u nekoj drugoj politickoj klimi ostavili blokiranim proces zblizavanja. Desno orijentisana opozicija vodjena od strane Berise, ali i republikanci, ciji je lider na celu Parlamentrane komisije za spoljnu politiku, izjavili su posle Nanoove posete Skoplju da je albanska vlada omanula u kljucnim tackama koje se ticu poboljsanja statusa Albanaca u Makedoniji. Demokrate se nisu ustrucavale da okarakterisu kao "antinacionalnim" stav albanskog premijera tokom njegove posete, podvlaceci cinjenicu da on nije rekao nista o drzavotvornom pravu Albanaca u Makedoniji, o obrazovanju na albanskom jeziku, o ukljucivanju Albanaca u administraciju i albansku vojsku i uopste o "nizem stepenu zahteva nego sto su Skoplju postavljani od strane same medjunarodne zajednice u vezi sa tamosnjom albanskom populacijom". Takve pretenzije koje uopste albanska opozicija brani veoma ostrim jezikom, jos jednom su podelile zvanicnu liniju od one politickih partija manjine, koje ne propustaju priliku a optuze vecinu "za prodaju nacionalnih interesa Albanije".

S druge strane, pazljivije su bile politicke partije Albanaca u Makdoniji. Dve najvece partije ona Demokratskog prosperiteta i Demokratska partija Albanaca, pozitivno su reagovale na posetu Nanoa u Tetovu i prvi susret jednog premijera iz Tirane sa ovim partijama u gradu u kojem dominira albanska populacija. U Tetovu, Nano je izjavio da ce se veoma brzo resiti problem obrazovanja na albanskom jeziku, a to je u gradu gde je otvoren prvi Univerzitet na maternjem jeziku predstavljalo veoma pozitivnu vest. U drustvu premijera Crvenkovskog, Fatos Nano je obecao prisutnim studentima i politicarima da ce obrazovanje biti prva tacka agende u diskusijama i buducim kontaktima i da se u tom pravcu "stvari krecu ubrzano".

Ozivljavanje albansko - mekedonskih odnosa predstavlja pocetak zatvaranja jedne od balkanskih kriza, bez sumnje i ne najteze od njih. Redovno zasenjena od strane Gordijevog cvora - Kosova, albansko - makedonski problem cini se da ide ka putu laganog resavanja, ali ipak stabilnog. Buducnost bilateralnih odnosa ce se odredjivati i od snage politickog pritiska koji ce Zapad vrsiti nad ovim vladama, u cilju da se izbegne jedano novo isklizavanje iz sina tek zapocetog dijaloga.

AIM Tirana Skender MINXHOZI