VLADAR IZNAD NARODA I DRZAVE

Jugoslovenska federacija na staklenim nogama

Neposredno suocavanje nosilaca dve suprotstavljene politike, Milosevica i Djukanovica, dace odgovor na pitanje koje je dugo u opticaju: da li je obimna vlast srpskog lidera oslonjena na stvarnoj podrsci srpskog naroda ili je ona zasnovana na potiskivanju drugih institucija. Djukanovicu je pripala uloga da dodje do tog odgovora

AIM, BEOGRAD, 21. 1. 1998.

Djukanovicevo preuzimanje funkcije predsednika Crne Gore stavilo je njega, s jedne, i Slobodana Milosevica, s druge strane, u neposrednu konfrontaciju nosilaca dve sukobljene opcije na federalnom nivou. Crnogorski predsednik se, odmah posle inauguracije, izjasnio za prihvatanje uslova, koje je medjunarodna zajednica postavila Jugoslaviji za skidanje spoljnog zida sankcija. Milosevic je, medjutim, ostao kod stava da su postavljeni zahtevi neprihvatljivi i ponizavajuci za jednu nezavisnu drzavu.

Tako je srpski rezim ostao usamljen u svesrpskom nacionalnom korpusu nastavljajuci s politikom suprotstavljanja prema medjunarodnoj zajednici. Svi drugi, odnosno Srbi u Slavoniji, zatim u Republici Srpskoj izabrali su, kao i Djukanovic, metod saradnje s medjunarodnom zajednicom, jer u njoj vide izgledniju pogodnost za ostvarivanje svojih interesa.

I u samoj Srbiji, odnosno njenim politickim strukturama, postoji oprdeljenje za promenu politike prema svetu, odnosno za prihvatanje postavljenih uslova. Te snage su, medjutim, jos u manjini, ali one se nadaju da ce u novom crnogorskom predsedniku imati snaznu podrsku u ostvarivanju namera da se Srbija konacno otvori prema svetu. Sve je vise onih kod kojih postoji uverenje da rezim svojom politikom zatvorenosti nastoji da sacuva svoj povlasteni polozaj, a ne nezavisnost zemlje, koja je, u sadasnjim okolnostima, pod velikim znakom pitanja, jer Srbija ne moze da pridje resavanju nijednog krupnijeg ekonomskog i politickog problema bez posredovanja medjunarodne zajednice.

Iz svega toga mnogi su skloni da pomisle kako tepih vlasti polako izmice ispod Milosevicevih nogu, ali upuceniji smatraju da je preuranjeno davati takve smele prognoze, jer procenjuju da srpski lider jos nije prepustio Crnu Goru Djukanovicu, vec ce nastojati da pomogne Momiru Bulatovicu da dobije predstojece parlamentarne izbore, koji se odrzavaju u maju. Uspe li u toj nameri Djukanoviceva vlast bi bila, u velikoj meri, ogranicena, a za Milosevica podnosljiva.

Ni crnogorski predsednik, naravno, ne sedi skrstenih ruku. Njegova je namera da Miloseviceva ovlascenja, kao predsednika savezne drzave svede u ustavne okvire, a ona su prilicno skromna u odnosu na nadleznosti koje ima predsednik federalne vlade Radoje Kontic, koji je na tu funkciju dosao kao crnogorski kadar. Sama cinjenica da Kontic nije hteo da, povodom dogadjaja u Crnoj Gori, uvede vanredno stanje, pokazuje da savezni premijer pocinje da se udaljava od Milosevica i priblizava Djukanovicu od koga vise zavisi da li ce ostati na sadasnjem polozaju.

Djukanovic je vec poslao Konticu zahtev da dvojicu svojih saveznih ministara, zbog svrstavanja na Bulatovicevu stranu i aktivnog ucesca u pripremanju i odrzavanju protestnog mitinga, pozove na odgovornost. Rec je o Zoranu Knezevicu, ministru za pravdu i Pavlu Bulatovicu, ministru za odbranu. Tako je Kontic stavljen na veliko iskusenje. Ukoliko ovu dvojicu ministara smeni, a to Djukanovic od njega ocekuje, onda je premijer iskopao "ratnu sekiru" prema Milosevicu, a ako ih zadrzi onda bi se i sam Kontic mogao naci u paketu onih crnogorskih kadrova koji ce morati da napuste sadasnje funkcije u federaciji.

