FRAGMENTI IZ NEMOGUCEG ZIVOTA

Izbeglice

U uslovima nedostojnim coveka odrastaju generacije dece izbeglica sto ce u buducnosti imati brojne posledice, kaze dr Jelena Vlajkovic, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U izbeglickim kampovima u porastu je agresivnost, alkoholizam i promiskuitet

AIM, BEOGRAD, 14. 1. 1998.

Od kako su iscezli iz zvanicne vezije realnosti koju emituju strogo kontrolisani drzavni mediji, za ovo drustvo izbeglice kao da ne postoje. Nakon upotrebe njihove drame u politicke svrhe, problem je gurnut pod tepih, iako su se problemi desetina hiljada prognanih i izbeglih u medjuvremenu umnozili. U Srbiji postoje izbeglicki centri u kojima ljudi jos od "Oluje" zive u sportkim halama, na dusecima jedan do drugog. U tim kolektivnim sobama mnogi su izgubili jezgro porodicnog zivota, pravo na intimu, identitet. Humanitarne pomoci je sve manje. Ljudi, podebno oni stariji sve cesce sebi oduzimaju zivot. Prema podacima jednog izbeglickog udruzenja u proseku se dnevno dogode tri samoubistva. Nije tajna da u kampovima alkoholizam uzima maha kao i agresivnost i promiskuitet.

Ove sumorne fragmente iz izbeglickog zivota predocava za AIM, dr Jelena Vlajkovic, profesor na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta, dobar poznavalac izbeglickih prilika na terenu i jedan od autora knjige "Psihologija izbeglistva". Knjiga je nastala kao rezultat cetvorogodisnjeg rada grupe beogradskih psihologa i neuropishijatara na projektu zastite mentalnog zdravlja porodica ugrozenih ratom u bivsoj Jugoslaviji.

Ljudi u izbeglistvu, prema saznanjima psihologa suoceni su sa dve vrste problema: prevladati ono sto se dozivelo pre odlaska u izbeglistvo i adaptirati se na novi zivot, sto podrazumeva prevazilazenja gubitka najdrazih i doma,imovine, prijatelja. To takodje podrazumeva i adaptaciju na novi zivot, materijalnu ugrozenost, gubitak profesionalnog identiteta, zavisnost od drugih, bespomocnost i socijalnu marginalizaciju. Da bi u svemu tome uspeli da ocuvaju dusevno zdravlje, nadju smisao zivota, i sposobnost donosenja konstruktivnih odluka svima koji su to hteli pomogao je tim psihologa i volontera. Jednu vrstu problema imali su oni koji su uzeli zivot u svoje ruke a drugu oni koji jos zive u izbeglickim centrima.

"Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma i mogucnosti da se ljudi vraste svoji kucama na psiholoskom planu iskristalisala su se dva nova problema: donosenje odluke o odlasku ili ostajanju. Kad treba da odluci covek je cesto u dilemi cak i kad su u pitaju manje vazne stvari. Psiholoska pomoc se tu sastoji u rasvetljavanju dilema. Drugi problem je priprema za povratak kuci. Ljude, zapravo treba osnaziti za odlazak, za sucavanje sa ljudima koji su ostali, borili se i izgubili nekog od najblizih. Taj susret ostalih i pobeglih nece biti ni malo prijatan, kaze dr Jelena Vlajkovic.

Dugogodisnji zivot u izbeglistvu i prezivljavanje uz humanitarnu pomoc mnoge je ucinio invladima. Ti ljudi najcesce ocekuju da ce neko drugi umesto njih da odluci i da resava njihove probleme. Zato ih treba osnaziti i uciniti sposobnim da sami odluce o povratku kucama.

Strucnaci tvrde da kod izbeglica veliki problemi nastaju i zbog razaranja porodice, bilo da je ona i u izbeglistvu ostala zajedno, ili se okupila posle rata ili su se njeni clanovi razisli. Prema podacima iz psiholoskih savetovaista, po zavrsetku rata mnogi su se muzevi vratili svojim zenama, koje su vodile u izbeglistvu neki novi zivot i brinule se o deci, preuzimajuci zapravo ulogu "glave" porodice. Muskarci su iz rata dosli poprilicno traumatizovani a zene ih nisu vise gledale istim ocima kao ranije. U porodicama izbeglica haos je potpun.

Uz to egistencijalni problemi bez obzira na kraj rata nadrastaju individualne i porodisne mogucnosti izbeglica da ih rese i zapocnu normalan zivot. U najgorem polozaju su ljudi smesteni u izbeglicke kampove-sportske hale, skole, barake, salase. Nasa sagovornica tvrdi da drzava nekih para ima da ipak krene u ozbiljnije resavanje egistencije i buducnosti oko 3oo hiljada ovih ljudi u koletivinm centrima, ali da ona to ne cini: "Ona najpre mora priznati da postoji izbeglicki problem i ne moze cekati da svet resava pitanja izbeglica. Uostalom, strani donatori bi sigurno bili sremniji da pomognu ako bi im se predocila tragedija koja se snasla ove ljude i ako bi ovdasnja drzava izasla pred medjunarodnu zajednicu sa konkretnim programima.Ako se nista ne preduzme, realno je ocekivati da ce se psiholoske i druge posledice ratne drame izbeglica potrajati. One ce biti vece i bolnije, ukoliko ne pocnu da se resavaju elmentarne egistencijalne teskoce raseljenih lica".

Stanka Brdar (AIM)