KNIGA PROTIV SVETA

Patriota Milovan Danojlic, dobitnik NIN-ove nagrade

AIM, BEOGRAD, 20. 1. 1998.

Knjigu "Oslobodioci i izdajnici" Milovana Danojlica primetili su tek retki kriticari i malobrojni citaoci pre nego sto je,dobivsi nagradu nedeljnika "NIN", proglasena za najbolji roman na srpskom jeziku objavljen u prosloj godini. Tek tada se ovo delo naslo u svetlu povisene paznje. To bi se dogodilo i s romanom "Looney tuns" Svetislava Basare glavnim Danojlicevim konkurentom za ovu nagradu, da je ta knjiga dobila glas vise koji odredio ovogodisnjeg dobitnika ovog prestiznog priznanja. Sada bi se u knjizevnim krugovima, tokom ovih dugih kisnih dana, caskalo o Basarinoj "manicno-paranoicnoj istoriji srpske knjizevnosti od 1979-1990.godine", umesto visokoparnih natezanja, da li je Danojliceva knjiga roman ili ne, posto pisac narusava formalne zahteve zanra, da li je to lirska hronika kako autor kaze na pocetku knjige ili obican pamflet, jer dobitnik NIN-ove nagrade na tematskom planu nedvosmisleno nastoji da rehabilituje cetnicki pokret Draze Mihajlovica.

Radnja Danojliceve knjige, ako se radnjom uopste mogu nazvati razvuceni razgovori izmedju clanova jednog zabacenog seoskog domacinstva, dijalozi bez pocetka i kraja izmedju dede, oca, strica ujaka jednog decaka, naklonjenih "drazinovcima", "njihovim bradonjama", koji su im bliski "kao sume i njive, kao poljski radovi, kao rodne i susne godine, kao sedenja, mobe i pesme..." svedena je na nekoliko epizoda kroz koje prolazi mladi junak ove knjige.

Njeni izbor za najbolji roman, propratio je na poslednjem sastanku zirija nesvakidasnji incident, jer je predsednik zirija Nikola Milosevic napustio taj sastanak. Milosevic nije hteo da potpise i procita saopstenje o dobitniku sto je uobicajeno, vec godinama. Dok sada govori o ovom gestu Nikola Milosevic kaze, da nije hteo da potpise obrazlozenje jer ni ranije nije potpisivao tudje tekstove, a sam nije hteo da ga napise mada mu je to ponudjeno, jer ova knjiga "ne zavredjuje da dobije nagradu". On ovo delo vidi pre svega kao hroniku, a ne kao roman u pravom smislu te reci, a Milovana Danojlica "kao darovitog hronicara koji lepo vlada jezikom". To za Nikolu Milosevica nije dovoljna kvalifikacija za najboji roman.

Ovakvu odluku nije mogao da precuti ni Svetislav Basara, unoseci u citavu pricu elemente knjizevnih skandala koje sa nestrpljenjem ocekuje, prekracujuci vreme retkim procitanim knjigama, takozvana "kulturna carsija". Ljutit zbog ovakvog izbora, on je javno rekao da neki clanovi zirija pripadaju "prostackom delu srpske kulture pod komandom Dobrice Cosica", sumnjajuci da je sve to smisljeno samo da njegov roman "Loony tunes" ne bi dobio ovu nagradu, najavivsi u gnevu konacni obracun sa "maloturskom knjizevnom carsijom".

Svetislav Basara je medjutim svoj obracun vec zapoceo na stranicama romana "Looney tuns" pisuci o Velikom disidentu, "spodobi sede kose" kojoj iz torbe krcate "buducim tragedijama" i geografskim kartama ispada u jednom trenutku parce slanine, coveku koji je raskrstio sa svojim kamaradima povukavsi se demonstrativno na Dedinje da "asketski promislja sudbinu naroda i drzave", pseudotradicionalisti i velikom pripovedacu cije je romane lektorisao Borislav Mihajlovic-Mihiz, autoru balkanske kosmogonije i koji je propisao da "budemo slabi na lazne mitove". Takve reci o ocu nacije u kome se lako prepoznaje Dobrica Cosic, ocito nisu bile podobne za ovu, ali ni za bilo koju drugu knjizevnu nagradu, sto je vec primetio jedan knjizevni kriticar napisavsi, da je Basara sve dalji od onih "muklih prostorija i divana" na kojima se kroji knjizevna sudbina.

Sama mogucnost da neko ko pripada takvom poetickom ili politickom kljucu bude nagradjen, bila je predupredjena jos ranije izborom NIN-ovog zirija u kojem su se ove godine nasli i neki ljudi, koji ne pisu knjizevnu kritiku vec dugi niz godina. Prethodni ziri je raspusten bez obzira sto mu je produzen mandat za jos jednu godinu, naposredno nakon sto je izvrsena smena urednistva ovog nedeljnika. Zbog toga vecu paznju privlaci ova odluka nego sama knjiga koja ni do sada nije imala bilo kakvu recepciju. Nagradu je dobio pisac, integrisani autor koji se nalazi na liniji establismenta, stalni saradnik lista "Politika", jedan od retkih intelektualaca koji se ogradio od zimskih protesta opozicije, sto nesumnjivo govori o njegovom odnosu prema rezimu, ali i o njegovom statusu u okviru sadasnjeg politickog poretka. Nekadasnji opozicionar, kriticar rezima i jedan od prvih clanova "Odbora za zastitu umetnicke slobode", odusevljeno je pozdravio dolazak na vlast Slobodana Milosevica jednim servilnim napisom, zalegavsi poslednjih godina iz Francuske gde zivi za srpsku stvar i odbranu vaskolikog srpstva od mrskih nasrtaja iz nepravicnih svetskih sila.