Da bi se taj neugodni posao obavio u rukavicama, odnosno na manje radikalan nacin, Kontic poslednjih dana vise vremena provodi u Podgorici nego u Beogradu, predstavljajuci u javnosti svoju ulogu kao nameru da uspostavi podnosljive odnose izmedju Djukanovica i Bulativica. Prava Konticeva uloga je, medjutim, da uspostavi kakvu takvu komunikaciju izmedju Milosevica i Djukanovica, jer su njih dvojica predvodnici dve suprostavljene politike, a Bulatovic je samo zrtva takvih okolnosti.

Smatra se da ce postojece tenzije da se u dobroj meri neutralisu ukoliko se izlaz potrazi u novim parlamentarnim izborima na saveznom nivou, jer u njihovo odrzavanje polazu nadu obe sukobljene strane. Milosevic u njima vidi priliku da uspostavi dvotrecinsku vecinu u saveznom parlamentu, cime bi stvorio uslove za promenu federalnog Ustava, a Djukanovic se nada da ce osnaziti one politicke grupacije u Srbiji koje podrzavaju njegovu spoljnu i unutrasnju reformsku politiku. I ovi izbori bi trebali da se odrze u maju.

Miloseviceva upotreba Bulatovica za obracun s Djukanovicem nije uspela, a sada predsednik Crne Gore nastoji da ojaca srpsku opoziciju prema svom glavnom protivniku. Medju Milosevicevim pristalicama postoji strahovanje od Djukanovicevog delovanja. Njemu se daju kvalifikacije razbijaca Jugoslavije, ali nije iskljuceno da sam Milosevic, zavisno od razvoja dogadjaja, proceni da mu Jugoslavija u kojoj ce na celu Crne Gore biti Djukanovic ne odgovara i da sam izvede raspad savezne drzave, a da za to optuzi svog protivnika. Ovakve procene oslanjaju se na iskustva u rasturanju bivse SFRJ.

Na osnovu svojevremenog neposrednog izbora za predsednika Srbije od strane birackog tela, Milosevic je izgradio autoritativni mehanizam vlasti, uveren da je takav mandat dobio od svog naroda. Zato je vukao poteze za koje nikom nije polagao racune. Tako je Srbija jedina od svih nekadasnjih republika bivse SFRJ u kojoj nije odrzan referendum na kojem bi se srpsko biracko telo izjasnilo u kakvoj drzavi zeli da zivi, odnosno da li da to bude Srbija ili Jugoslavija u kojoj bi se nalazila i Crna Gora. Srpski lider je smatrao da mu dobijeni mandat dozvoljava da tako krupnom pitanju sam odlucuje.

Zajednicka drzava Srbije i Crne Gore napravljena je na brzinu, pri cemu je crnogorsko rukovodstvo to primilo kao oblik zajednickog zivljenja sa Srbijom, a srpski rezim je na taj "bratski" sporazum gledao kao na podredjenost Crne Gore Srbiji. Sada je doslo vreme kada ove razlike treba da se rese, pa je to razlog sto u javnosti postoji veliko strahovanje da ne dodje do raspada Jugoslavije, pre svega zbog toga sto bi on, po posledicama, bio tragicniji od svih prethodnih razlaza.

Dosad su Milosevic i Djukanovic izmenjivali teske reci preko svojih posrednika, iako se crnogorski predsednik nije ustrucavao da i sam javno izjavi kako je srpski lider prevazidjeni politicar. Nova funkcija vodi Djukanovica u ponopravno clanstvo trojnog Vrhovnog saveta odbrane u kojem se, pored Milosevica, nalaze i predsednici obe republike. Njihovo delovanje manifestovace se i prelamati preko drugih institucija zajednicke drzave.

Ova okolnost veoma je znacajna, jer ona treba da pokaze kako ce funkcionisati ostali mehanizmi vlasti, odnosno da li je Jugoslavija prepustena na milost i nemilost jednom coveku, ili ce se uspostaviti ustavna funkcija svakog njenog organa. Od osnivanja sadasnje Jugoslavije sve savezne institucije, pre svega parlament i Vlada, nalazile su se u invalidnom polozaju. Zbog toga je potrebno da se definitivno objasnio tzv. srpski fenomen, odnosno da li iza Milosevicevog nacina vladanja stoji srpski narod ili se srpski lider izdigao iznad svakog oblika kontrole njegove vlasti. Odgovor na to pitanje videce se i po tome do kakvog epiloga ce dovesti sudar suprotstavljene politike Milosevica i Djukanovica.

Ratomir Petkovic (AIM)