Dok razgovaramo sa Milovanom Danojlicem o njegovom angazmanu on kaze, da se pasivizirao i da rezim ne napada niti da ga podrzava: "Ja sam pisac patriota. Ovaj rezim ne volim, ali ono sto nudi ovakva opozicija, odgovara mi jos manje. Prema tome, prinudjen sam da cutim." Milovan Danojlic, pisac patriota, govori, da nikad nece odustati od podrske narodu kome pripada "jer se on psiholoski identifikovao i solidarisao sa svojim plemenom". Nekad je i bio kritican prema svom plemenu i silno se izgrugivao njegovim manama, ali kada je zagustilo, kako kaze, manuo se poruga, jer "kakvi da smo i mi imamo pravo na postojanje."

Mozda se zbog toga u njegovoj knjizi najpre polako pojavljuje slika srpskog sela iz polovine ovog veka, zarenjenog u sebe i tradiciju, kojoj je strano sve sto ne potice iz dvorista i okucnice, i ciji se pogled zadrzava na vrhovima Jareca brda koja se uzdizu iznad sela? Taj duh omedjuje kruti, zdravorazumski pogled na svet, koji ne moze da se uzdigne iznad najednostavnijih relacija i odnosa. To je onaj tvrdi nacin razmisljanja kome je sve jasno i poznato, koji "cepa" stvari po granici onoga sto je u stanju da razume po cenu njihovog iskrivljavanja. To je duh koji se plasi svega sto dolazi sa strane i koji zazire od grada. Njega reprezentuje u Danojlicevoj knjizi seljak-domacin kome na srcu leze sajkaca a ne kacket, sesir ili nedaj Boze titovka, koji nikad ne bi zamenio opanke za cokule ili kakvim slucajem, cipele. To je senzibilitet i duh knjige koja je proglasena za najbolji roman ove knjizevnosti u prosloj godini.

U njenoj srzi nalazi se prica o dolasku komunista na vlast i nacinu na koji je u seoskoj srpskoj sredini docekan prevrat koji, prema pisanju Danojlica, nije niko ocekivao, koji niko nije pozdravio, niti doziveo kao nesto svoje. U tom svetu komunisti su prikazani kao ubogi i gotovo osakaceni ljudi koje je Bog ostetio, kao otpad koga mora biti u svakom narodu i koji jedino moze izazvati sazaljenje, kao oni koji, kako kaze decakova baba Stevka, boluju od zivcanih bolesti i nalikuju sekti Subotara.

Mada su u knjizi ukrsteni glasovi vise likova razlicitog doba, njihova razmisljanja pretvaraju se u usaglasen stav u kojem dominira hvalospev seljackoj Srbi. U tom navodnom pokusaju preispitivanja ko je oslobodilac a ko izdajnik, cure stranice ove knjige. Samog pisca su toj temi privukli, kako sam kaze u dodatku na kraju knjige, dogadjaji sa pocetka ove decenije. Vazdusni udari NATO izazvali su u njegovoj svesti zaslepljujuci kratak spoj i "polunapisana prica dobila je okvir, znacenje i unutrasnju cvrstinu." Huka aviona iz avgusta 1995, "kada su Amerikanci uz otvorenu pomoc Engleske i Nemacke, a uz blagoslov Vatikana, lupili po bosanskim Srbima" delovala je Milovanu Danojlicu kao osvescujuci u darac u glavu, jer su "nas opet tukli sa iste strane, i opet zbog neuklapanja u njihove zamisli o preuredjenju sveta". Decje mirenje s nasiljem, kod pisca koji se sada nalazi u zrelom dobu, zamenila je "ocajnicka mrznja prema najvecoj sili planete". On je izgubio decju trpeljivost prema velikima i jakima zamisljajuci protivudare na mocnike i nadajuci se da ce se naci ljudi kadri da njegovu "ocajnicku zamisao, jednog dana kako treba razrade i ostvare."

Taj govor o "sudbinskim sukobima" i "najvecim nesrecama srpskog naroda" bio je presudan da se pojedini clanovi zirija, prema sopstvenom priznanju, opredele za ovu knjigu. Cak i da su u pravu, to nije knjizevni argument. To je eventualno argument o nekakvoj nacioanlnoj podobnosti i to onakvoj kako je vidi jedna strana koja pripada takozvanoj "patriotskoj opoziciji". To naravno nema veze sa literarnom vrednoscu ove knjige. Mozda ima veze jedino sa kolektivnim samoosecanjem jednog naroda u okrilju cije knjizevnosti i dalje nastaju dela koja svet dozivljavaju kao nesto mrsko, tudje i strano i koja podsticu osecanje da se taj narod moze jedino dobro osecati iza svoje tarabe, zaklonjen od pogleda drugih.

Slobodan Kostic (AIM)